Izveštaj napisao Jugoslav koji je bio organizator dvodnevnih aktivnosti u prirodi namenjenih članovima udruženja u cilju popularisanja prirode i aktivnog boravka u prirodi. Izveštaj korigovao i prigodnim komentarima obogatio Zoran. Fotografije su sakupljene od učesnika akcije.
Posle samo dve nedelje vratismo se u Valjevski kraj, tačnije na Azbukovicu. Prvog dana cilj nam je bio kanjon reke Trešnjice, za njega sam prvi put čuo od Zorana (koji ti se zahvaljuje na ispunjenoj želji) kada je jednom prilikom spomenuo da mu je to jedna neispunjena (bar ne do kraja) želja. Staza koju sam izabrao, po svom nazivu „Đačka staza“ delovala je kao nešto lagano i sasvim prigodno za jednu „šetnju“ (šetnja je ipak nešto drugo, rekao bih ja, Zoran, urednik ovog izveštaja) posle duge vožnje, koje je uzgred bila vrlo prijatna što zbog Voje vozača (da kažemo po prvi put za volanom na našem putovanju), što zbog Drine kraj koje smo se vozili dugi deo puta (da spomenem onda i prijatnu pauzu u etno selu Sunčana reka).
Ali već posle pola sata hoda se osetilo da neće biti baš tako lako kako sam zamislio. Što zbog visoke vlažnosti u samom kanjonu, što zbog umora od puta uglavnom kretali smo se mnogo sporije od predviđenog tempa (iliti teško mi možemo pratiti tvoj tempo). Priroda u samom kanjonu i slikoviti pejzaž koji se menja na svakom koraku ublažio je taj utisak napora i umora. Što se same staze tiče moram da istaknem da je sjajna ali da se ne održava redovno i da se na nekoliko mesta gubi a tamo gde je ima je dobrano zarasla. Nakon izlaska iz kanjona najteže nam je palo dugo, možda i predugo, pešačenje po seoskom putu do samog Gornjeg Košlja gde smo pravili pauzu do povratka nazad (e, da ima prodavnice u Košlju ne bi nama ništa teško palo, ovako…).
Povratak je bio istim putem ali je naravno trajao kraće, pa smo imali još jednu priliku da dobro zapamtimo lepotu reke Trešnjice a takođe i Tribuće koju smo danas eto dva puta pregazili, neko na suvo a neko je bome i noge oprao. Posle svega ovoga Voja nas je odvezao do Bajine Bašte gde su svi iskoritili priliku da vide čuvenu kućicu na reci (dobro, ne baš svi ali velika većina).
Drugog dana, odmorni i čili, zaputili smo se ka „Kapiji podrinja“ iza koje se nalaze Gvozdačke stene koje su mi bile u planu da obiđemo tog dana (tu bih ja dodao da smo pre sve godine takođe bili na ovom mestu i da tada iz nekih razloga nisam mogao preći celu stazu pa mi je na neki način Jugoslav i ovom akcijom ispunio želju). Cela ekipa, uključujući i malog Lea a osim dva člana, koji su odlučili da posete vodenicu Save Savanovića, se uputila kroz slikoviti kraj koji na svakom koraku očarava svojom zelenom bojom, imanjima, šumama i travnjacima poput tepiha. Pratili smo stazu bez problema sve do Gvozdačih vrela i tu nastaje prvi manji problem, naime naš trek nas vodi preko privatnog imanja, nekog omanjeg ribnjaka, ali na svu sreću vlasnik nam dozvoljava da prođemo i uz malo devijacije pronalazimo neku stazu koja nas vraća na pravi put.
Po izlasku na grebenski deo, na jednoj raskrsnici, jedan deo ekipe odlučuje da nas tu sačeka dok ostatak ekipe produžava ka prvom i najvišem vrhu „Svilenoj steni“ na 1321mnv gde ujedno pravimo i prvu veću pauzu za klopu i osveženje. U nastavku staza nije baš najjasnija ali ipak stižemo do još jednog vidikovca i odmah do njega još jednog vrha „Sokoline“ na 1225mnv. O pogledu sa ovih vrhova ne treba trošiti reči, za to nam služe fotografije kojih sigurno ne manjka.
U povratku kupimo ostatak ekipe i krećemo se širokim zemljanim putem ka još jednom vrhu do kojeg baš i nije najlakše naći stići jer se po silasku sa puta na šumsku stazu ona na kratko gubi i ne vidi se prolaz kuda bi trebali kasnije nakon silaska sa vrha da se spustimo prema našem autobusu. Na svu sreću pronalazimo stazu koja je sasvim prohodna i manje strma od očekivanja. Vrh „Crvena stena“ 1196 mnv svoje ime ne otkriva odmah, ono postaje jasno tek kada se iz podnožja, sa naše početne i krajnje tačke pogled podigne u njenom pravcu, odmah se na njenoj odsečenoj strani uočavaju slojevi crvene boje, verovatno od veće količine gvožđa u njenom sastavu.
Stižemo polako i do našeg autobusa, preobuka, osveženje, sladoled, pivo ili nešto sasvim drugo, pakujemo se i polazimo kući. Put nazad je put preko Debelog brda i jednako je slikovit kao i kada smo dolazili ali na sasvim drugačiju način, sada nema Drine ali su zato tu sve Valjevske planine, Bobija, Jablanik, Medvednik, vrhovi Povlena i naravno jezero Rovni.
Preko Valjeva autoputem Miloš veliki uz pauze za zov prirode i neki sladoled stižemo kući. Dakle, nas 49 prešlo je prvog dana 15,4km uz malo više od 600m visinske razlike a drugog dana 17km uz oko 700m visinske razlike.