Izveštaj napisala MIla M.
Stvarno nemam problem da ustanem rano. Ipak, bila sam srećna što mogu da odspavam barem do šest sati. Ponekad mi nedostaje taj osećaj da je vikend, da sam slobodna, da ne idem da radim, već da uživam. A Dijana došla autom, u devet ispred kuće da me pokupi. Hvala joj do neba!
Sve je išlo kao pod konac. Na parkingu kod železničke stanice se već okupio priločno veliki broj putnika. Pakujemo se kako bismo krenuli na vreme. Lupim se po glavi:”Gde su mi štapovi?” Ostali su u autu. Dobro je da nisu ostali kod kuće. Autobus kreće, sunce prži pa ni klima ne može da nas rashladi. Sve do Aleksinca se vozimo autoputem i skoro neosetno, stižemo u Sokobanju.
Na raskrsnici, pre hotela Zdravljak, jedna prilika u narandžastoj majici nam maše i pokazuje gde da skrenemo. To je naš drug planinar, Milorad Balać. Jedan deo grupe, ostaje u Sokobanji da uživa u sokobanjskim lepotama: parkovima, šetalištu, gradskim plažama na reci Moravici, akva parku… a drugi deo odlazi autobusom prema selu Jezero. Idemo da razmrdamo noge jednim kraćim usponom na planinu Devicu, na vrh Oštra čuka. Kada prođete izletište Vlasina i izvor Šopur, od afalta levo, postoji markirana kratka staza. Od tog mesta ima samo 2 kilometra do vrha. Najpre prolazimo preko širokih cvetnih, mirisnih livada. Pored hajdučke trave, majčine dušice, u travi se crvene divlje jagode savršenog ukusa. Pravo su osveženje i uživanje za naša nepca. Na prvom vidikovcu pravimo malu pauzu da proslavimo Miloradov 74.rođendan, da nazdravimo i poželimo mu dobro zdravlje i još mnogo koraka do vrhova naših prelepih planina. Popesmo se i na vrh, na 1075 metara. Uživasmo u prlepom pogledu na okolne planine, a najviše u Rtnju.
Nakon penjanja i finog razmrdavanja, vraćamo se u Sokobanju, gde provodimo ostatak večeri u atmosferi pravog turističkog mesta. Večerasmo, prošetasmo parkovima i korzoom, a onda se odvezosmo do sela Rtanj, u podnožije istoimene planine. Kada smo stigli, zatekli smo veliki broj planinara koji se okupio i čekao da krene prema vrhu Šiljak. Nezvanično, bilo je oko 1800 duša. Povod ovako velikog okupljanja je bio 20.Vidovdanski uspon na Rtanj. Koji minut pre ponoći, na uspon nas je ispratio orkestar koji je svirao u centru sela. Našu grupu, predstavnike udruženja “Poželi želju” iz Subotice činilo je 52 člana. Svi su se uspešno popeli na vrh. Trebalo nam je maksimalno četiri sata hoda. Nekome možda malo manje. Svaki put kada sam pogledala iza sebe, na kolonu planinara sa lampama na čelu, imala sam utisak da se prema vrhu kreće neka vatrena reka. Što smo bliže vrhu, vetar duva sve snažnije. Što zbog vetra, što zbog umora i neprospavane noći, biva sve hladnije. A na vrhu, hiljade planinara, na padinama ispod kapelice, zamotani u ćebad, astrofolije, kabanice, vreće za spavanje…čeka da se pojavi sunce. Već taj prizor greje dušu. I sve nekako izgleda kao da smo se okupili oko logorske varte i tako čekamo da neko zapali pripremljenu gomilu drva, da se ogrejemo. A mi čekamo rađanje novog dana, čekamo našu najtopliju zvezdu da se pojavi na istoku poput žute lađe.
I evo, u 5 časova i 12 minuta, obradova nas svojim vatrenim bojama. i lepotom prizora. Malo smo se zadržali i uživali na vrhu, a onda je usledio spust istom stazom, do polazne tačke. Koliko volim uspon na Rtanj, naročito severnom stranom, toliko mi je dosadan i monoton spust južnom stranom. Nikad kraja! Ali, nekako se spustismo i dočepasmo kafe, već tradicionalno kod porodice Milovanović. Otišla sam i do Vrela, mesta za koje kažu da je izvor velike koncentracije pozitivne energije. A onda je usledilo, uslovno rečeno, “kupanje” na seoskoj česmi. Voda me uvek vrati u život, prosto me preporodi.
Pokupismo bedževe i učesničke zahvalnice, pa kretosmo za Suboticu. Svratismo na kratko u Krivi Vir, selo u kome izvire Crni Timok. Mesto je bajkovito, puno bistre vode, odiše svežinom i mirom. Nažalost, ljudi je jako malo i stiče se utisak kao da nikoga ne zanima ova lepota. Lepo je što smo videli da ovako nešto postoji. Tužno je što nam je priroda dala toliko lepote, a mi ne znamo da joj se zahvalimo na pravi način.
Posle vožnje do kuće, kupanja i ručka, ja nisam zaspala, mislim da sam se onesvestila negde posle sedam sati uveče, a osvestila sam se u pet ujutro. Ali, sve je vredelo svakog neprospavanog minuta i svakog pređenog koraka. Rtanj je uvek poseban, drugačiji, bilo da se penjete danju ili noću. Može da bude proleće, leto, jesen ili zima. Taj mistični lepotan je uvek zanimljiv i ne mogu, a da barem jednom godišnje ne zakoračim negovim stazama.