Kada bismo postavili pitanje i najboljim poznavaocima srpskih planina vezano za planine u okolinu Čačka, mislim da bi veliki procenat pomenuo: Ovčar, Kablar, Jelicu i možda Vujan. Pored Debele gore koja stoji u senci poznatije braće i sestara, postoji još jedan biser ovoga kraja koji je nepravedno skrajnut i malo posećen.
Spremajući akcije za članove udruženja „Poželi želju“ za ovu godinu želela sam da stavim akcenat na neka manje posećena, a posete vredna mesta. Planina Orovica je jedno od njih. Naravno, nisam išla sama. Hodalo je ukupno nas pedesetoro čarobnom kružnom stazom. Prešli smo oko 12 kilometara savladavši visinsku razliku od 576 metara prilikom penjanja i skoro isto toliko spusta.
Polazna tačka se nalazi u selu Tučkovo, kod prodavnice Ćiro, nešto manje od pet kilometara nakon izlaska iz tunela koji razdvaja ovo mesto od Ovčar banje. Krećemo makadamskim putem pored šume, a onda se spuštamo prema reci. U jednom trenutku imam utisak da sam ušla u nečije dvorište, ali srećom nema opasnih pasa. Nažalost, nema ni ljudi da ih priupitam kuda dalje. Nalazim rešenje, prelazimo preko žičane ograde i prvi put preko reke sa kamena na kamen. Ispostavilo se da smo trebali da nastavimo pravo. Malo smo skrenuli sa treka. Nije bilo strašno, čak je bilo zanimljivo i u mom stilu: pregaziti reku barem šest puta. Posle prolaska kroz malinjak izlazimo na pravi put i nakon još jednog prelaska preko reke, ali ovaj put preko drvenog mostića krećemo nagore uzanom stazom kroz hrastovu šumu. Na prelepom mestu, sa leve strane naše putanje nailazimo na domaćinstvo i domaćina koji sprema drva za zimu. Srdačno ga pozdravljamo. Kaže nam da je planina mnogo lepa i da nam do vrha treba oko dva sata hoda. Opraštamo se i nastavljamo dalje. Ne zadugo, nailazimo na drveni vajat odakle puca pogled na podnožje sela. Ovo je prvi nagoveštaj da nas očekuje mnogo lepote.
Sledi ulazak na ograđeni pašnjak iznad koga je još jedno domaćinstvo i ponovo ulazak u šumu. Prelepi pejzaši protkani redom livada, redom šume, kamena i vode. Nailazimo i na prvi izvor sa desne strane puta. Staza se polako sužava i sve je više kamena. Na jednom delu se zaustavljamo i sedamo poređani kao u bioskopu čekajući da počne projekcija filma. Ovaj put ispred sebe imamo platno išarano ranim jesenjim bojama sa prelepim panoramskim pogledom. Stojankin čot je vidikovac sa koga pogled puca do magistrale, na Jelen do, dolinu Vrnčanske reke i na vrh Šest. Idemo dalje, sve je jači uspon, ali nam pogledi koji pucaju na sve strane na prelelepu prirodu daju dodatnu snagu i olakšavaju nam penjanje. Stižemo ispod vrha, ali ne idemo prema njemu. Najpre skrećemo desno na vidikovac Vlasenac. Naše oči upijaju slike koje se ne mogu videti ni jednoj razglednici. Ispod nas vijuga Vrnčanska reka i bela linija puta pored nje. Desno se izdižu Ovčar i Kablar, poznatija braća ove nepraveno zapostavljene planinske lepotice.
Krećemo dalje prema vrhu i ubrzo stižemo na naš glavni cilj, do najviše tačke planine. Sam vrh se nalazi na 856 metara u šumi pored lovačke kućice. Sa vrha se ne pruža nikakav pogled, ali je okruženje veoma lepo za odmor. Zadržali smo se uživajući na jesenjem suncu dišući punim plućima. Na samo nekoliko metara od vrha se nalazi vidikovac sa koga se pruža prelep pogled na okolinu. Ispred nas je panorama koja oduzima dah. Pola sata odmora, a sada sledi spust prema selu Vrnčani i Vrnčanoskoj reci. Hodamo krajolikom okruženi borovom i jelovom šumom koroz šiblje i visoku travu. Malo je strmije, ali pažljivo i sa uživanjem stižemo do reke. Probijamo se kroz kupine i paprat i izlazimo na put. Hodamo po makadamu. Ne volim hod po ovakvim putevima, ali ovaj put mi to ne smeta jer je krajolik izuzetno bogat zanimljivim detaljima. Vrnčanska reka nam sve vreme žubori sa desne strane. Iznad nje se izdižu strme padine Orovice. Na levoj strani puta je pravo bogatstvo stena, šuma, livada i izvora. Na raskrsnici pre prelaska preko mosta se odvaja put za Kablar, a posle mosta sa leve strane je adrenalinska staza Ratka Rabrenovića. Kao što rekoh ima prostora na ovoj planini i za početnike i za avanturiste.
Stižemo na početnu tačku nakon šest sati hoda i uživanja u bogatstvu pejzaža. Uverili smo se da je Orovica planina koja pleni svojom lepotom i da nekada treba protutnjati kroz Ovčarsko-kablarsku klisuru, zaustaviti se u Tučkovu i obići ovaj planinarski biser. Nećete ostati ravnodušni pred ovim neotkrivenim predelom koji mnogo pruža. Na njoj ne manjka uživanja na bilo kom njenom delu se nalazili.
Hvala svim učesnicima akcije koji su imali poverenja da me prate na još jednoj akciji našeg divnog udruženja. U glavi već imam ideju za sledeće druženje. Poželite želju, jer želje su, u stvari, naši veliki pokretači! One su smisao naše sreće. Kakva god bila stvarnost, u željama nalazimo nešto lepo i vredno. Želje su poput zvezda koje nam osvetljavaju put.
Izveštaj Mila M. vodič akcije, fotografije su preuzete od učesnika akcije