Prvo višednevno putovanje ove godine zamišljeno je tako da to bude putovanje kojim ću obeležiti prvih 30 godina aktivnog boravka u prirodi sa akcentom na aktivnosti u planinama s obzirom da sam 8. maja 1993. godine završio svoj prvi Fruškogorski planinarski maraton u dužini od 56 km. Zašto Stara planina? Ima više odgovora pa da samo kažem jedan, zato što je uvek zanimljiva i atraktivna.
Pripreme i nisu bile nešto obimne i složene, našao sam smeštaj u selu Crni vrh, Vila Bajka radi i sa vaučeriima koje daje Ministarstvo turizma, cena noćenja je sasvim prihvatljiva, lokacija je dovoljno dobra. Staza ima na pretek, nešto sam već poznavao, više toga nisam i to me je privlačilo kao što me uvek privlači ono što ne poznajem. Prvobitna ideja da se putuje samo sa 20 ljudi je promenjena na 20 + 8 i uz dva vozača to bi taman bilo 30 ljudi za 30 mojih godina, simbolika potpuna.
Nažalost na dan polaska jedan učesnik odustaje iz zdravstvenih razloga pa od simbolike nema ništa, verujem da to neće uticati na dalji tok putovanja. Putujemo autoputem do Paraćina pa dalje ispod Rtnja koji ne vidimo od guste magle do Boljevca, dalje preko Bučja ispod Tupižnice do sela Stogazovo. U selu je obeležena jedna staza koja vodi kroz klisuru Ždrelo do vidikovca na stenama koje zovu „srpski Meteori“. Idemo da malo protegnemo noge, staza je kružna ali mi ćemo samo do krsta i nazad istim putem. Dovoljno za razmrdavanje posle dugog sedenja u busu i kombiju. Staza je kratka ali je u potpunosti ispunila moja očekivanja. Idealna za svratiti usput ako se ide na tu stranu.
Sledeća destinacija Knjaževac. Vreme je i za ručak pa tragamo za pogodnim restoranom. Nekako nailazimo na jedan koji nam se čini prikladnim. Kafana kod Saše je mesto gde smo se najeli, doduše imali smo vrlo malo vremena da sve pojedemo što smo naručili jer, jel da kada se ode u kafanu onda se sve radi polako natetane pa su nas i konobari tako uslužili, ko nam kriv kada im nismo rekli da mi malko žurimo. Uglavnom, kafana je prava, hrana nije loša, cene su onako, neki drugi put ćemo sa većim užitkom ručati. Sada žurimo, čeka nas Stara planina. No, pre Stare planine susreli smo i jednu staru crkvu, srednjevekovnu, „srpski Notr Dam“ Bogorodična crkva iz XIV veka u selu Donja Kamenica. Selo ima i prodavnicu gde osim osnovnih kućnih potrepštima možete kupiti i lepe lončiće, emaljirane. Naravno, ako dobro razgledate ponudu što ja nisam učinio. Ali bar znam za sledeći put.
I tako stigosmo mi na Staru planinu u vilu Bajka. Uredne, čiste i zagrejane sobe, restoran sa vrlo pristupačnim cenama. Naša staroplaninska bajka mogla je da započne. Nije baš krenulo bajkovito, saznali smo da su nam na pumpi umesto dizela sipali benzin. Hm, može biti problema, da ih sprečimo moramo ponovo na pumpu a najbliža je u Pirotu. Menjamo plan, sutra idemo u Temsku a vozač će produžiti do Pirota do prve pumpe. Mi iz Temske želimo do vidikovca Tumba. Hodamo asfaltnim putem, imao sam dilemu da li ići asfaltnim putem ili zemljanim putem kraj obale, ovaj prva opcija je nudila posetu manastiru sv. Đorđe i vodopadu Bukovački do, ona druga opcija je imala za mene nepoznanicu, prelazak Rudinjske reke, pritoke Temštice. E sad, ko radi taj i greši, ko ne radi ne može da pogreši. Naravno da sam pogrešio, posle vodopada Bukovački do spuštamo se prateći stazu i trek do obale, Temštica je puna vode i mesto gde se po opisu i treku treba preći na drugu obalu baš i nije toliko bezazleno kako se opisano. Malo je reći da sam razočaran, pre svega u sebe i svoju nedovoljnu pripremljenost za nepredviđene situacije. Komandujem povlačenje. Nova greška. Samo kilometar dalje asfaltom je označena staza od HE Temac ka Tumbi. To saznajem kada sam se vratio u smeštaj, nažalost interneta nije bilo na obali reke.
Da ne bude sve crno pobrinuo je vodopad Bigar. Već sam vodopad vidljiv kraj puta ostavlja lep utisak ali posle kratkog uspona ka manastiru (do koga ja nisam ni stigao) nailazimo na Bigrove slapove sada u punom sjaju, pune vode koja se preliva i nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Mala ali slatka satisfakcija za promašaj sa Tumbom. Utehu sam pronašao u Kalni gde u jednoj prodavnici gle čuda ima i pepsija, onog s limunom. Kako smo se nadali dobro smo se i udali. Sutra je novi dan i novi izazovi.
Posle stresa sa gorivom i hepienda na kraju ipak vozaču Jonu dajemo četvrtak slobodan dan. Mi ćemo na kružnu stazu koja je obeležena iz mesta Crni vrh gde smo smešteni. Staza vodi kraj puta pa uzbrdo ka Golemoj reci. Dok sam uživao u lepoti rečnog toka razmišljao sam samo o mozgovima koji su imali nameru da ove reke strpaju u cevi. Zaista ne razumem potrebu da se ovakva lepota uništava a sve radi nekog profita kao da je sve u novcu i kao da će taj novac učiniti nekoga srećnijim više nego što će druge činiti nesrećnim ako im unište staništa. Huk vode, lep dan, dobra vidljivost, mi svi srećni što smo tamo gde jesmo, kilometri jedan za drugim ostaju iza nas. Uživamo na prvom vidikovcu na ovoj stazi, vidikovac Preslap. Vidi se greben kuda ćemo sutra na Midžor. Nastavljamo dalje, uz kratkotrajnu sitnu kišicu koja se pojavi niotkuda i ničim izazvana tek da nas podseti da smo na planini a na planini se vreme menja i po nekoliko puta na dan. Prođe i četvrtak.
Petak je bio dan za uspon na Midžor. Nije nas dočekalo jutro koje obećava lep dan a ni prognoza za ostatak dana nije bila ništa bolja. Ipak krećemo sa namerom da ne odustanemo. Vozimo se do hotela i planinarskog doma pod Babinim zubom odakle kreće obeležena staza duga 8 km sa oko 600 metara uspona do Midžora. Idemo, magla, malo kiše, malo vetra, pa tako na smenu. Staza vodi pored ili preko kota Vojvodin venac 1671, Žarkova čuka 1898, Tupanar 1955 do ispod grebena na kome je kota 2169 i vrh Midžor. Što smo više to je vetar snažniji, ima i snega ali je staza prohodna. Vidljivost gotovo nikakva. Jedan za drugim izlazimo na vrh, retko ko se zadržava duže od vremena potrebnog da napravi fotku ili dve i već beži nadole, beži od udara vetra koji one lakše može i da oduva u neželjenom smeru. Opet je planina pokazala svoju ćud i svoju nepredvidivost. Bez obzira na ove nikakve uslove ostaće ovaj uspon u dugom sećanju svima. I onima koji su po prvi put bili na Midžoru i onima koji su ga već više puta ispenjali.
Subota je za mene bila kao popravni u avgustu. Iskoristio sam priliku da se bolje pripremim i da nađem sigurniju stazu do vidikovca Tumba. Realno, nije to ni bilo teško, samo je trebalo pogledati na kartu a ne praviti se mnogo pametan. Parkiramo naša vozila kraj puta na mestu gde se uzan i istrošen asfaltni put spušta ka HE Temac. Prelazimo most i krećemo na malo žešći uspon do stena. Onda malo laganijom i ravnijom stazom uz poneki detalj gde treba malo više koncentracije dolazimo do ispod samog vidikovca. Strmom stazom se penjemo gore i izlazimo na kamene ploče Tumbe. Koje olakšanje, koja sreća. Koja satisfakcija. Nikada sebi ne bih oprostio da nisam ovde stigao. Malo sunčanja i malo fotkanja pa idemo nazad, čekaju nas još toplodolski vodopadi, bar neki od njih.
Najlakši i najpraktičniji izbor bio mi je Grujin vodopad i u povratku Donji Piljski vodopad. Par kilometara širokog kolskog puta sa blatnjavim deonicama kao da smo na Fruškoj gori a ne na Staroj planini sigurno nisu ono što ćemo pamtiti sa ove akcije, ali delovi staze od odvajanja sa pomenutog puta ka dva vodopada su nešto što se viđa samo u bajkama i možda na Islandu (tako mi je bar rekla jedna članica). Pošto na Islandu nisam bio za mene će ove staze biti ono nešto najlepše. I rečna korita i vodopadi su puni vode, tragova boravka ljudi ima vrlo malo, pogotovo sada posle zime, sezona se tek zahuktava, do pre dve nedelje ovde je bilo snega na pretek. Do Grujinog vodopada se stiže relativno lako, dok do Donjeg Piljskog vodopada treba malo više volje i snage, ima skoro 300 metara uspona na 1600 metara dugoj stazi, par strmih deonica, na dva mesta uže pomaže da se bezbednije savlada staza. Ali, sve to pada u zaborav kada se stane pod vodopad koji sa svojom visinom od 64 metara spada u više vodopada na Staroj planini. Valjda lepše mesto za oproštaj od Stare planine za ovaj put nismo mogli ni naći. Iako smo u subotu prepešačili oko 22 km sa preko 1100 metara ukupnog uspona i proveli skoro ceo dan u putu i na pešačenju svi smo bili raspoloženi i zadovoljni onim što smo videli i doživeli. Sarmice u listu vinove loze su legle za večeru kao šlag na tortu, A, ne, bila je i torta. Irma je proslavila svoj rođendan tako da smo zaista imali finale za nezaborav.
Sve što je lepo kratko traje. Nekima je već falio neko, nekima se nije žurilo ali plan i program je nalagao da se stvari spakuju i polako napusti Bajka. Kiša je padala, ali nije padala zato što vodič nije bio dobar, dobar je on bio mada možda nekima to deluje neverovatno, kiša je padala od žalosti što moramo da odemo, ja drugi razlog zaista ne nalazim. Neko je znao reći posle ovakvih akcija da će svi sledeće godine opet doći, ja znam da to nije izvodljivo ali verujem da želja kod svih postoji da bar još jednom budu na istom mestu. Samo moram svima reći da će to biti sa nekim drugim vodičem jer je ovaj definitivno svoje odslužio.
Ja lepše obeležavanje godišnjice nisam mogao smisliti a ni realizovati. Niti umem niti mogu. Hvala svima koji su bili deo ovog lepog i zanimljivog putovanja. Život je samo jedan i treba iskoristiti svaku priliku koja se ukaže.
Fotografije su preuzete sa FB profila učesnika akcije.
Tekst: Zoran V. organizator akcije