Kako započeti izveštaj sa protekle akcije našeg Udruženja Poželi Želju, kako u reči pretočiti sve one divne lepote koje smo videli, sve one nezaboravne trenutke koje smo doživeli, sve šale i duhovita prepucavanja naših članova, sve avanture na putu i planinama, sve gradove koje smo videli i sve ljude koje smo sreli i upoznali. Naša mala ekspedicija od 24 člana uputila se sa minibusom od 20 mesta i jednim vozilom sa 4 člana, jer su u planinarskom domu na Ublima, na raspolaganju 24 kreveta. Planinarski dom se nalazi na hercegovačkoj strani Orjena u selu Ubla, nekih 19 km od Trebinja, kada se krene ka Herceg Novom. Put od Subotice do Trebinja je izuzetno dug, i tehnički ga je jako teško uklopiti u režim pravila saobraćaja koji je na snazi za autoprevoznike, međutim uz zaista pažljivu i stručnu vožnju našeg vozača Maria, uspeli smo da se uklopimo u saobraćajne propise koje važe za vozače autobusa.
Iz Subotice smo krenuli u 6 h. 15. juna, tokom celog puta pratila nas je kiša, pa i na pauzi u Višegradu, gde smo proveli nekih 60 minuta pauze. No, zaista nam je sve prijalo u ovom divnom gradu, gde nas je dočekala i mama od jedne naše članice, koja nam se jako obradovala.
Nakon nekih par sati vožnje opet smo napravili pauzu u Bileći, kod restorana Jezera, gde nas je dočekalo sunčano vreme i predivan pogled na jezero. Ushićenje i radost kod svih nas, čulo se i do Banjana, gdje su rodna mjesta mojih roditelja. Pokazivao sam gdje se otprilike nalazi selo Petrovići, mjesto u kom sam provodio divne dane u detinjstvu kod svoje bake.
Za uspomenu na Bileće napravili smo par fotografija sa zastavom udruženja, a uživali smo i u fenomenalnoj usluzi restorana Jezero. Nakon nekih 40 minuta vremena vožnje, uz Bilećko jezero, ulazimo u Mosko, vidimo i Ljubomir rodno selo našeg Dragoslava Andrićq, koji nam sa mnogo sjaja u očima usput priča o svom zavičaju. Uskoro stižemo u Trebinje, pratimo pravac ka Herceg Novom, pa nakon nekih 9 km skrećemo levo kod putokaza za Ublu. Nakon nekih 10 km, uspevamo da dođemo i parkiramo minibus tačno u minut kada je vozač morao da završi svoj radni dan, pa uz gromoglasan aplauz čestitamo Mariu na perfektnoj vožnji. Stigli smo oko 20 časova.
Ispred doma nas dočekuje Spomenka, naša domaćica u domu i članica planinarskog kluba Vučiji zub iz Trebinja, koja nas dočekuje širokim osmjehom i toplim riječima, naravno tu su pored nje i šarplaninac Medo i još jedan pas, koji se prepuštaju našem maženju. Predivan doček za sjajnu, i nimalo umornu ekipu. Pošto vozač ne sme da pomeri bus, ne preostaje nam ništa drugo nego da i on prespava u domu, kažem Spomenki da imamo viška jednu osobu, no ona u trenutku rešava situaciju, tako što me poziva da zajedno sa njom sa tavana spustimo još jedan dušek za vozača. Nakon što smo se podelili po sobama, silazimo u prizemlje doma, gde se nalazi prostorija za druženje, koja izgleda kao prelep kafić, sa šankom, fugovanim kamenim zidovima, i sa mnogo detalja, fotografija, suvenira i majica, odmah okupira našu pažnju, ali ne u toj meri da zaboravljamo naručiti piće. Atmosfera je sjajna, veselo pričamo, radujemo se, a i zapjevalo se. Spomenka nam daje obilje korisnih informacija pred naš sjutrašnji uspon, a poziva nas i Igor Škero i uz tople riječi dobrodošlice i zahvalnosti što smo svojim dolaskom podržali Dom Ubla, a samim tim pomogli u adaptaciji doma i dogradnji kupatila koje će biti izgrađeno do početka jeseni, i on nam daje smernice za naš boravak na Orjenu i za naše predstojeće akcije.
Uskoro odlazimo na spavanje, opet smo svi skupa u spavanici, pa se radujemo tom vidu smeštaja, kreveti su na spratu, sa novim dušecima, i sve je jako uredno i čisto. Šalimo se, Vučinac briljira kao po običaju. I u tom ritmu polako tonemo u san, uzbuđeni pred naš prvi veliki dan i uspon na Leotar.
Ka Trebinju, krećemo u 7 časova, i Spomenka ide sa nama do kapije starog grada, gde stajemo da se snabdemo vodom, a i sa malo hrane za uspon u obližnjoj pekari. Dan je oblačan, ali lep. Trebinje sija i miriše na neka divna vremena, platani su tu, restorani, kafići, park, radujemo se današnjem druženju, nakon što se popnemo na Leotar.
Vreme se razvedrilo, po vremenskoj prognozi nas je očekivao oblačan dan sa periodima rosulje i kiše. Krećemo minibusom polako ka Bileći, na samom izlazu iz grada primećujemo markaciju za Leotar, parkiramo se preko puta ulaska na stazu, i lagano pripemamo za našu prvu akciju. Leotar – „Vertikal“ staza sa nekih 960 m uspona, duga je oko 5,2 km. Zbog kišovitog proljeća,kako nam je i sam Igor rekao, Leotar je ove godine netipično zelen za ovo doba godine, sa mnogo visoke trave, mirišljavog cveća i raznobojnog bilja. A staza je u početku lagana i jako lepa, sa blagim usponom sve do Orlovih greda. Krećemo se lagano, pogled na Trebinje, rijeku Trebišnicu i na okolna brda i planine koje se nadvijaju nad Trebinjem, je zaista predivan. Uživamo, srećni smo. Napred su uz mene Branka i Jelena Mesaroš, a zatim i svi ostali drugari, dok je Vučinac pomoćnik i čistač na začelju. Uživamo u opojnim mirisima, sa juga primećujemo neke velike oblake koji se nalaze iznad Orjena, ali nas ne zabrinjavaju jer znamo da neće biti grmljavine. Uskoro nas na stazi dočekuje jedna manja šarka koja nas samo pozdravlja i sklanja se u žbun. Nastavljamo levo, pa lagano uz manje pauzice sve više napredujemo. Brzinom munje ispred mene je prozujala još jedna zmija, ali ovog puta bezopasna. Ispred nas su se ubrzo isprečie Orlove grede, i tu već počinje jača kiša. Ali vidici su i dalje jasni, oblaci se ne spuštaju na Trebinje. Penjemo se, klizavo je i strmo, ali oprezni smo, čuvamo jedni druge i raspoloženja je savršeno.
Malo, po malo, penjemo se na Orlove grede, koje su na 800 m.n.v. Tu pravimo pauzu od petnaestak minuta, pola grupe se sakrilo od kiše ispod stena, dok mi ostali uživamo u pogledu, pravimo lepe fotke i divimo se jednom orlu koji gospodari na prostoru iznad ovog dela Leotara. Nastavljamo dalje, sada je staza dosta lakša, pomalo gubimo visinu jer se spuštamo i lagano uz oprez da ne nagazimo na neku šarku krećemo se kroz visoku travu. Ispred nas visoko iznad dominira relej na Leotaru. Čini se tako blizu, ali smo svesni da ima još mnogo do vrha. Penjemo se pravolinijski po Vertikal stazi. Zelenilo je svuda oko nas, kiša nas je sad već dobro pokvasila, ali na sreću toplo je, a i vetar ne duva jako. Ovaj deo je mentalno zahtevniji, pomalo frustrira, jer se vrh čini na dohvatu ruke, a uspon je kao na Beljanici. Javljam svima koliko još imamo visinske razlike i uz lagano penjanje često se okrećem ka grupi. Malo po malo prva grupa dolazi do ograde od tornja, vrh Leotara je sada tu, usmeravam ih ka vrhu i vraćam se da sačekam sve naše drugare. Čestitam svima, svi su srećni, nasmijani, oči svima sijaju. Umorni, svesni poduhvata i jačine uspona koji su savladali. Jola pleše dok stiže do vrha, Milunovići se ljube. Sve je savršeno. Uskoro stiže i Vučinac koji je čitavo vreme bio uz Branku na začelju kolone. Vidik sa vrha je fantastičan, Orjen dominira u svoj širini, vidimo masiv Bioč, Maglić, Volujak. Zatim se okupljamo oko oznake na vrhu i pravimo fotke sa zastavom našeg Udruženja. Počasnu mesto na fotografiji za našu Jelenu Mesaroš. Najiskusniju učesnicu akcije, koja nas sve inspiriše, svojom voljom i kondicijom. Pravimo i par snimaka, pa polako krećemo ka Trebinju starim uskim putem, koji sada najviše koriste biciklisti. Uživamo u pogledu, druženju, kiša je prestala. Stalno se okrećemo ka vrhu na kom smo bili, diveći se ljepoti Leotara. Smejemo se, pjevamo, pričamo, i za nekih dva sata smo na magistrali. Stene sa leve strane puta su predivne, prošarane najdivnijim planinskim cvijećem. Iako je kiša nedavno stala, sve je već suvo. Ja se bacam na travu i leškarim u ovoj divnoj ariji. Ne žurimo nigde, Leotar nas je danas zagrlio najljepšim svojim zagrljajem. Svih 24 učesnika su se popeli do vrha Leotara na 1226 m.n.v. Sjajan poduhvat. Nakon uživanja, razdragano prolazimo pored tvrđave Gljiva, ali nastavljamo dalje, mora se i za sjutra sačuvati snaga. Posle nekoliko lepih silaznih krivina dolazimo do magistrale, gde ubrzo stiže naš vozač Mario, koji ne može da veruje da smo uspeli da se popnemo na Leotar. Radostan je i on zbog nas, šali se, smeje i konstanto gleda ka vrhu i pita se kako smo uspeli. Kako u Domu nemamo kupatilo, plan je bio da nakon planinarenja odemo na plivanje u Trebinje. Novi Olimpijski bazen dominira, i jako se lepo video i sa Leotara. Nakon brzog dogovora sa zaposlenima, kupili smo karte i nekih 90 minuta proveli kupajući se u bazenu, iz koga smo kroz velike staklene zidove gledali opet na Leotar diveći se toj masivnoj i prelepoj planini.
Nakon bazena, uputili smo se ka Centru Trebinja na zasluženo uživanje u čarima ovog predivnog grada. Ćevapi, pizze, čorbe, pečenja, i druge đakonije, ali ipak najviše uživamo u fotografisanju, pa smo se ubrzo razmileli po gradu. A potom smo zajedno sa Spomenkom otišli u Dom. Uživali smo u večernjem druženju, uz pivo, vino i rakiju. Sve do nekih 22 časa kada smo otišli na zasluženi odmor pred našu novu avanturu, jer nas je čekao prelazak granice sa Crnom Gorom i uspon na Subru, kraljicu Orjena.
Subota ujutro, u spavaonici prvi ustaje Dejo, već u pola 5. Šetka se, izlazi oko doma. Mi se polako budimo, pitamo ga za vreme. Kaže, kiša. Pomalo sad već umorni od kiše, ali ipak tješi me što su mi momci iz Doma „Za Vratlom“ pisali da se za Subru očekuje lepo vreme bez padavina. Ustajemo, kišica pada, uskoro nam Spomenka otvara donji sprat, pa se uz doručak i kafu sve dogovaramo. Vozač stiže u dogovoreno vreme, zajedno sa Despotovićem koji mu je bio u gostima u Trebinju. Pakujemo se, proveravamo lične karte i krećemo ka Crnoj Gori i Herceg Novom. Brzo prelazimo granicu, a potom i drugu, u selu Kameno skrećemo ka selu Ubli i sve tako do parkinga nekadašnjeg motela Borići, gde se parkira naš minibus, a i naša mala prateća ekipa. Izlazimo iz minibusa, do doma Za Vratlom imamo nekih 3 km po makadamskom putu, i moramo preći prevoj Vratlo na 1175 m, odnosno nekih 375 metara visinske razlike što za našeg Maria predstavlja nesavladivu prepreku, iako je krenuo ka domu sa velikim entuzijazmom. Posle nekih kilometar šetnje, ipak se odlučio vratiti u minibus.
Mi smo veoma laganim tempom čuvali snagu za sve ono što nas danas čeka. Na Subri sam bio krajem juna prošle godine i na mene je ostavila veoma jak utisak, kao nešto posebno, nešto nesvojsteno ostalim vrhovima Orjena, naročito svojim karakterističnim platoima, škrapama i dubokim jamama. Visoka je 1679 metara što znači da nas posle jučerašnjih 960 metara uspona, čeka nekih 879 metara uspona. Vreme je savršeno, lepo, pomalo duva blag vetrić, uživamo u pogledu na Mali ili Kamenski Kabao koji dominira uz stazu sa leve strane. Uskoro dolazimo do staze gde se put račva na dve strane i mi idemo levo, lakšom i bezbednijom gde posle par serpentina konačno stižemo na prevoj Vratlo, tu se fotografišemo, uživamo u pogledu na more, Prevlaku i Njivice i deo Igala. Još par minuta do Doma, pa uskoro stižemo do Doma gde nas čekaju naši prijatelji iz PSK Subra Miloš i Vladimir. Grlim se sa njima, potom i svi ostali, sedamo u Dom, nude nas kafom, sokom od žalfije, travaricom, pa tu ostajemo nekih sat vremena, uz dogovor da u povratku dođemo na ručak. Matić i Andrići se tu odvajaju, oni će ostati tu, da uživaju oko Doma i da se opuste noge od zahtevnog uspona na Leotar. Milijana se isto premišlja, pa ipak nakon konsultacija sa mnom, odlučuje da ide ka Subri. Uzimamo ruksake, i krećemo, kroz malu šumicu, pa izlazimo na predivnu poljanu iznad koje se u daljini izdiže orjenska lepotica Subra. Ja bodrim ekipu sa novim motom: Suba i Subra, Subrica i Subotica, što svi radosno prihvataju..šetamo predivnim prostranstvom, svuda mirišljavo cveće oko nas, uživamo. Pričam svima o mojim impresijama Subrom i srećan sam što su sada tu svi i što smo blizu našeg velikog zajedničkog postignuća. Ubrzo nailazimo na ograđeni bunar koji je ove godine pun vode, za razliku od prošle sušne godine kada je bio veoma niskog nivoa. Nastavljamo lagano dalje, prolazimo pored katuna Mandića, i polako počinje uspon kroz šumu, uživamo, zatim izlazimo na Duboki dom, pa opet blago se krećemo ka novoj šumi, kroz koju penjući se malo zahtevnijim delom dolazimo do Subrinih platoa. Tu se dogovaramo kako dalje, a muški deo ekipe se raspoređuje uz dve koleginice da im bude pri pomoći, uz ovaj prelepi, ali i veoma opasni deo. Gordana Šarčević ipak odlučuje da tu ostane i da uživa samo u pogledu na Subrin plato, te kaže da će nam čuvati štapove koje tu ostavljamo. Idemo dalje, ja malo napred kako bih fotografisao sve učesnike na ovom nesvakidašnjem usponu. Svi su oprezni, solidarni, ali i divno raspoloženo. Uskoro idemo ka najopasnijem delu staze koji prolazi pored dve jame, i tu se dogovaramo da nema prilaza blizu jama i da nećemo dovesti sebe ni blizu opasnosti po život. Svi odgovorno pristaju na moje molbe i nastavljamo ka izlasku sa belih platoa i polako ulazimo opet u divnu šumu, gde uspon postaje sve jači, tu pravimo pauzu, a Branka traži dozvolu da tu ostane da nas sačeka, Milijana takođe želi ostati uz nju. Dogovaramo se da to bude ipak malo više, kod putokaza za Vilino guvno, jer onda i one mogu u povratku sa nama skupa do tog fantastičanog vidikovca. Divan primer solidarnosti u našoj družini, Branke koja se podređuje svojoj odluci da ipak ne nastavi akciju, i Milijane koja ostaje uz nju. Mi nastavljamo dalje, još nekih pola sata baš jakog uspona, ali znam da će biti duže, jer nas je 18 i uspon je sve zahtevniji. No, ne žuri nam se iz ove ljepote, naša deviza je što duže ostati na planini. Nastavljamo lagano, stopu po stopu, pazimo na svakog, pa zaobilazeći veliku stenu, idemo pravo levo, i sada nas očekuje još petnaestak minuta do vrha Subre. Idemo, pratimo markaciju koja je sve bliža, penjemo se i konačno ispred oko nas se sve zeleni, a vrh je na nekih 100 metara od nas. Idem još malo napred i stajem, propuštam Jecu Mesaroš napred da ide ka vrhu, Marinu, Viktoriju, Jolu, Deja, Ilića…a ja ostajem da dočekam svakog pojedinačno i da im čestitam na sjajno izvedenom usponu. Krenuli smo u 11 časova iz doma, a na vrhu bili u 14 h.
Više smo nego zadovoljni. Čestitamo jedni drugima, Dragica je posebno srećna, uspela je posle velike povrede noge i operacije ruke da se popenje na ovako zahtjevan vrh, stiže i Sandra, Vučinac, Šeki koji je pomoćnik na akciji, pa svi ostali, fotografišemo se, i polako se bacamo po padinama vrha, u blagu zavjetrinu i tu uživamo u pogledu na Lovćen, Vrmac, sve do Rumije i dalje, a i ma more i ostale vrhove Orjena, nad kojima suvereno dominira Zubački kabao, najviši vrh primorskih dinarida sa svojih 1895 metara nv. Na vrhu uživamo čitav sat vremena, zaslužili smo, a i ugodno je, sunce nas miluje. Potom lagano krećemo do mjesta gde nas čekaju Branka i Milijana, pa sa njima skupa nastavljamo do Vilinog guvna još jednog fenomena Subre. Sve oko nas je nestvarno, trčimo po ravnim stenama, pa muški deo ekipe prelazi na drugi deo Vidikovca preko jednog useka, a žene ostaju na drugoj strani. Presrećni smo, naročito Nikola Lacko koji ne može da vjeruje u kakvoj dimenziji se nalazi. Hvata se za glavu, raduje se poput dječaka. Ja širim ruke, letim po kamenoj ploči, Goca nas odozdo posmatra, dozivamo se. Neverovatan osećaj. Krećemo lagano nazad, pravimo još nekoliko smešnih, ali i nestvarnih fotografija, i lagano se opet uz maksimalan oprez spuštamo niz Subrine platoe, opet smo se podelili i svi pomažemo jedni drugima. Dva Zokija, Dejo, Šeki, Ilić, svi su besprekorni, ja sam uz Jelenu i Branku, a potom se vraćam nazad po Sanelu, uspešno se spuštamo svi sa platoa izbegavajući škrape i razne šiljate delove stena, dolazimo do mjesta gde smo ostavili štapove. Spuštamo se lagano kroz strmu šumu, i dole nas presrećna čeka Goca, koja je uživala gledajući nas kako brižno preskačemo preko brojnih škrapa i kako uživamo na sigurnom Vilinom guvnu. Tu se svi radijemo, sada mnogo rasterećenije jer smo sve zahtevne delove prebrodili. Poslednjih sat vremena je prelepo pešačenje predivnim predelima dok se približavamo domu. Poželeo sam da se ova današnja akcija ne završi, da traje ceo dan. U Dom stižemo oko18 časova, malo smo odužili, pa su se naši prijatelji počeli brinuti za nas. Uz Nikšićko i Daruvarsko pivo na terasi doma, proslavljamo naš divan i nezaboravan uspon na Subru, a potom sa slašću jedemo čorbu od koprive koju su nam pripremili momci iz Doma. Pozdravljamo se srdačno sa njima i malo jačim tempom krećemo opet makadamom do Borića i minibusa. Tamo nas dočekuje vozač, glasamo da ipak idemo na plažu, i brzo se pakujemo u minibus. Kupanje u Zelenici na prelepoj plaži, Natalijin prvi susret sa morem. Pravi nestvarne fotografije dok mi ostali uživamo u vodi ili plaži, a neko u restoranu i pekari. Pakujemo se. Sada smo već željni našeg možda malog ali srcu dragog Doma na Ubli. U pola 12 uskačemo u vreće i posteljinu. Osjećaj, divan.
U nedelju nas dočekao sunčan dan, uživali u šetnjama po Ubli, pa na prelepoj terasi doma. Pozdravili se sa Spomenkom našom sjajnom domaćicom i preko Tjentišta, Višegrada, Čačka i Bačke Topole stigli u Suboticu.
Na kraju rezime, možda naše akcije nisu baš po nekim pisanim i nepisanim standardima, pravilima i običajima, ali su u potpunosti u skladu sa prirodom i našom željom i mogućnostima.
Ostajte mi zdravi i veseli, pa do sledećeg druženja, odmorimo.
Hvala Udruženju Poželi Želju, hvala Zokiju našem predsedniku na svesrdnoj pomoći oko pripreme i realizacije ove akcije, hvala Ubli, hvala Trebinju, hvala momcima iz Doma Za Vratlom i hvala svima nama.
izveštaj: Krsto B. vodič na ovom putovanju, fotografije su preuzete od učesnika akcije