Izveštaj sa uspona na Rtanj severnom stranom napisao je Krsto, vodič akcije.
Uspon na Rtanj u jednom tomu. Kako sam ga ja doživeo. Hvala svima dragi prijatelji. Neka nas ova ljepota prati do kraja života.
Konačno je došla ta subota, 11. juna i naš planirani put na dvodnevnu akciju Rtanj i Staza Petruških monaha. Četrdeset članova Udruženja ljubitelja je prirode „Poželi želju“ krenulo je iz Subotice autobusom Sutravela, za čijim volanom je bio naš dragi vozač Jon. Prvi uspon koji ću voditi, ali nošen sjanom energijom sa prethodnog vikenda i prelepe akcije na Homolju i Beljanici, puni smo samopouzdanja i vere u našu sjajnu energiju koja se primećivala već od ranog jutra. Nekoliko članova otkazuju u pet do pet, a primećujemo da nema ni Nikole, , pozivamo ga telefonom bez uspeha, čekamo, i na kraju odlučujemo da krenemo bez njega. Na sreću i na našu radost, Nikola se ipak javlja sa dobrim opravdanjem, uspavao se pored devojke, dal od blagosti, dal od umora, svejedno je. Brzo pada dogovor gde da ga čekamo, i zajedno sa našim Prozivkašima priključuje nam se kod nove „Linde“.
Čitave prethodne nedelje sa zebnjom smo pratili vremensku prognozu, od najavljene oluje, jakih kiša sa grmljavinom, na sajtu koji prati prognozu na planinskim vrhovima dobijamo najavu jednog promenjljivog dana sa blagom i jakom kišom, sa sunčanim periodima, ali bez vetra i bez grmljavine. Što nas malo brine, ali ne toliko da bi pokvarilo naše sjajno raspoloženje. Vreme i usput je odlično, niti vruće, niti oblačno, bez kiše, pa se u sebi molimo da tako ostane, neko bogu, neko planini, a neko prirodnim silama. Nakon dve pauze na putu, i 5 sati vožnje, skrećemo pre Paraćina ka Boljevcu i Zaječaru, i nakon nekoliko minuta otvara nam se prelep pogled na planinu Baba i na prelepi manastir koji dominira u podnožnju ove neistražene lepotice, na koju su se neki od naših članova peli pre tri godine.
Ubrzo, dolazimo do dela puta sa kojeg puca pogled na našu mističnu i omiljenu planinu Rtanj. Vreme je sve lepše, vidimo da su visoki delovi planine pod oblacima, ali sada već svesni da je cilj blizu i da naša divna energija spojena sa energijom Rtnja, može samo da se pojača i da bude još bolja i lepša. Ubrzo stižemo do parkinga u selu Mirovo, kod kamenoloma Unimer i imajući u vidu sunce koje dominira nad oblacima, odlučujemo se da se držimo prvobitnog plana i akciju uspona na Rtanj, izvedemo severnom stranom. Mila nam saopštava da osjeća bol u stomaku i da će produžiti sa vozačem do sela Rtanj, gde će nas čekati i naš autobus, nakon silaska sa planine. Zvoni mi telefon, poziv od naše legende i omiljenog člana Ace Žmahera, poželio nam je sreću i vedro nebo. Mnogo dobre energije daje nam i njegov poziv. Svi smo poletni, čili, bez imalo zebnje i straha, polako se spremamo, stavljamo kamašne, uzimamo štapove i krećemo ka više nego odlično obeleženoj stazi ka vrhu Šiljak, najvišoj tački Rtnja na 1565 metara nadmorske visine.
Nas 39, od kojih je najmlađa članica 20 godina, a najstarija 69 godina, krećemo laganim tempom i divimo se lepotama staze. Uspon je blag, krećemo se ka šumi, pratimo trek, a i vidljivu planinarsku marakciju, i radujemo se što je vreme vedro. Atmosfera je više nego sjajna, pa i naše sampouzdanje i osjećaj zajedništva samo može da raste. Nakon sat vremena ulazimo u šumu i ubrzo dolazimo do naše prve tačke, i divnog vidikovca. Pogled je sjajan, uživamo, srećni smo. Jugoslav nam pokazuje Beljanicu u daljini, sa koje smo prošle nedelje mahali Rtnju. Nastavljamo naš uspon, ubrzo kreće kiše, navlačimo jaknice i kabanice, ali nas kiša više miluje nego što nam smeta. Dan je bio sparan pa je kiša skinula znoj i crvenilo sa naših lica. Kiša se pojačava, mi se držimo našeg tempa, sa mnogo brige i solidarnosti za članove koji su malo slabijoj kondiciji. Nikola trčkara gore dole, obilazeći i bodreći sve članove. Svi smo više nego sjajni, srce je puno, oči sijaju, a osmjeh nam je svima na licu. Tempo je lagan, držimo se naših planiranih 5 sati za uspon, a Ostoja, Jelena, Branko, Momir i Rada dobijaju dozvolu od vodiča da krenu malo napred ispred nas. Kiša je sve jača, ali mi napredujemo, pevamo Delčin hit „Samo polako, samo lagano, važno je samo da smo zajedno“- Pjesmica kao da je to odagnalo naš umor, našu brigu da li će grmiti, i malo, po malo, mic po mic, stižemo i do drugog vidikovca, a uskoro i do šume pod maglom, mističnom, nakon koje nas čeka poslednja raskrsnica i putokaz za Šiljak, naš današnji cilj. Grmljavine nema, odjednom staje i kiša, ali kapi sa visokih krošnji padaju po nama, kao da je kiša, no naravno ništa nam ne smeta, idemo na 1330 metara v. razlike, na Viberu dobijamo podršku i od našeg Zokija Vukmanova, koji nas dodatno ohrabruje, i nakon nekoliko minuta izlazimo iz šume, i stižemo do raskrsnice i putokaza, još samo tridesetak minuta. Tamara i Jugo, kažu da se naša Mira Petrović malo muči sa disanjem, donosimo odluku da tu pravimo pauzu i da tu jedemo, ide nam na ruku što se vreme stabilizovalo, i što se sve više razvedrava. Svi smo jako srećni, bodrimo Miru da nastavi, što ista i čini i nakon nekih dvadeset minuta krećemo grebenom ka vrhu Šiljak. Polako i složno nastavljamo ka cilju, srećni smo, južna strana planine je vedra, vidi se lepota sa te strane, dok je vrh u magli koja se brzo kreće. Idemo, hodamo, i nakon pola sata vidimo ostatatke porušene kapele koju je Greta Minh posvetila svom tragično preminulom mužu Julijusu, i krst koji dominira nad ruševinama kapele.
Ja ostajem na početku Šiljka i redom sačekujem ostale članove, grleći ih i čestitajući im. Srećni smo, osjećaj našeg zajedničkog dostignuća je neprocenjiv. Ubrzo na vrh dolazi i Iboja Kajic Djurcik, srce našeg udruženja, borac koji nas sve inspiriše. Zaslužila je danas posebnu čast, saginjem se i ljubim je u cipelu njenu planinarsku. Polako stiže i Renata, naša nova članica, uspela je, stiže i Vanja Agbaba još jedan veliki borac čija volja takođe inspiriše, a na kraju zajedno sa Tamarom i Jugom dolazi i Mira, i ona je uspela, grlimo se svi i čestitamo jedni drugima. 39 članova Udruženja je na vrhu Rtnja, uspon izvršen severnom stranom, što ovoj akciji daje karakter poduhvata.
Pravimo fotografije, bezbroj divnih fotki, i konačno one omiljene zajedničke, sa našom narandžastom zastavom. No, mora se dalje, krećemo lagano južnom stranom vijugavom stazom ka selu Rtanj, vedro je, sunčano, uživamo. Keti savladavaju emocije kao i svaki put kada je na Rtnju, plače, smeje se, uživa, srećna je. Srećni smo svi. Skromni, ali ponosni na naše dostignuće. Lagano silazimo, fotografišemo se, sve je više nego savršeno, uskoro izlazimo iz šume, pogled na selo nestvaran, dole nas čeka Mila, grli nas sve. Ovo je bio još jedan prelep i nestvaran dan u našoj omiljenoj „kancelariji“.
