Izveštaj Mile M. preuzet sa FB-a
Godina ima četiri godišnja doba, to znaju čak i đaci prvaci. Za članove udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ ovo je ime za tradicionalno pešačenje kroz Subotičku peščaru, jer svakom godišnjem dobu posvećujemo po jedno. Zimi smo poklonili jedan dan u februaru. U maju je došao red na prolećnu avanturu. Okupili smo se u nedelju, 12.maja u centru Palića, kod vodotornja. Gledala sam okupljene i onako odokativno ocenila da nas ima stopedesetoro. Kada je ta impozantna kolona krenula duž kanala, od podruma Palić prema šumi, posumnjala sam da nas je možda i više. Pripala mi je čast da nas prebrojim. Promašila sam za tri. Lepo vreme je izmamilo ove divne ljude u prirodu. Narandžasta boja našeg udruženja, puna topline i pozitivne energije, širi se neverovatnom brzinom.
I po ko zna koji put ulazim u tu čarobnu šumu, a ona je uvek za mene nekako nova. Ovaj deo u koji smo danas prvo zakoračili se zove Hajdukovačka, jer se nalazi u ataru sela Hajdukovo. Žilava, ali ipak nežno zelena, gelegunja i beli, rascvetali bagrem smenjuju se na našoj putanji i opijaju svojom lepotom i mirisima. I shvatila sam jako dobro o čemu se radi. Ja se uvek osećam dobro na ovim uskim puteljcima, na utabanim šumskim stazama punim mira, tišine i svih nijansi zelene boje. A u dubini šume, s vremena na vreme mi se učini kao da nešto gori. Ne, to samo stabla bele topole zablješte na jutarnjem suncu i daju neku posebnu notu ovom veličanstvenom predelu. Šuma je sve gušća, drveće se uzdiže prema nebu, a pored drveća je i puno niskog žbunja. Skoro da je neprohodna. Hoda se samo uskom trasiranom stazom, jedan po jedan. Naravno, moram da se probijam kroz to žbunje da bih zaobišla kolonu i zabeležila što više.
Ne smetaju mi dodiri nežnih grančica i lišća. Čini mi se kao da osećam žubor njihovih sokova na pod prstima, na licu. To je to kupanje u talasima šume, talasima ogromne energije.
Odjednom, puteljak se raširi i prelazi u peščani put, opominje nas da se nalazimo u peščari. A taj put nas vodi na jezero Treset, u raj za pecaroše. Pravimo dužu pauzu koja svima prija. Deo ekipe je pripremio osveženje, sok, hleba i masti. Taman da se povrati snaga nakon pređenih deset kilometara. Dok se drugi restauriraju, ja tražim motive za moje fotografije. E, tu na Tresetu, otkrivam jednu crvenu kapu, možda i simbol ovog pešačenja. Uvek primetim kada je neko svoj, poseban. Kapa koju nosi Super Mario. Samo, ovaj put na glavi jednog divnog momka, ljubitelja prirode. Saznajem, kapa je stigla iz Libana kao poklon. Na jezeru, takmičenje u pecanju međunarodnog karaktera. Vlada mir i tišina kako se ribe ne bi uznemirile i zbrisale u dubinu.
A mi polako nastavljamo u drugi deo šume, sada Radanovačke, koja pripada ataru sela Radanovac. Ovde je drugačije. Šumski putevi su široki, bliže smo naselju i uskoro izlazimo na čistinu gde su nekada bili vinogradi. Ostala je samo po koja loza koja se bori sa korovom.
Ispred nas je Palić, vidi se toranj pravoslavne crkve u daljini. Uskoro ulazimo u Zelengorsku, najlepšu palićku ulicu prepunu starih vila, zelenila, stoletnih borova i ukrasnog šiblja. Završavamo današnje pešačenje overom knjižice „Četiri godišnja doba“. Ja sam dobila drugi pečat. Nadam se da me ništa neće sprečiti da je overim sa letnjim i jesenjim pešačenjem.
Ako ne pre, vidimo se na užarenom pesku naše peščare, u predelu posebnih odlika i lepote! Uživajte u fotografijama koje sam snimila na ovoj akciji!
[lfh-gpx src=https://pozelizelju.org.rs/wp-content/uploads/2019/05/PROLEĆE-U-PEŠČARI.gpx title=“prolece“ color=orange width=3 ]An exceptionnal trail trough ….[/lfh-gpx]
