Dvodnevna akcija uz učešće 20 članova udruženja sa jednim noćenjem u objektu Užički konak, Nemanjina 3 u Užicu (odličan smeštaj, blizu centra, pogodan za grupe ovog tipa). Motiv za odlazak je bar meni bio da posetim još neke planinske predele gde nisam boravio.
Staze sam spremio na osnovu postojećih trekova i informacija do kojih sam došao. Nisam očekivao iznenađenja u smislu da ti trekovi neće biti valjani, da su staze neprohodne i slično, jedino što me je iznenadilo oba dana je visina snega, moje pretpostavke su išle do nekih 10-ak cm snega a njega je bilo znatno više i to nam je ipak prilično poremetilo planove. No, kako bilo, oba dana su ipak bila sjajna, vedro, sunčano, bez vetra, sa lepim, belim, neugaženim snegom, idila, prava idila.
Uobičajeno putovanje kada su planinarske dvodnevne akcije u pitanju kreće oko pola pet buđenjem, sakupljamo se kod željezničke stanice oko pola šest i po dolasku minibusa krećemo preko Novog Žednika na autoput pa do Petrol pumpe kod Stare Pazove do prve pauze. U nastavku nas čeka vožnja Milošem Velikim do Preljine. Pola sata pauze, motel Livade za kafedžije, Aman za one koji su ponešto zaboravili da kupe, benzinska pumpa za dotakanje goriva, ma za svakoga ponešto, pola sata prođe dok kažeš keks.
Preostalo je još malo krivudanja putem preko Guče do Kotraže. Selo u podnožju Golubačke planine bilo je mesto odakle smo krenuli ka vrhu. Zašto? Najviše zato što od postojećih trekova nijedan nije polazio iz Kotraže pa sam mislio da bar mi to uradimo i damo neki doprinos kolekciji trekova.
Asfaltnim putem pored crkve krenuli smo lagano blago uzbrdo. Kod jedne fabrike koja se bavi smrznutim voćem put se račva, nastavljamo uzanim asfatiranim putem još strmije uzbrdo. Snega je sve više, srećom put je čišćen pa nam je i kretanje olakšano. Uskoro asfalt prestaje, počinje tvr, makadamski put, takođe očišćen od snega. Tako je sve do lovačke kolibe koja se nalazi na jednoj raskrsnici. Koliba je zgodno mesto za pauzu što smo i iskoristili kako u odlasku tako i u povratku sa vrha.
Nakon pauze, onako odmorni i orni za završni deo uspona krenuli smo gazeći sneg i obilazeći prepreke u vidu izrovanih delova puta punih vode. Krivudajući zajedno sa šumskim putem stigosmo do samog podnožja, preostalo je samo da se popnemo još malo i eto nas, Stanojev vrh na 732 metra nadmorske visine, najviše tačka na Golubačkoj planini. Vrh je neobeležen, bar mi nismo našli neku oznaku, nema ni pogleda, opet, kad god se popneš na vrh nekako si zadovoljan što si u toj nameri uspeo. Tako je i bilo i sada, bar meni jeste, još jedna planina u nizu na koju su moje noge kročile.
Uobičajeni rituali fotkanja pa silazak, idemo istim putem, puštam da svako ide svojim tempom, nalazimo se ponovo kod lovačke kolibe, ovaj put imamo i domaćina koji je upravo stigao. kafa, rakija, pa rakija, kafa, ali mora se dalje, nema vremena za previše opuštanja. Snegom prekrivena staza, šumski put kojim je ko zna kada prošao neko pre nas. Nema druge nego da se gazi, prti, srećom ima onih koji mogu, hoće da pomognu, napredujemo sasvim dobro, osim snega drugih poteškoća ni nema, trek je više nego dobar, ubrzo stižemo do Rćanskih stena, čuje se huk reke koja je puna vode, u blizini je pećina, nažalost zvanično nije otvorena za posete ali se u nju može ući iako sve deluje pomalo napušteno i zapušteno.
Preostaje samo da se popnemo do asfaltnog puta i obližnje česme, tu nas čeka Oliver sa minibusom. Krećemo ka Užicu, zastajemo samo na ulazu u Guču da se fotkamo sa trubom, zaštitnim znakom ovog mesta nadaleko poznatog po festivalu trube i čuvenim trubačima. Užice nas čeka, odličan smeštaj, zagrejan, čist, blizu centra, idealan za prenoćište i za grupe ovog tipa kao što je bila naša.
Nedelja je rezervisana za Kadinjaču i staze na Jelovoj Gori. Jutarnjih minus 12 nas je nateralo na pomeranje polaska za pola sata, do 8 sati kada smo krenuli temperatura je porasla za šest stepeni, minus 6 je već bolje, vetra nema pa se hladnoća manje oseti. Tridesetak minuta vožnje krivudavim putem ka Bajinoj Bašti i eto nas ispred spomen kompleksa Kadinjača. Kratko razgledanje i fotkanje, rekao bih i aklimatizacija za gaženje snega dubine 20-30 cm. Biće veselo i danas.
Na stazu krećemo od kafane Tri bora koja ne radi u ovom delu godine. Početak staze se poklapa sa putem koji vijuga između kuća i vikendica. Srećom i ovde je sneg očišćen tako da prvih pola sata nemamo problema sa snegom. Kod poslednjih kuća nastavljamo pravo gazeći sneg dubine 20-ak cm. Kako se penjemo tako je i dubina snega sve veća, negde bude to i 40-ak km. Bez obzira na sve držimo solidan tempo. Nakon sat i po hoda stižemo do raskrsnice, putokazne table nas usmeravaju ka prvom vrhu, Đakov kamen 300 metara udaljen, onaj drugi, viši vrh, Jelina Glavica 3700 metara. Hm, mnogo ili ne?
Dolazimo do Đakovog kamena. Dalje idu samo oni koji žele da stignu do Jeline Glavice. Bar da pokušaju, oni koji to ne žele vraćaju se nazad istom stazom do autobusa. Jugoslav sa ekipom kreće dalje ka Jelinoj Glavici uz dogovor da se do 15 h vrate do busa ako je to ikako moguće. Povratak je delimično lakši, em se staza uglavnom spušta, em je ugažena, no, nije sve idealno, sneg se počeo topiti usled naglog povećanja temeprature pa neretko gazimo po lokvama vode koje se stvaraju ispod snežnog pokrivača. Deo puta je u međuvremenu očišćen pa se usled otapanja stvaraju i blatnjave deonice koje nam kvare idilu nikad čistijih cipela. Srećom snega ima i pored puta dovoljno da se cipele mogu ponovo očistiti.
Stižemo do autobusa, uživamo u odmoru sunčajući se na terasi kafane Tri bora. Nedugo za nama stiže i grupa koja je krenula ka Jelinoj Glavici. Zbog dubine snega i procene da neće imati dovoljno vremena da stignu do vrha i oni su odustali od daljeg uspona i vratili su se nazad. Pakujemo se i krećemo kući. Čeka nas duža pauza u Preljini. Čorba, kafa, pljeskavice, Aman, gorivo, opet, za svakoga ponešto. Miloš Veliki, autoput od Beograda ka Subotici, još jedna pauza, sladoled, Novi Žednik, Subotica…prođe još jedan vikend, čekamo sledeći i neku novu avanturu.
Fotografije i video zapisi: učesnici akcije