Tekst Mile Milenković, korigovan od strane Zorana Vukmanova
Ovo doba godine se zove pozna jesen. Obično su dani u ovom periodu sumorni, magloviti, hladni, pada kiša, a ne tako retko i sneg. Danas, 15.decembra 2019. godine dan je bio više prolećni. Nije realno i nije normalno da po tako lepom danu ostanete u kući i ne iskoristite ovaj dar koji vam nebo šalje.
Jubilarna 60.akcija u 2019. udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ imala je poseban karakter. Nas preko pedeset došlo je u subotičko prigradsko naselje Makova sedmica, da dočeka drage goste iz PD Azimut, iz Beograda. Ovo druženje članova dva kluba, na kraju svake godine je prešlo u jednu lepu tradiciju. Odlična prilika da zajednički, u prirodi, pešačeći okruženi našom magičnom peščarom, podelimo utiske, iskustva i uživamo u lepoti jednog decembarskog dana.
Njih je bilo nikada više, čak devedeset i šestoro. Dočekali smo ih srdačno posluživši im za dobrodošlicu s mašću hleba, rakiju i čaj. Posle dočeka, krenuli smo na pešačenje. Do peštanske pruge je vijugala kolona od 150 duša, a onda je jedan broj otišao na kraću stazu i vratio se na početnu tačku. Mi brojniji I željni uživanja u prelepim pejzažima ovog božanstvenog dana, nastavili smo prema jezeru Majdan, preko našeg visokog Šištaka. Povratak je bio kroz prelepu borovu šumu i preko prostranih, još uvek zelenih livada. Pesak je bio mekan kao najfiniji tepih.
Zoran se potrudio da goste počasti salon bombonama i bedževima u znaku našeg udruženja, koji su obeležili 2019.godinu. Mali znak pažnje dat od srca, veliki je kao planina.
Meni svaka akcija podari neku zanimljivost, nešto nesvakidašnje. Volim francuski jezik, ali ga retko koristim. Mnogo više razumem, ali nedostatak prakse narušava moj govor. Danas sam imala priliku da sretnem devojku iz Francuske i da sa njom pričam na tom melodičnom jeziku. Dok je Pera snimao, nisam još bila spremna za neki razgovor, ali sam se kasnije vratila u formu. Pričala sam joj o Subotici, njenoj arhitekturi, o secesiji, o našoj peščari, o životu na ovim prostorima. Bila je zadivljena, a ja presrećna. Kratko je u Srbiji, ostaje u Beogradu do marta. Pokušava da nauči koju reč srpskog jezika, ali kaže da joj je jako teško. Ne idu joj nikako naši afrikati: č,ć,đ,dž…
Mi smo “Poželi želju”, decembar je na sredini, a godina skoro na svom kraju. Ovo je bila prilika da sumiramo naše pređene kilometre i da poželimo da nas zdravlje dobro služi kako bismo i u 2020.godini koračajući i veselo čavrljajući doživeli lepotu gledanu sa vrhova naših prelepih planina.