Utiske sa Fruškogorskog maratona zabeležila je Mila:
42. Fruškogorski maraton
Fruškogorski maraton se održava od 1978.godine. Svake godine u maju mesecu, obično prvi vikend, oko Đurđevdna. Navojvođansku lepoticu, Frušku goru, sjate se reke ljudi svih uzrasta. Dođe i do 10000 ljudi. Neki od učesnika predhodnih maratona mi rekoše da je jedne godine bilo 18000 ljudi. Traje dva dana, subotu i nedelju. Ne morate da trčite. Ovo je pravo mesto da uživate u dobrom društvu i raskošnoj lepoti Fruške gore.
„FRUŠKA GORA, niska pa dugačka,
kraj Dunava drema kao mačka.
FRUŠKA GORA, kao hleb iz peći
od svih drugih i lepši i veći.
FRUŠKA GORA, ko postelja prava,
na njoj noću pola Srema spava.”- Duško Radović
Na raspolaganju su vam mnogobrojne zanimljive staze koje su sve kružnog karaktera. Postoji 5 takmičarskih i 14 rekreativnih.
Možete da birate između staza radosti i zadovoljstva oko 3,5km; staza za pripravnike oko 20 km; malog maratona 32 km; srednjeg maraton 57 km; velikog maratona 81km, ekstremnog… Sve zavisi od vaše volje i fizičke spremnosti.
Ove godine, održan je 42.fruškogorski maraton po redu. I mi smo uzeli učešće na ovoj izuzetnoj manifestaciji. Iz Subotice, iz udruženja „Poželi želju“ stiglo je nas tridesetsedmoro. Na Letenki je bio naš start, na KT 14, za stazu „Pripravnički maraton – zapad“. Dužina staze 19,622 km. Nakon prijave krenuli smo kroz lipovu šumu prema KT15, prema Andrevlju. Uslovi za pešačenje su bili gotovo idealni. Sveže, posle kiše, bez vetra, malo oblaka, po koji sunčev zrak. Koristim priliku da čujem od Vukmanov Zorana, kome je ovo dvadesetdrugi put da učestvuje, neku zanimljivu priču. Kaže da je bilo puno toga za pamćenje, ali da će mu jedan maraton ostati u dugom sećanju. Nažalost, to nije priča koja ohrabruje, ali nije ni razlog da se ne nađete na ovoj manifestaciji. U sred noći, na stazi se pojavio neki bolesnik sa motornom testerom. Posle duže agonije i teških minuta provedenih u strahu, samo pribranošću i pravim potezima, situacija je dobila srećan epilog.
Zoranova priča i neprakidno trčkaranje kako bih uvek bila isprad kolone da uslikam prelepe predele i našu naranđastu kolonu, učinili su da skoro neprimetno stignemo na KT15. Andrevlje, izletište i kongresni centar, mesto vredno svačije pažnje. Andrevlje je izletište na Fruškoj gori koje sam sa porodicom, pored Iriškog venca i Stražilova, najčešće posećivala. To je bilo glavno mesto za roštiljanje i duge šetnje pored potoka, kroz šumu i preko cvetnih livada. Ovde svega ima u izobilju. Bilo bi dobro navratiti za mesec dana kada budu sazrele šumske jagode. Toliko ih ima da sve miriše na njih. Posle overe i kraćeg odmora, spuštamo se kroz šumu do potoka. Prelazimo mostić i izlazimo na livadu punu prolećnog cveća. Na sredini tog predivnog mirisnog tepiha stoji red košnica. Biće meda, samo da sunce ogreje i da pčelice krenu na pašu.
Sa livade ponovo u šumu, sada u hrastovu, putem od kamena i manjih stena. Na stazi, na stenama ili na drveću na svakih pedeset ili sto metara po jedno srce u crvenom krugu. Odlično obeleženo. Čak i oni koji prvi put krenu ovude mogu bez problema da se snađu. Odjednom se otvori vidik, pravo ispred nas puče pogled prema selu Grabovo, desno prema Bačkoj Palanci i levo prema Sremskoj Mitrovici. Oblaci su malo kvarili sliku, ali mi nije smetalo da zamislim kako bi stvarno izgledalo. Produžismo prema kamenolomu „Debeli cer“. Iznad kamenoloma, na Orlovom bojištu, dobismo krila, pečat sa slikom orla i čaj. Nastavismo dalje prema Popovom čotu. U ovom delu su velike količine posečenih stabala i šumske staze koje su izrovale teške mašine uneše dozu gorčine u nas ljubitelje prirode.
Dolazak na Popov čot je bio trenutak odluke za deo naše ekipe. Neki su odlučili da skrate pešačenje i vrate se na početnu tačku. Veći deo nas je nastavio pešačenje prema Šuljamskoj glavici i KT16. Naravno, nikako ne bih propustila da vidim Srem sve do Save. Pokret kroz šumu punu prolećne svežine i izlazak na plato sa koga se pruža pogled na divan kićeni Srem. Ispod nas su sela Šuljam, Manđelos, Grgurevci… Kakva slika, kao na najlepšem platnu. Spektar zelene boje se meri kilometrima. Zaustavlja se negde iza Save, tamo prema Bosni, Hrvatskoj…I ponovo čarobna šuma, hrastova i put kao da je posut kamenom, travom, mahovinom. Preskakanje potoka i mala šala sa mojim drugom Bašom:“E, ti ćeš meni da pomažeš…“ A posle potoka, naranđasta kolona kreće na uspon sve do Letenke. Toliko zelenila i kiseonika da ni jednog trenutka ne osećam umor. Kao da lebnim iznad zemlje. A Ruža vežba za narikaču izvodeći Čarlston za Ognjenku (hahaha). I evo nas na cilju!
Još jedan pečat i overa učešća, 19,622 kilometra.
Da vam kažem, ja nemam profil nekog maratonca, ali to nije bio razlog da ne iskusim i ovako nešto, da budem na mestu gde imaš sve: potok, šumu, livadu, planinu. Ne znam koliko je maratonaca učestvovalo na 42.fruškogorskom maratonu, ali znam da sam i ja bila među njima. Savladala sam stazu koja odgovara meni, zajedno sa osobama koje imaju slična interesovanja. Verujte mi na reč, svako od vas može da uradi ovo isto. Ja mogu, a možete i vi.
Oplemenite sebe učešćem na nekim peštačkim stazama. Nemojte da budete samo posmatrači. Ne razmišljate o kondiciji, fizičkoj spremi, ne tražite izgovore: posao, vreme, obaveze… Sve je stvar vaše volje. Učinite nešto za sebe. Napravite korake koji neće zavisiti od drugih ljudi, već samo od vas lično! Videćete da ćete biti zadovoljni sobom i beskrajno ponosni što sve to vidite uživo, a ne na nekoj od televizija ili društvenih mreža. Ja vam poklanjam ovaj tekst i fotografije sa željom da sledeći maraton ne prođe bez vas. Do tada, otidite u neku šumu, pored neke reke, na neku planinu i uživajte, dišite duboko i oslobodite se loših misli.
Svima vama, koji ste bili sa mnom i družili se ovog 4. maja, jedno veliko HVALA!
Vidimo se uskoro!
