Akcija održana dana 19. do 22. avgusta, vodič Dejan V. učesnika 19
20.avgjst, po dolasku u dolinu Grebaje 1137 m/nv, ulazak u smeštaj i odmah zatim polazak na jedan od vrhova Prokletija,Maja Podgoja 2021 m/nv.
21.avgust, ispenjani vrhovi Volušnica 1879 m/nv, Talijanka 2056 m/nv i Popadija 2057 m/nv
U popodnevnim satima poseta okolini Gusinja, odlazak na Ali-pašine izvore, poseta dolini Ropojan u kojoj je Oko Skakavice (kraško vrelo) i vodopad Grla.
Mila M. je ovako doživela ovu akciju:
„
Prokletije, prokleto ste lepe
Pre tri godine sam se po prvi put popela na Rtanj. Tada mi je moja drugarica Vesna u komentaru napisala da je nakon mnogo godina planinarenja i penjanja po vrhovima Balkana, pored Rtnja, na nju najjači utisak ostavio planinski venac Prokletija. Od tada sam stalno razmišljala kada će da dođe taj trenutak, da se i ja uputim na te divne planinarske staze koje prolaze kroz čak tri države, jer se Prokletije prostiru od Metohije na jugu Srbije,preko Crne Gore, pa do Albanije. I naravno, svako ko ima želja, te želje će se kad tad ostvariti. Nas devetnaestoro iz udruženja “Poželi želju”, Milan iz PD “Jelenak” i vozač minibusa, krenusmo na dug put, preko sedam gora, dolinom jorgovana pored Ibra, preko Kraljeva, Raške, Novog Pazara i Sjenice u Srbiji, pa dalje preko graničnog prelaza Špiljani, uđosmo u Crnu Goru. Tu negde ispod Hajle, prođosmo kroz Rožaje, a onda dalje preko Berana, Andrijevice, Plava i Gusinja, stigosmo u ranim jutarnjim časovima, u dolinu Grabaje. Smestismo se u drvene barake, u eko naselju “Deljanin”.
Ovo što vidim ispred sebe je neka posebna slika. Gledam uzanu asimetričnu dolinu. Sa jedne njene strane se podiže surovi kameni zid načičkan oštrim vrhovima, a sa druge strane je potpuno neka druga slika, Popadija kao da je zastrta zelenom čojom. Tako pitoma i zelena mami svojom lepotom. I pitam se da li još neko može da dosegne ove visine osim orlova i drugih ptica. Tek kada krenemo da se penjemo, putevi se otvaraju i “prokleto lepa planina” nas polako pušta u svoja nedra.
Odmah po dolasku, samo ostavljamo stvari u smeštaj i krećemo na vrh Podgojs.Staza počinje ispod samog eko naselja “Deljanin” Staza je tehnički laka, a kondiciono srednje zahtevna. Dobro je obeležena i treba samo pratiti markacije. Najvećim delom se prolazi kroz listopadnu, a zatim kroz četinarsku šumu. Pored puta kao da je neko zasadio maline i kupine, tako da imamo osvežavajuće plodove na dohvat ruke.Tek pri samom vrhu, izlaskom na graben, krećemo se putem koji prolazi kroz livade prekrivene borovnicama i krupnim kamenjem. Ispod nas se u daljini vidi Plav, Plavsko jezero, a pogled puca na okolne vrhove: Vezirova brada, Očnjak, Karanfili, Popadija, Talijanka, Volušnica…na Vizitor…Već na ovom vrhu dobijete objašnjenje zašto planinari iz cele Evrope vole da istražuju staze ovog planinarskog venca. Priroda ovde još nije potpuno istražena i izaziva strahopoštovanje, kako svojim imenom, tako i svojom nepreglednom divljom lepotom. Sigurna sam da ovde još uvek ima predela gde ljudska noga nije kročila.
Uspešno smo se popeli na Podgojs, na 2021 m/nv, ali je uspeh bio i silazak do kampa. Prolazak uskom šumskom stazom je zahtevao malo više umeća, a preskakanje preko oborenih stabala i dodatne veštine. Posle neprospavane noći i duge vožnje od Subotice, ovo je bila jedna veoma uspešna avantura, za prvi dan boravka na Prokletijama.
Moram da napomenem da je deo ekipe: Darko, Đorđ i Milan, uspešno izveo penjanje na vrh Očnjak.
Nakon uspona, domaćini su nas dočekali sa postavljenim stolom. Servirana nam je ukusna večera. Retki su oni koji mogu da odole teletini ispod sača. Kreveti su nas čekali spremni. Mislim da nisam ni spustila glavu na jastuk, a već sam zaspala. Ovo je raj za odmor duše i tela. Ovde nema interneta i noću čujete tišinu.
Drugi dan se budim potpuno odmorna i jedva čekam da krenemo. Penjemo se na Volušnicu1876, Talijanku 2056 i Popadiju 2057. Staza je odlično obeležena. Najpre ide kroz šumu i tim šumskim putem se i vraćamo. Od izlaska iz šume na prelepe livade i greben, staza postaje kružnog oblika. Mi idemo levo, prema Volušnici u smeru kazaljke na časovniku. Berači borovnica su se razmileli po padinama. Jedna žena nam maše, pozdravlja srdačnim rečima. Uzjahala je konja i natovarena inventarom za berbu borovnica i žustro grabi ka poljima punim borovnica. Prizori su svakim popetim metrom sve lepši i ostavljaju vas bez daha. Na stazi srećemo planinare iz cele Evrope. Kolone ljubitelja ove planinarske poslastice mile prema njenim vrhovima.Na jednom delu ulazimo u Albaniju. To više nije problem kao u vreme komunizma. Pogled puca na sve strane. Karanfili su pred nama obasjani suncem i otvaraju se prema nama u punom svetlu. Sva tri vrha su posebne lepote. Volušnica je stenovita, Talijanka mešovita, a Popadija posuta mekanom travom.Na njoj najduže uživamo izležavajući se na bokorima trave. Ovce neometano pasu oko nas. Malo u su u Crnoj Gori, malo u Albaniji. Nakon izležavanja, krećemo da se spuštamo niz strmu padinu. Povratak je lagan i bez pomuke stižemo do smeštaja. Da ne zaboravim da pohvalim našeg vozača Mićka. Prešao je sa nama celu stazu bez zastoja, kao pravi planinar i našao se među onima koji su se popeli na vrh od preko 2000 m/nv. Takođe, Sanela, Keti i Jovanka su se po prvi put prešle visinu od preko 2000 m/nv.
Ovde se ne završava naš planinarski dan. Krećemo na još jednu turu. Ovoga puta to je jedna hedonistička šetnja. Najpre nas Mićko vozi do Ali Pašinih izvora. Mesto obiluje vodom. Sa svih strana ključa, kulja ledena voda. To vrelo se dalje spaja sa rekom Vrujom i Grljom, te nakon izlaska iz Plavskog jezera, dalje teče Lim. Idemo dalje do sela Vusanje. Sa tog mesta se lagano ulazi u prelepu ledničku dolinu Ropojane. Iz nje kreću staze na najviše vrhove Prokletija, Maja Harapit, Maja Jezerce, koji ulaze malo po dubini u Albaniju i na Rosni vrh, najviše tačke Crne Gore 2528 metara nadmorske visine. Ovom dolinom je prolazio i važan karavanski put od Skadra ka Peći. Kolone izbeglica iz Srbije, za vreme prvog svetskog rata, su prošle ovuda po najstrašnijoj hladnoći.
Naš cilj je Oko Skakavice ili Savino oko. Do njega dolazimo laganim hodom uz bistru rečicu Skakavicu. Vrelo je čudo prirode. Voda izbija na površinu u kružnoj uvali. Zaista podseća na veliko plavo oko. Temperatura skoro nikada ne prelazi 5 stepeni. Možete da se okupate, ali pod uslovom da vam je vaš urolog lični sponsor. Piše da mu je dubina osam metara. Vodopad iznad vrela, koji je najaktivniji u kasno proleće, kad se tope snegovi sa padina Prokletija, sada je potpuno suv.
Još jedno čudo prirode se nalazi na kraju Vusanjske doline. Reka Grlja se u vidu petnaestak metara visokog vodopada survava niz stenu, ponire i sa svojim pritokama ponovo izbija na površinu i ulazi u Plavsko jezero.
Posle toliko sadržajnog dana, odlazimo na večeru i počinak. Nakon prospavane noći, ustajem, pakujem se i odlazim sa Jugoslavom u šetnju kroz Grebaju, do mesta odakle se kreće na uspon na Očnjak i Sever (na Karanfile). Kupujemo i domaći sir od ljudi koji tu žive i stočare preko leta.
Dolazi i trenutak kada sedamo u autobus. U ušima mi odzvanja poziv koji mi šalju Prokletije: “Dođi ponovo da se družimo!”. Dugo, tokom putovanja, u svojoj glavi, vrtim slike sa prokleto lepih Prokletija. Negde u sebi, dajem im obećanje da ćemo se ponovo videti.
I za kraj, za našeg vodiča:”Dejo majstore, pa ti si bog!!!”
.