Za vikend 18. i 19. avgust grupa od 41 člana udruženja Poželi želju boravila je u istočnoj Srbiji. Po planu i programu akcije posetili smo nekoliko lepih i zanimljivih destinacija. Kako bi smo opravdali ime udruženja nego da ispunjjavamo želju po želju. Jedna od takvih želja, pomalo neobična za jedno udruženje ljubitelja prirode bilo je da se poseti Kasidol, rodno selo zvezde narodne muzike Dragane Mirković. Olakšavajuća okolnost je bila što nas je put ka Golupcu vodio blizu Kasidola a i vozač je morao imati obaveznu pauzu pa eto, jedna želja je ispunjena.
Posle pauze nastavili smo ka Golubačkoj tvrđavi gde smo uz stručnog vodiča čuli mnogo toga o istoriji ove tvrđave. Ostalo je i vremena za opuštanje, fotografisanje i druženje na obali Dunava koji je na ovom mestu širok kao more.
Na putu prema Donjem Milanovcu nailazi se na vidikovac Kovilovo na odvojku puta koji vodi prema Majdanpeku. Čurav prirode Slobodan iz NP Đerdap nas je dočekao i predstavio nam lokalitet koga zovu i krov sveta. Zaista ne bez razloga, pogled sa Kovilova je kao sa krova sveta. Još jedan pun pogodak u izboru destinacije.
Preostalo je još samo da se prevezemo do Donjeg Milanovca i hostela Trajan gde smo se smestili. Nakon razmeštanja po sobama krenuli smo na pešačenje kružnom stazom prema jezeru Šantu alu bantu ili Zlatno jezero. Lepa staza sa lepim pogledima, prateći trek iz gps-a stigli smo na mesto odakle se jezero vidi kao na dlanu. Za prvi dan je to bio plan i on je u potpunosti ispunjen. Večernje sate smo prveli već svako prema svom nahođenju. Većina se zabavljala uz grupu Apsolutno romantično na trgu u Donjem Milanovcu.
Nedeljno jutro, vožnja od sat i kusur minuta do sela Sikole u negotinskom kraju, izletište Stevanske livade odakle kreće staza ka Deli Jovanu. Još jedna želja je došla na red. Poranili smo ali je već toplo. Tanki smo i sa vremenom, oko 14 sati bi već trebalo da krenemo ka Subotici. Dogovaramo se da oni brži idu napred a sporiji nazad, ko se popne za 2 sata i 40 minuta ide dalje kružnom stazom, ostali se vraćaju istim putem do autobusa. I bi tako, veći deo grupe je prošao stazu po planu, do vrha kod repetitora na 1141 metara pa dalje grebenom i nazad do autobusa dok je manji deo grupe ištao tamo i nazad makadamskim putem.
I na kraju, da. želje postoje da bi se ostvarile.
Jedna od učesnica akcije, Mila je to ovako doživela:
„
Sama pomisao na Istočnu Srbiju uvek je kod mene izazivala osećaj mistike I tajnovitosti. To je kraj koji ima posebnu filozofiju i verovanja kojima se tumači život. Istočna Srbija svojom lepotom i posebnim sklopom pobuđuje našu maštu na svakom koraku. Ne morate mnogo da birate, jer gde god da krenete, u ovom delu naše zemlje, naićićete na bajkovite predele. Svuda vas čekaju neke zanimljivosti, od moćnih reka, visokih planina, predivnih sela, bistrih jezera, čuvenih pećina… Ovde je teško spoznati granicu između stvarnosti I mistike. Svaki kraj ima neku legendu koja se vekovima unazad ispreda.Jednu takvu nam ispriča naš vodič o nastanku imena grada Golupca.
U mestu je živela lepa devojka po imenu Golubana. Priče o njenoj lepoti stigle su i do turskog paše. Donosio joj je darove ne bi li se udala za njega. Sve je Golubana odbijala, pa je paša naredio da se kazni, tako što ju je vezao za stenu Baba Kaj u Dunavu. Mučili su je i ostavili pticama koje su unakazile njeno telo.
Dunav je veliki I moćan, a tu kod Golupca najširi, čak 6,5 kilometara. Velike reke su svojim tokom uvek određivale živote ljudi. Terase kraj moćnog Dunava, sva ta plodna i zdrava zemlja, uslovili su da se uz njegove obale nastanjuju ljudi, bave ribolovom, podižu voćnjake,i vinograde. Tako nastadoše I ova divna mesta: Kostolac,Veliko Gradište, Ram, Golubac, Donji Milanovac,,Kladovo, Tekija, Prahovo i još na stotine manjih.
Kad krenete iz Subotice, da biste stigli na do Donjeg Milanovca, treba da se vozite oko 5 časova neprekidne vožnje. Ako ste radoznali, kao mi iz udruženja “Poželi želju”, onda to može da potraje I duže. Zašto bismo se tako zvali, ako ne bismo ispunjavali želje. Neko je želeo da svratimo u Kasidol I svratismo. Neko je bio srećan I to je lepo. Naravno, I ja sam se potrudila da nađem nešto interesantno. Pošla sam sa čika Acom do prelepe seoske crkve. Posvećena je svetom Nikoli. Nažalost, bila je zaključana I bez sveštenika. Verovatno je i on otišao na more. Pored puta kruška žuta. “Ima li neka vrljika da je otresemo?”- upita Ivan. Sa moćnom vrljikom u ruci pojavi se Milan I ja sa njim. Popadaše žuti sočni plodovi u travu, a mi ih sa dečijom hitrošću pokupismo. Kruška je bila toliko lepa I sočna da I sada osećam kako mi se topi u ustima.
Još malo vožnje I puce nam pred očima moćni Dunav. Svratismo u Golubac. Mali, ali pravi turistički gradić. Izuzetno dobro organizovana ekipa iz turističkog centra je napravila obilazak sa našom grupom. Malo smo se prošetali. Hrabriji su se I verali po visokim stenama. Popili smo po neku, osvežili se I nastavili dalje.
Kovilovo, vidikovac na jednoj predivnoj dunavskoj terasi. Pogled puca prema Golupcu sa jedne strane I prema Donjem Milanovcu sa druge strane. Po sredini plovi brod. “Dunave, Dunave, moje more…” Tolika moć, kolika snaga I lepota. Negde u šumi, moju Keti pronađe osica I ujede je za nadlakticu. Osice, osice, uvek na najslađe? Nađosmo neku travčicu, zalečismo našu Keti. Pa, u istočnoj smo Srbiji, zar ne?
Donji MIlanovac, grad ruža. Mesto kome je bog dao sve; moćnu reku, plodnu zemlju, planine bogate šumama, bogatu istoriju… Smestili smo se, raskomotili I otišli, da najpre obiđemo njegovu okolinu. Lagana staza do Jezera Balta alu Šontu. Kosidba u jeku, ljudi sa vilama I grabuljama u rukama skupljaju seno, tovare na prikolice, plaste ga u stogove. Vidik puca do Borskog Stola. Polako u suton se spustismo do Dunava. Lagana večera u “Zlatnoj ribici” i pravac spavanjac, odmor za uspon na Deli Jovan. Jedan deo ekipe je uživao u pesmama grupe “Apsolutno romantično”. Meni se nije dalo. Možda nisam previse romantična. Moja želja, ako bude neke muzike, neka bude YU grupa.
Ne znam kada sam tačno zaspala, ali buđenje je palo u 5:15. Pogled sa terase na Dunav je bio poseban. Voda, magla iznad vode I planine koje streme ka nebu. Sve u nijansama plave boje “Na lepom plavom Dunavu”. Kafa, doručak I pokret prema selu Sikole, u podnožije Deli Jovana. Po neko I spava, a ja od lepote koja mi je pred očima, ne mogu ni da trepnem.
Dođe I tak polazak na uspon. Toplo, toplo, užasno je toplo. Srećom, planina je to, ima šume, ima vode, vetra I puno, puno kupina. O, bože, koliko sam pojela! Nisam mogla da ih ostavim da uvenu.
Meni lično uspon pema tv tornju nije bio težak. Običan makadam put. Pored puta na dva mesta hladna izvorska voda. Negde nakon dve trećine puta do vrha ima jedan odličan vidikovac. Pogled puca do bugarske granice. Na vrhu je palo slikanje, a onda spust. Ovde je počela prava avantura. Najpre smo pešačili grebenom do Velikog Deli Jovana. Primećujem da su ovde gromovi spalili mnoga drveta i u kombinaciji sa stenama, imate utisak da ste na drugoj planeti. Sa naše desne strane se uzdizao Golemi Krš, Borski Stol, Tupižnica, Rtanj. ..Nije bilo idealno vreme, jer je bilo oblaka, ali je vredelo svaki korak. Nakon grebena je usledio spust kroz bukovu i hrastovu šumu. Bukve su me fascinirale svojim neobičnim obilicima.
Nekako je sve išlo brzo i odjednom se pojavila poljana i na njoj naša dva mini busa. Popakovali smo se. Samo mene nije bilo na sedištu. Ja sam prala noge u potoku i punila boce vodom. Keti je je sva uspaničena zvala. Uplašila se da sam odučila da ostanem sa vilama na Deli Jovanu ili da me je možda neki čarobnjak začarao i nagovorio da ostanem u selu Sikole. Sedam i krećemo prema Subotici. Plan putovanja: jedna pauza za kupovinu u nekoj seoskoj prodavnici i jedna na benzinskoj pumpi kod Malog Požarevca.
Anikine fotografije su ovde
„