Očigledno je da nam se prošlogodišnja poseta Zlatiboru u februaru mnogo dopala pa smo ove godine napravili reprizu, naravno od prošlogodišnjeg programa samo je planinarski dom Tornik ostao ponovo na „meniju“, sve ostalo je bilo drugačije. Ups, pardon, i vodič akcije je isti, jer on pravi najbolje akcije i nikada ga nećemo menjati. Dakle, odličan vodič, odličan smeštaj, svi uslovi za odličan vikend su tu pa da krenemo.
Šta još može da se napiše u uvodu? Najavljen je sneg za vikend, ne znam za ostale ali znam da je mene to obradovalo, sneg, zima, planina, ono što najviše volim čak i sada kada sam zašao u penzionerske godine. Dejan je odabrao dve staze, jedna, ona koja počinje i završava na putu od centra Zlatibora ka železničkoj stanici je neka moja davnašnja želja, i za nju nije bilo dileme. Dilema je postojala oko druge staze, staze koja započinje na magistrali, tamo negde gde je granica užičke i novovaroške opštine, ako bude snega možda ne bude jednostavno parkirati veliki autobus tako da ne remeti tok saobraćaja, hodati peške magistralom je još veći rizik…no, sačekaćemo da na licu mesta sagledamo stanje na terenu pa ćemo odlučiti, za svaki slučaj plan B je pripremljen pa ako zatreba aktiviraćemo ga.
Nas 40 krenulo je u subotu put Zlatibora. Ponovo je bilo otkazivanja u last minute varijanti, no, koga nema bez njega se može i mora. Šestočasovno putovanje ume i da zamori, traje to dugo, ali već hiljadu puta ponavljana rečenica da nije lako biti planinar ili bar ljubitelj planinarenja a živeti na krajnjem severu naše zemlje i ovaj put se pokazala ispravnom. Ali ljubav je jaka, ljubav nema prepreke, otpevao je jednom neko a mi se držimo toga pa „trpimo“, šta ćemo drugo kada volimo. Oliver nas je dovezao do polazne tačke, kupališta Trčinoga, svi smo brže bolje izašli iz autobusa i krenuli na stazu. Nije bilo vremena za dangubu, dani su još uvek kratki i mrak pada brzo a da bismo prešli zacrtanu stazu trebalo nam je između 5 i 6 sati.
Snega je bilo i nije bilo na stazi, prvi deo staze je uspon na Lečića vrh, kotu visine 1091 m, u šumi, bez nekih posebnih vidika. Sledio je spust, staza, u stvari šumski put koji vodi iznad toka Crnog Rzava, sve više se spušta ka samoj reci koju smo „dotakli“ nesporedno kod mesta gde prolazi železnička pruga Beograd – Bar.
Ubrzo smo ponovo bili iznad pruge, prateći tok Semegnjevske reke i prolazeći kroz zaseok Minkovići stigli smo do železničke stanice Zlatibor. Delovalo je da smo prešli onaj duži i teži deo staze.
Delovalo je ali nije baš bilo tako, Imalo je tu još podosta da se hoda, da se penje i spušta, priznajem da mi je teško sve palo. Ipak uz malo muke i nešto teže nego što sam očekivao stigao sam do autobusa. Nekako u poslednji čas jer je mrak počeo brzo da pada i sigurno bi po mraku bilo još teže se spustiti. Prevezli smo se do planinarskog doma gde smo se smestili. Do odlaska na spavanje ostalo je i nešto vremena za razne aktivnosti već prema afinitetima učesnika.
Jugoslav je to ovako doživeo u video izdanju
Zapis iz GPS-a
Tokom noći je sneg padao, padao, vetar je duvao, duvao, a mi smo spavali i sakupljali snagu za novi izazov. Oliver nas je prevezao do polazne tačke za uspon na vrh Tetrebovac. Put je bio koliko toliko očišćen, saobraćaj slab a proširenje uz put taman toliko da uparkiramo bus i bezbedno ga napustimo. Moj prvi utisak po izlasku iz autobusa nije baš bio optimističan, priznajem, pomislio sam da ćemo upadati u sneg do kolena, srećom prevario sam se.
Vrh Tetrebovac je blizu polazne tačke tako da smo do njega stigli brzo, tek smo se ugrejali i zadihali a već smo bili kod stuba sa tablom na kojoj je natpis vrh Tetrebovac 1148 m. Znali smo da će biti lakše nego prethodnog dana, nastavak nas je samo u to još više uverio. Hodali smo dosta dugo blago nizbrdo po snegom prekrivenoj stazi uživajući na čistom, svežem, planinskom vazduhu. Sledeće mesto gde smo zastali bili su vidikovci od kojih je jedan obeležen tablom sa natpisom Ravni.
E ako je dovde i bilo ravno dalje svakako nije. Strm spust ka potoku, činilo mi se na momenat da se spustu nema kraja, konačno potok, očigledno pritoka Uvca, ne znam naziv, nisam tragao mnogo, potok se lako prelazi s kamena na kamen, sledi uspon, ono što smo se spustili sada moramo da nadoknadimo pa i na dodamo na to još malo. Pred nama je sledeći vrh, vidikovac Ćoska Ploča, kota na visini nešto iznad 1000 m. Definitivno je bilo da je staza lakša od jučerašnje ili smo svi bili odmorniji, kolona je bila kompaktnija pa smo napredovali u skladu sa očekivanjima vodiča.
Sa vidikovca Klikovi sledi povratak ka polaznoj tački. Usput se prolazi kroz zaseok Šuljagići. Od zaseoka nadalje hodamo putem, par blagih uspona i spuštanja, markacija u jednom momentu vuče ulevo ka vrhu Omar ali ovaj put izostavljamo taj vrh, prolazimo ispod Tetrebovca i spuštamo se do magistrale gde nas čeka Oliver i zagrejani Man Sutraveltransa. Još jedna avantura se završila.
Jugoslav je napravio video zapis i drugoga dana
A imamo i zapis iz GPS-a