Sećanje na Milenka koji nas je napustio pre nešto više od godinu dana, pešačenje Fruškom gorom, onako kako je on najviše voleo i radio, od manastira do manastira.
Na Svetski dan planina, u nedelju 11. decembra organizovali smo pešačenje stazom dugom 15 km sa polaznom i krajnjom tačkom ispred manastira u Vrdniku.
Petar K. je svoje utiske izneo na svom FB profilu:
„…bilo je i emotivno i pomalo svečano baš na međunarodni dan planina kad u pomen i u znak sećanja na Milenka prođosmo jedan deličak od staza kuda je do pre samo godinu dana i on hodio. Još u sam cik zore, pre samog polaska, doživesmo pažnju uvažavanja i poštovanja organizovanoj akciji, kojom smo bili i iznenađeni a ujedno i veoma počastvovani. Kratko i dirljivo obraćanje Milenkove supruge osetih kao izraz tuge ali ujedno i zahvalnosti za gest da uspomena potraje. Svakog ko se je pridružio „pešačenju pomena“, porodica pokojnog Milenka darivala je medaljom sa njegovim likom i simboličnim značenjem kojim je medalja zborila, da je i on bio tu, duhom prisutan i među nama.
Po samom dolasku na startno mesto imali smo pokušaj „vremenskih prilika“ da nas ometu, u nameri prelaska staze, sa naletom susnežice koja je uz nekolike udare vetra polako prelazila u veoma redak sneg. Naravno da je taj pokušaj bio neuspešan jer kada se ova družina nečem nameri, u toj nameri bude nezaustavljiva pa tu nameru i ostvari. To je ubrzo rezultiralo stabilizacijom i promenom vremena, bez padavina i vetra u čarobnom FruškoGorskom jesenjem krajoliku. Beše veoma ugodno prelaziti kilometre gde i ne osetismo kada se to primakao i onaj sedamnaesti. Sasvim je normalno da se u ovo godišnje doba i ovom poluzimskom ambijentu, Fruška Gora zaodene blatom, koje je specifično, koje nam nije bilo nikakva pretnja niti prepreka, čak naprotiv, beše to svojevrstan ugođaj i darivan nam izazov kojem odolesmo“
Ja sam na svom wikiloc nalogu uz priloženi trek zapisao sledeće:
„Iako je interesovanje za akciju bilo veliko, prijavljeno je bilo preko 60 učesnika, u nedelju ujutro na polaznom mestu nas se sakupilo svega 45. Prosto mi je neverovatno da se toliki broj uplašio vremenskih uslova koji na kraju krajeva nisu ni bili toliko loši što je kasnije pokazao ravoj situacije na stazi.
Kako bilo, koga nema, bez njega se može i mora. Dolazimo do Vrdnika, parkiramo kod manastira, na kratko posećujemo manastir i krećemo na naše pešačenje.
Staza koju sam planirao vodila je ulicama Vrdnika pa dalje šetalištem gde je nekada bila pruga dok je Vrdnik imao rudnik. Rudnika više nema, Vrdnik se okrenuo turizmu pa je i logićno da se umesto pruge napravilo lepo šetalište. Ubrzo napuštamo ulice Vrdnika i silazimo sa asfalta najpre na tucanik a zatim na blato. Blato, a šta drugo na Fruškoj gori, pogotovo u jesenjem periodu. Planiranu stazu ne pronalazim, odnosno ima je ali je urasla u šiblje, ništa, idemo još malo putem pa skrećemo kod dve vikendice, no i tamo procenjujem da je bolje još malo nastaviti putem pa tek na jasno uočljivom putu desno skrećemo i ubrzo nailazimo na stazu koju tražimo.
Delovalo je da je to to, pravac Jazak. Ali…situacija se malo izmakla kontroli, staza kojom se spuštamo ka Jasku odjednom završava tako što biva pregrađena ogradom, ne vidi se način da se nastavi dalje. Kroz dvorišta vidimo ulicu na koju treba da dođemo. Jedini način je da nađemo nekoga u kućama koje su pred nama i da ih zamolimo da nam omoguće prolazak kroz dvorište. Srećom u jednoj kući ima života. Vlasnik, prilično iznenađen i zatečen nas propušta kroz svoje dvorište. Ponovo smo tamo gde smo planirali biti.
Kratka pauza u centru Jaska, s jedne strane crkva, s druge spomenik iz II svetskog rata, dečije igralište i prodavnica. Preko puta verovatno nikada završen glomazan objekat koji je možda bio planiran za turističke potrebe. Idemo dalje uzbrdo ka groblju asfaltom, dalje blatnjavim putem ka Maloj Remeti.
Od Male Remete imamo pratnju dva psa, očigledno u nadi da će se ogrebati za nešto hrane nisu imali nameru da nas ostave da sami nastavimo dalje. Zajedničko fotkanje na Širokim ledinama, pa šumskom stazicom idemo do spomenika, groba Pinkija narodnog heroja o čijem delu nas upoznaje Pera.
Maratonskom stazom, istina u kontra smeru, idemo do manastira Jazak. Od manastira pratimo stazu uzbrdo do Grbe, dalje hvatamo put desno do glavnog asfaltnog puta koji povezuje Vrdnik i Jazak. Posle pređenih 15 km ponovo smo u Vrdniku kod manastira i našeg autobusa.
Blato se opere, mokra odeća i obuča osuši, ostaju uspomene na još jedan lep dan i pešačenje stazama nama najbliže planine.“
Fotografije je napravio Ivan W.