Izveštaj vodiča akcije Jugoslava B.
Krenuli smo sabajle 30. aprila u 4 i 30 h od okretnice gradske linije 1a kod opštine Kelebija. Pod svetlima ulične rasvete bilo je nas četvoro Jelena, Čaba, Barbara i ja a dug put je bio pred nama. Već kada smo stigli do prve tačke, starog jezera na Kelebiji, od kojeg jedva da je ostalo ono malo j. horizont iz pravca istoka već je dovoljno osvetljavao put da nismo morali da vadimo lampe. Sveža prolećna trava je bila dosta visoka i umivena rosom da smo u sledećih pola sata šetnje oprali obuću koja je bila na našim nogama.
Sledeće što se desilo je da nam se pridružio Ostoja, lokalac tamo na Kelebiji. Sada kao petorka nastavili smo kroz šumu do naše sledeće stanice, Majdana, koji se ovih dana ne razlikuje puno od Kelebijskog jezera po količini vode, izgleda da klimatske promene sve više uzimaju zamah a kakve će biti posledice videćemo. Nastavljamo dalje kroz daščansku šumu, sunce je sada već izašlo i cela šuma se presijava u jutarnjoj rosi, ptice su počele svoj ritual prolećnog udvaranja i njihova pesma odzvanja kroz stabla bora.
Prelazimo preko Šištaka i sa kratkom stankom na našem odmorištu idemo u susret Kajićima sa kojima se srećemo nedaleko od poslednje stanice trojke na Makovoj sedmici. Sada kao sedmorka krećemo kroz Radanovačku šumu prema trećem jezeru na našoj listi, Tresetištu. Tu smo napravili malo dužu pauzu da se nešto pregrize i popije i uživa u prirodi. Tu smo sreli i prve ljude danas. Dalje nas put vodi kroz Hajdukovačku šumu, prošli smo pored Čarobnjakove kule i dalje nastavili kroz Hajdukovo sve do centra sela gde smo svratili u lokalnu prodavnicu na sladoled i sok. Ludaš, naše četvrto jezero nije mnogo daleko, svega par stotina metara, sa druge strane puta u pravcu juga. Kratko se zadržavamo tu i već smo na asfaltu regionalnog puta koji nas vodi preko petlje na autoputu dalje ka našem sledećem jezeru. Ono nije daleko, možda nekih 4-5 kilometara i tamo stižemo za satićak vremena.
Na Omladinskom jezeru se naš broj povećava na simboličnu cifru 8. (družina od osam članova obilazi osam jezera). Prelazimo 500 metara i evo nas na najvećem jezeru na našoj stazi, na Paliću. Od starta do Palića prešli smo 37km, dobro neki malo manje ali i oni su prešli dosta. Ovde je pauza nešto duža, da bi nešto konkretnije pojeli i da bi se oprostili od jednog dela ekipe, grlimo se i pozdravljamo bez obzira što se vidimo već za koji dan na nekoj drugoj akciji. Pošto je naš tempo do sada bio malo jači i na Palić smo stigli dosta pre predviđenog roka malo smo poremetili Zokijeve planove koji nije čak stigao ni da ruča. Nakon pranja nogu u Paliću polazimo dalje. Idemo iz istočnu obalu uz koju je prošle godine asfaltirana pešačko biciklistička staza ali idemo pored nje jer našim nogama više prija zemlja i trava nego tvrda podloga.
Naiđosmo ovde na majku sa dve male devojčice na biciklama koje pokušavaju da naprave krug oko jezera ali je očigledno da nisu sve tri jednako raspoložene za tu akciju, ima tu i gunđanja i raznih raznih obećanja koja će se vrlo brzo zaboraviti ali uz našu podršku ipak nastavljaju dalje. Mi se nedugo potom odvajamo, prelazimo preko autoputa i nastavljamo dalje uz kanal. Ovaj potez je najduži i predstavlja izazov za naš karakter. Sunce se nekako sakrilo a i vetar je pojačao što nam je donekle i olakšalo da ovu dugu i jednoličnu deonicu, neko bi rekao dosadnu, pregazimo vrlo brzo i još dobijemo na tempu. Bez pauze stigosmo na početak Velebitskog jezera, pretposlednjeg danas. Negde uz put smo zaključili da je ova staza slučajno postala naša tradicionalna predprvomajska ili tridesetoaprilska akcija pošto smo i prošle godine na isti dan prošli ovuda. Oko jezera se već skupio veliki broj pecaroša koji su se pripremili da produženi vikend provedu pecajući ribu ili da se makar pretvaraju da to čine. Na brani pravimo poslednju dužu pauzu, još jednom peremo noge i nastavljamo dalje.
Do cilja nam je ostalo još 4-5 kilometara. Atarskim putevima polako, sada već sporijim tempom, jer je izvesno da stižemo mnogo ranije od predviđenog, gazimo ka Kapetanskom ritu, osmom i poslednjem jezeru na našem putu. Prateći njegovu obalu dolazimo do prvih kuća u Malim pijacama, gledan u GPS, ostalo je još 235, 234, 232 metra do kraja treka ali je izvesno da ćemo ga malo produžiti dok nam ne stigne prevoz. Tačno sat vremena pre zamišljenog roka za prelazak ovih, nešto više od 67km, stiže Dijana (hvala joj puno), upadamo u Punto i uz poslednje zrake sunca odlazimo da se pripremimo za neku sledeću avanturu, neki sledeći test, neku sledeću akciju.
Hvala Nikoli i Radetu na ponuđenom prevozu, neki drugi put kada nas bude više možda iskoristimo ovaj vaučer.