04.02.2018.
Četiri godišnja doba u Subotičkoj peščari
Zima u peščari
broj učesnika 102, do kraja, celu stazu prepešačilo 54 učesnika
organizator Udruženje Poželi želju i suorganizator PSK Spartak, Subotica
vodiči Đorđe Radulović i Zoran Vukmanov
Veliki odziv, obistinila se moja prognoza, naručenih 100 bedževa je planulo za čas. Ni vremenske prilike nisu izneverile tradiciju, dan kao stvoren za pešačenje. Na Kelebiji nas je na opšte iznenađenje dočekao sneg, uz prohladno jutro beše to pravi zimski ambijent, odlična uvertira za ovu akciju.
Prve kilometre hodali smo pod Đoletovim vođstvom, akcija Šetnja zdravlja je, kao da je znala, sa kišovite subote ovog vikenda bila u nedelju. Duga kolona, delimo bedževe i učesničke knjižice, tako to radi naše udruženje. Na uskom grlu u Krivoblatskoj šumi se prebrojavamo, ima nas ravno 100. Kasnije su se pojavila još dvojica pa je broj učesnika današnje akcije impozantnih 102.
Na Majdanu za mene najlepši trenutak današnje akcije, mašemo Vitomiru koji trenutno nije sa nama na pešačenjima a koji nikako da se pomiri sa mojom fotografijom plavog Majdana od pre mesec i nešto dana. Ozdravi nam ti što pre, pa ćemo zajedno da gledamo u plave vode ovog jezerceta. Naravno i fotografisanje sa obeležjima nije izostalo.
Na putu do Srpskog šora bilo je veselo, sunce je već počelo da nas greje a negde uz kraj iz jednog žbuna ugledasmo dve noge kako vire. Čovek koji leži, nije prijatno, čuje se i neko mumlanje, krkljanje, da li je nekom loše? Prilazim da vidim šta je u pitanju, vidim ima dobre, planinarske patike na nogama, lice mu je prekriveno fantomkom, o šta li je ovo? Ako kažem da je rešenje zagonetke Stevan Vidaković onda sam sve rekao.
Đoletova Šetnja zdravlja se završila na Srpskom šoru, malo je ljudi otišlo tim putem. Mi smo nastavili ka peštanskoj pruzi i Šištaku. Prelaskom najvišeg brda na našoj stazi oprostili smo se i od najmlađih učesnika današnje akcije. Manji deo je nešto kasnije Milorad poveo u centar Makove sedmice a poveća grupa, skoro 60 pešaka nikako nije htela da me se reši, uporno je išla za mnom ka Radanovcu.
Na putu ka Tresetištu smo se prebrojali, mi preostali, bilo nas je 54, više od polovine onih koji su krenuli, hrabro i za svako divljenje. Neke ljude sam video prvi put, za neke znam pouzdano da su sada prvi put pešačili preko 30 km. Dođu i ti kilometri na ovim ravničarskim pešačenjima kada i meni bude dosta, noge polako počinju da se bune, smeta im što nema uzbrdica i nizbrdica da malo aktiviraju i druge mišiće. No, do kraja kilometara je bilo sve manje, nikom više nije bilo do pauze već samo do toga da se stigne do autobuskog stajališta u centru Palića.
I stigli smo, overili pečatom akcije naše učešće, upisali se (hm, nečitko, kako sada ja sve ovo da dešifrujem) na list papira i sačekali bus u koji smo uneli sve ono lepo što se danas desilo na nepunih 31 km pešačenja markiranom stazom kroz Subotičku peščaru.
