Šestodnevna akcija održana je od 12. do 17. jula ove godine uz učešće 72 učesnika. Putovanje je započeto u ponedeljak u 5.40 h kada smo autobusom i kombijem Sutraveltransa krenuli od bazena na Prozivci i sa parkinga kod željezničke stanice put Zlatara gde smo imali obezbeđen smeštaj za narednih pet noći. Za prvi dan sam odabrao posetu i pešačenje kroz klisuru reke Đetinje u Užicu. Mnogo puta putovao sam pored Užica, nikada nisam svratio i upoznao ovaj grad. Sada se ukazala prilika.
Autobus smo parkirali na autobuskoj stanici Užice zahvaljujući pomoći i razumevanju Gradske uprave i Turističke organizacije kojima dugujemo zahvalnost za pruženu pomoć. Krenuli smo na kraće pešačenje kroz klisuru, tek da je upoznamo i najavimo neki skori dolazak kada bismo prošli celu stazu. Za kretanje smo odabrali rekreativnu stazu, asfaltiranu, šetališnu, sa namerom da dođemo do Rajskih otoka pa da se vratimo do autobusa. Naravno svako je imao izbor da vreme do nastavka putovanja potroši onako kako smatra da mu najviše prija.
Moji utisci su više nego pozitivni i ja već jedva čekam neku sledeću priliku da dođem u Užice i prođem ceom stazom kroz klisuru Đetinje a i da se malo bolje upoznam sa samim gradom. Po planu putovanje smo nastavili u 16.30 h i oko 18 h stigli na Zlatar, naselje Brdo. Kroz klisuru smo pešačili 13-14 km.
Drugog dana u planu je bila poseta Sopotnici i čuvenim vodopadima. Autobus smo parkirali 600 metara pre skretanja za Sopotnicu. Krenuli smo u manjim grupama uz put ka lokalnom putu koji sa magistrale vodi ka Sopotnici. Dugo hodanje asfaltom po vrelini julskog dana učinilo je da se tih 7 km učini znatno dužim. Ipak i pored otežavajućih okolnosti svi smo stigli do planinarskog doma gde smo predahnuli, nasuli vode u flašice i krenuli u obilazak vodopada.
Lepota viđenog opčinila je sve nas, brzo smo zaboravili asfalt, vrelinu, umor…Svežina vodopada, žubor vode, prijalo je svima dva, tri sata boravka u Sopotnici. Tek kada smo se ponovo okupili u dvorištu planinarskog doma setili smo se asfalta, sunca…srećom sada smo hodali nizbrdo, ipak lakše je to nego uzbrdo. Maline usput su davale dodatnu snagu da se svi spustimo do autobusa i puni utisaka vratimo u naše smeštajne objekte na Zlataru. Pešačili smo oko 20 km.
Dan treći, plovidba Uvcem. Jedini sadržaj koji se ponavlja u odnosu na akciju od pre godinu dana. Smešteni u šest plovila i u dva termina polaska zaplovili smo Uvačkim (Sjeničkim) jezerom. Pešački deo akcije sadrži oštar ali kratak uspon na prvi vidikovac Ledeni vrh sa koga je reprezentativan pogled na meandre Uvca. Na samom vidikovcu radi i kafić, palačinke od heljdinog brašna, hladna pića, prelep ambijent pružaju pravi ugođaj za sve koji stignu dovde.
Dobro utabanom stazom pešačili smo do sledećeg vidkovca Ravni krš. Sa njega je isto lep pogled na meandre i fotografisanje u panoramskom režimu pruža nesvakidašnje lepu fotografiju Uvca. Sledi strm spust do obale gde čekaju plovila kojima plovimo nazad do brane i našeg autobusa kojim se vraćamo na Zlatar. Pešački deo akcije bio je dug oko 3 km.
Možda najzahtevniji deo ove šestodnevne akcije je bilo pešačenje sa Zlatara do manastira Mileševka. 36 učesnika odabralo je opciju pešačenje cele staze dok je ostatak odlučio da se autobusom preveze do manastira i tamo pešači desetak kilometara kroz kanjon.
Prvi deo staze prolazi kroz šumu, može se izaći na vidikovac Vjetrenički krš, zatim se stiže do manastira Sv. Kozme i Damjana, zgodno mesto i za predah i sipanje sveže vode za nastavak puta. Staza prolazi ispod vrhova Velika Krševa i Golo brdo, manji deo ekipe odlučuje da se popne na najviši vrh Zlatara Veliku Krševu 1625 m/nv.
Drugi deo staze je pretežno nizbrdica po tucanikom nasutim šumskim putevima, staza je markirana oznakama Evropskog pešačkog puta kao i obeležena putokaznim tablama biciklističke rute Zlatar-Prijepolje tako da je orijentacija laka. Završetak pešačenja je kod manastira posle pređenih 25 km.
Posle napornog dana i pešačenja sledeći dan je morao biti u relaks fazonu. Vidikovci iznad Etno eko sela Vraneša su bili moj izbor za peti dan. Autobus smo parkirali tih uz put, uskim asfaltom nije se moglo velikim busom do samog etno sela. Pešačili smo dobro utabanom i obeleženom stazom na kojoj je pet vidkovaca na Uvac, na tri postoje platforme, doduše neke su zrele za obnovu, na dva nema platformi ali ima pogleda. Pogledi nisu u klasi onih sa vidikovaca Ledeni vrh i Ravni krš ali je sam ambijent više prirodni i samo pešačenje je prijalo jer je bilo lagano i opuštajuće. Pešačili smo nekih 6 km.
Kako bi i ostatak dana bio u relaks fazonu plan je bio da se u povratku zadržimo na Zlatarskom jezeru na brani u Kokinom Brodu na kupanju. Nažalost letnji pljusak nam je malo omeo planove, za kupanje je ostalo manje vremena ali nam je alternativno rešenje u vidu krstarenja jezerom bila dobra zamena da popunimo slobodno vreme do povratka na Zlatar. Na Zlataru je u popodnevnim satima deo ekipe proveo na zip lajnu, dok se deo ekipa bavio jagnjetinom. Najvažnije je da su svi imali zabavu.
U subotu smo krenuli sa Zlatara ka Subotici. Usputno zadržavanje bilo je planirano u kanjonu reke Panjice. Jedna od mojih davnih želja konačno se ispunila. Autobus smo parkirali u selu Dobrače, nismo išli do česme nego nekih kilometar ranije na proširenju ispred nekadašnje prodavnice ostavljamo autobus i krećemo peške ka selu, Kod poslednjih kuća ulazimo u stazu i spuštamo se u kanjon. Ja lično ostajem bez daha od lepote, verujem da je sličan osećaj bio i kod ostalih učesnika.
Pešačili smo do vodpada i do Vodene pećine i nazad, u povratku nas je malo zahvatio letnji pljusak, tek da nas malo osveži. Dužina staze oko 10 km. U ranim večernjim satima stigli smo u Suboticu.
Izveštaj napisao Zoran Vukmanov, vodič i organizator akcije. Pomoćnik Milorad Balać. Ukupno učesnika 72, najmlađi učesnik 4 godine, najstariji učesnik 74 godine.