Izveštaj sa Tare napisala Mila M.
Osećam se carski ili osećam se tarski. Kakogod da kažete nećete pogrešti. Kada zakoračite na njene padine shvatićete šta to znači. Tara je istinska kraljica srpskih planina. Njena prostranstva su 80% prekrivena šumom, livadama i ispresecana brojnim vodotocima. Njene stene streme prema Drini i daruju najlepše vidikovce. Ne mogu da ne spomenem da je Tara jedna od naših planina sa najvećim brojem uređenih i obeleženih planinarskih, pešačkih i biciklističkih staza. Planinarske su ukupne dužine oko 250 km.
Nađete li se na Kaluđerskim barama, pa krenete prema Mitrovcu, nećete puno da se penjete. Do najvišeg vrha, Zborišta, savladavate tek tristotinak metara visinske razlike. Negde sam pročitala da se ovaj njen deo zove i Ravna Tara.
Nas dvadesetoro ljubitelja prirode iz udruženja „Poželi želju“ iz Subotice, dođosmo upravo na Kaluđerske bare, u planinarski dom „Tara“, kasno uveče. Putovanje je dosta jednostavnije od kada se autoputem ide od Subotice do Pakovraće, a onda preko Kremne sve do Kaluđerskih bara. Smestismo se u planinarski dom „Tara“. Lepa stata građevina napravljena još za vreme kraljevine, između dva svetska rata, a za potrebe tadašnje pošte.
Nakon prospavane noći, odmorini i nestrpljivi sedamo u minibus i odlazimo do Mitrovca. Prvi dan smo isplanirali za obilazak vidikovaca prema Drini i Perućcu. Mitrovac je za ovu pešačku turu najbolja polazna tačka. Staza je kružna, dobro je obeležena i nije ni malo zahtevna. Treba samo pratiti markacije i table i bez problema ćete stići do cilja. Dok smo prelazili preko livade pored odmarališta, iako je još bilo prilično rano, sunce je nemilosrdno pržilo. Srećom, ubrzo spas nalazimo u hladovini visokih četinara. Staza vijuga kroz paprat i visoko drveće, a mi samo što ne zapevamo od miline. Miris smole prijatno para nozdrve, a čist vazduh širi i čisti pluća. U ovom carstvu, u ovoj divljini, pored čuvene pančićeve omorike, živi veliki broj endemskih biljnih vrsta. Na ovim prostorima se nalazi poslednje stanište mrkog medveda. Prema informacijama iz Nacionalnog parka, ima ih pedesetak. Medvede nismo videli, ali brojne ptice su nam sve vreme pevušile divne pesme. Do najčešće posećenog vidikovca, Banjske stene, ima oko 6 km hoda. Ali on nije jedini na ovom delu Tare. Odmah po izlasku iz šume, kada zakoračite na stene iznad Drine, na Kozju stenu i čim pogledate u daljinu, shvatite da je svaki napravljeni korak vredan svakog truda. Ispod vas se nalazi Drina, jezero Perućac, a preko puta pogled puca preko Bosne i Hercegovine toliko daleko da možete da zamislite da se u daljini nazire Sarajevo. Krećući se dalje prateći markacije, stižemo i do najposećenijeg vidikovca, do Banjske stene. Tu se zadržavamo malo duže. Doručkujemo, fotografišemo se i uživamo u svakom trenutku. Jezero Perućac je nastalo davne 1961.godine prilikom izgradnje hidroelektrane Bajina Bašta i pregrađivanjem reke Drine. Jezero je uticalo na izmenu pejzaža Podrinja i same Tare.
Polako krećemo dalje u obilaske. Prolazimo kroz pejzaže nalik onima iz serijala „Park iz doba Jure“. Zbog ogromnih krošnji stoletnih četinara koje su toliko guste da sunce skoro da ne prodire kroz njih. I iz tog razloga, trave skoro da nema na tlu. Iz zemlje vire kamenčići i korenje ogromnih četinara.
Krećemo se dalje prema jednom ne toliko često posećenom vidikovcu, prema Pasjači. Usput primećujemo neobične crne kutije okačene na drvene ramove. Ne, ne radi se o nekim hranilicama za price ili nečemu sličnom. Reč je o feromonskim klopkama za insekte koji uništavaju četinarsku šumu. Na ovaj način se spašavaju šume od najezde potkornjaka.
Vidikovac na Pasjači je izuzetno zanimljiv. Grebenska stena koja je isturena prema Perućcu pruža izuzetnu sliku. Nije uređen, ograđen i zahteva veliku opreznost, te je zato još i zanimljiviji od ostalih. Osušena stabla jela i borova svedoče o čestim udarima groma na ovom delu planine. I ovde se zadržavamo, sedimo u prelepoj, visokoj, nežno zelenoj travi i punimo baterije zagledani u lepotu koja nas okružuje.
Sada se vraćamo prema Mitrovcu. Na raskrsnici gde je skretanje prema Banjskoj steni se osvežavamo ledenom vodom sa česme. Vidimo veliki broj parkiranih automobila. Mnogi dolaze do ove tačke sa svojim četvorotočkašima. To nas nije baš usrećilo. Svaki njihov prolazak dizao je oblak prašine. Srećom, ubrzo smo skrenuli u šumu i sve do završne tačke uživali u hladovini i prelpoj vijugavoj stazi. Na Mitrovcu smo se zadržali dovoljno dugo da se prošetamo do Tepih livade, da ručamo ili samo popijemo kafu.
Tepih livada je tresetište koje datira još iz ledenog doba, nastala je taloženjem odumrlih ostataka biljnog sveta sa ovog predela na podlozi bogatoj vodom natprosečne kiselosti koja zbog nepropusnog tla nema gde da otekne, što sprečava razgradnju odumrlih biljaka i dovodi do nagomilavanja biljnih ostataka i širenja livade hiljadama godina. Šetnja po livadi nije dozvoljena, ali je sam put do nje iskustvo koje treba priuštiti sebi.
Nakon završenog pešačenja, ideja je bila da odemo na kupanje na Zaovinsko jezero. Nažalost, zbog male količine vode u jezeru ova želja nam je ostala uskraćena. Vratili smo se na Kaluđerske bare i svako je do odlaska na počinak uživao na svoj način.
U nedelju, drugi dan, smo ustali rano, spakovali se, doručkovali i krenuli na jednu sasvim drugačiju turu od jučerašnje. Cilj nam je bio srednjevekovni manastir Rača. Od doma, preko Jeremička, pa sve do hotela Beli bor, išli smo utabanom pešačkom stazom. Pravimo kratku pauzu i nastavljamo prema Borovom brdu, spuštajući se na dole, jednim delom uređenom trim stazom, a onda nastavljamo penjući se do ergele i konjičkog kluba „Dora“. Odatle se krećemo širokim makadamskim putem skoro do samog Borovog brda. Vreme je prijatno, temperatura je daleko niža od jučerašnje i od sunca nas štiti šuma, a i po koji oblačić. Na Borovom brdu se nalazi obeležje poginulima u drugom svetskom ratu i lepo izletište, ali nažalost dosta zapušteno. Pravimo zajedničku fotografiju i nastavljamo pešačenje prema novim vidikovcima. Najpre skrećemo na Ljeljensku stenu sa koje se pruža prelep pogled na dolinu reke Rače. Do ovog vidikovca je jednostavno doći, samo treba obratiti pažnju da se ne promaši skretanje do njega. Sledeći cilj je vidikovac Gradina. Do njega od glavne staze treba malo više skretanja i truda, ali se zbog pogleda svaki korak isplati. Stižemo i do Crnjeskova, vidikovca sa koga puca pogled na Drinu i celu Bajinu Baštu. Tu se zadržavamo malo duže. Fotografišemo se, doručkujemo, odmaramo, a onda krežemo u adrenalinski spust prema Rači. Bukova šuma sa stablima koja ne mogu obuhvatiti tri para ruku, krečnjačke šiljate stene i uzana stazica daju našem pešačenju novu dimenziju. Oprez se prilikom hodanja podiže za dve do tri lestvice višlje. Na nekim deonicama su postavljene sajle i konopci za lakši spust. Avantura za pamćenje. Neko sporije, neko brže i veštije, uglavnom, svi uspešno savladavamo i ovaj deo i silazimo na pitomiju deonicu. Pojavljuju se i prve kuće u zaseoku Čokići. Još sat vremena lagane staze i bićemo na cilju. Sačekujemo se da svi zajedno prođemo kroz manastirsku kapiju. I zaista, odjednom se ispred nas pojavljuje impozantna građevina manastira Rača i sa njegovih zidina nas dočekuje bela, mermerna skulptura Hadži Melentija Stevanovića, njegovog osnivača. Nakon obilaska manastira i kratke pauze za osveženje pored manastirske česme, ukrcavamo se u minibus i krećemo magistralom niz Drinu, prema jednom od odmorišta i kupališta. Zaustavljamo se u Vrhpolju, u prelepom etno kompleksu da se odmorimo, ručamo i kupamo u smaragdno zelenoj Drini. Pravi način da završimo još jednu prelepu akciju, da stavimo tačku na dva savršena dana. Obišli samo delić tarskog carstva, a osećaj je kao da smo danima boravili u nekom čarobnom svetu.
Tara je planina kojoj ćemo se sigurno vratiti da koračamo nekim drugim stazama, u nekom drugom godišnjem dobu. Možda to bude zlatna jesen ili snežno bela zima.
Srećna sam što sam bila organizator ove prelepe avanture. Posebno mi je drago što sam nekim ljudima podigla samopouzdanje, jer su uspeli da savladaju strahove i što će na nekim novim stazama biti snažniji i jači. Drago mi je da su shvatili koliko mogu, a sigurna sam da mogu i više. Sve je u našim glavama i sve je na nama. Moramo osluškivati sebe. Naravno, moramo znati i svoje granice.