Nedelja, treći jul, vreo dan u najavi, dvadesetjedan član udruženja Poželi želju, sa vozačem Mićkom uputili se ka Banji Koviljači i planini Gučevo, na čiji Crni vrh je planiran uspon stazom 1 Tri česme – Koviljačka kosa – Crni vrh (Gučevo) u dužini od 6 kilometara sa visinskom razlikom od 690 metara. Nakon Novog Sada, prešli smo Frušku Goru preko Ležimira i stigli u Sremsku Mitrovicu gde smo napravili pauzu od sat vremena, da se još jednom družimo sa ovim divnim gradom. Nakon šetnje kroz centar, posetili smo Sirmium, pa se spustili do keja gde smo se osvežili uz kaficu i šetnju. Vreme je brzo prošlo, pa smo se ubrzo opet našli u minibusu jer nas je čekao put do Banje. U Banji Koviljači sačekala nas je naša Žaklina koja je za ovu priliku došla iz Šapca, da bi provela dan sa njenim omiljenim udruženjem, za koje je pripremila par kačketa sa natpisom Reca.
Šetnjom kroz Banju Koviljaču, polako se zagrevamo, prolazimo pored „KUR salona“, zatim ispred divne fontane pravimo zajedničku fotografiju u veselom raspoloženju. Usput razgovaramo sa posetiocima Banje, biciklistom koji se uputio na vožnju ka Crnom vrhu, i roditeljima i decom koja su u Banji na rehabilitaciji. Nakon što smo se stepenicam popeli do Tri česme, prve tačke na našem treku, ukratko objašnjavam šta nas čeka na današnjem usponu stazom broj 1 do Crnog vrha, koja je dužine nešto više od 6 kilometara, te lagano krećemo stazom koja nas ubrzo vodi na asfalt i prošavši pored prelepe crkve Svetog Petra i Pavla, blago se penjemo da bi se opet spustili ka Banji, i jasno označenom stazom skrenuli desno. Tu srećemo postarijii bračni par, planinara, koji nam ukratko prepričavaju njihove utiske sa Gučeva.
Naša ekipa je već nekoliko puta bila na ovoj planini, osim par članova kojima je ovo prvi put, pa i mi imamo šta njima da pričamo. Uskoro staza skreće strmo udesno, i tu se malo šalim sa svima i kažem ko savlada ovaj početni uspon ne mora da brine, uspeće da se popenje na Crni vrh danas, a ko ne uspe moraće pješice nazad pa do Sunčane reke, gde je planiran naš spust sa Gučeva, i gde nas čeka naš dobri šofer Mićko, koga smo opremili sa kupaćim gaćama, kako bi i on uživao u potpunosti na tom predivnom mestu na reci Drini. Naravno svi uspešno savladavaju uspon, i odmah potom ulazimo u šumu sa mnogo hlada, i staza postaje predivna, uživamo u šetnji, usput čavrljamo, smejemo se, i lagano napredujemo, sve dok nas ne sačeka iznenađenje, u vidu asfalta na stazi, Uočavamo da je „frišak“ i da je skoro postavljen, pretpostavljam da je do kuća na vrhu sela, odnosno do groblja gde se put račva u dva pravca,
Tako je i bilo, kad smo stigli do kuća na kraju sela, popričali smo malo sa meštanima, a jedna slatka beba od godinu i po nam je mahala i smešila se. Meštanima smo čestitali asfalt, jer znamo šta to znači u tim uslovima, iako mi baš nismo srećni što je sada deo staze pod asfaltom. Nakon nekih 300 metara, na račvanju puteva, mi smo opet ušli u šumu i asfalt je ostao iza nas, ubrzo smo stigli i do predivne bukove šume, gde smo osetili sve čari prelepog Gučeva, i sve tako uživali u šetnji, sa kratkim pauzama, osluškivajući potrebe naše male grupe. Posle izlaska iz bukove šume nailazimo na vikendice, i skretanje ka planinarskom domu, koji je inače najveći planinarski dom u Srbiji, i koji su podigli planinari iz Lozničkog kraja uz pomoć tadašnjeg giganta fabrike „Viskoze“, ali nakon kratkih konsultacija, odlučujemo ipak da ne posetimo to lepo zdanje, već da strmim usponom kroz šumu, nastavimo ka spomen grobnici na Gučevu, i našem cilju Crnom vrhu.
Nakon nekih kilometar jakog uspona, sa leve strane nam se otvara pogled na spomen grobnicu gde zajednički počivaju kosti oko četiri hiljade vojnika srpske i austrougarske vojske, koji su na Gučevu ratovali 55 dana u rovima punim vode, tokom jeseni 1914. godine. Veći deo nas kreće strmom stazom do spomenika, a troje nastavljaju laganijom stazom koja takođe vodi do spomen grobnice. Za nekoliko minuta, dolazimo do vidikovca i platoa ispred spomenika i tu čestitamo jedni drugima na uspešnom usponu. Pogled sa tog dela uvek inspiriše i čini opravdanim svaki korak i svaku kaplju znoja tokom tropskog julskog dana. Nekoliko paraglajdera se spušta sa padine ispod spomenika, pa to dodatno pojačava naš utisak. Tu se malo fotkamo (Dejo i Marina malo više), doručkujemo, a svima kažem da lagano krenu ka Crnom Vrhu do kog vodi lagana staza, pored spomenika ruskoj medicinskoj sestri Darji Aleksandrovnoj, koja je njegovala srpske ranjenike tokom bitke na Gučevu i Drini. Na Crnom vrhu 779 mnv, pravimo zajedničke fotografije, a pošto je moja malenkost propustila da ponese zastavu Udruženja, za tu namenu koristimo Ibojinu majicu, koja se zavijorila ponosno poput naše voljene zastave.
Planina Gučevo ne spada u red visokih planina, ali je sa svojim usponima i divnim šumskim stazama, jedna od omiljenih planina za pripremu na više vrhove svih pravih ljubitelja planina i prirode. Trud koji je neophodno uložiti da bi se popeli na Gučevo, prevazilazi trud i napore za neke mnogo više vrhove, pa sam to ispričao svim našim članovima koji su se prvi put upoznali sa Gučevom kao podstrek za dalje uspone i planove. Nakon malog odmora, krenuli smo opet ka spomeniku i stazi broj tri u dužini od 6 kilometara koja vodi do prelepog odmorišta „Sunčana reka“, na obali Drine, a što je drugi i krajnji cilj naše akcije. Staza nas je odmah opčinila svojim hladom i gustom šumom, kao i činjenicom da je prisutno i kamenitih delova, zaista smo uživali, usput se susrećući sa životinjskim svetom, jelenkom, slepićem, pa i jednim „lenjivcem“ koji je visio sa grane, naše gore list. Brzo smo napredoval, i uz kratke pauze uskoro smo stigli do dva predivna vidikovca, na kojima smo pustili poglede da uživaju i pune naše duše. Nakon drugog vidikovca staza je krenula strmo ka dole, kroz gustu šumu, i uz malo kratkog lutanja, uspeli smo da se opet vratim na trek i izađemo iz te šume, jer staza prirodno vodi do Gornje Koviljače, ali pošto to nije naš cilj, naravno da ćemo je ostaviti za drugi put i neko možda zimsko pešačenje. Ubrzo dolazimo do malog groblja i tu se staza opet gubi, tražimo, obilazimo groblje i nekako primećujem malu rupu u šumi, ulazimo u taj deo i napokon vidimo markaciju, usput nas stabla kupine, režu po nogama i rukama, a i koprive kojih ovde još ima u punoj snazi, uzimamo nož, pomalo uspevamo da krčimo zapuštenu stazu i uskoro čujemo zvuke automobila, što znači da je naš cilj sve bliži.
Odjednom markacija opet postaje više nego odlična, i lagano se probijamo kroz gustu i zaraslu šumu. Uskoro izlazimo na prugu, brzo je pretrčavamo, spustamo se na magistralu i uz krajnji oprez pretrčavamo do parkinga „Sunčana reka“ gde nam pažnju i srce krade jedno malo crno magare koje trči poput vihora po čitavom naselju. Naš vozač Mićko nas spremno čeka, uzimamo unapred spremljene peškire i kupaće gaće i kostime, i žurimo ka Drini, koja nas u svojoj divljoj lepoti i brzini prima više nego brižno. Ovo je kruna današnjeg dana, ovo je kruna naše ljubavi prema prirodi, ovo je nagrada za jedan divan i nezaboravan dan, na momente težak i zahtevan, ali dan koji puni dušu i naša srca. Tri sata slobodnog vremena koristimo punim kapacitetima, totalno uživanje, pa činjenica da sam imao bliski susret sa ogromnim belim psom, koji me je pojurio iz dvorišta iza crkve, ostaje samo divna avantura koja će se prepričavati ne samo u Udruženju, već i među mladim Lozničanima koji takav sprint i iskakanje kroz drvenu ogradu ne pamte.
Još jedan divan dan u našoj „omiljenoj kancelariji“ je završen ispred železničke stanice u Subotici, gde smo se iskrcali umorni, pospani, ali srećni i bogati za još jednu divnu priču i novo zajedničko iskustvo.