Još jedna vikend akcija u Šumadiji. Ovaj put izbor je bio Rudnik, a za nedeljni program opcija je bila Rajac. Interesovanje sasvim dovoljno da se zakupi veliki autobus. U naselje Rudnik stižemo posle 22 sata, deo grupe odlazi u planinarsku kuću Ratko Kuruzović kojom upravlja PD PTT, Beograd, deo grupe se smešta u tro privatna objekta koja su u vlasništvu istog čoveka.
Za subotu je planiran uspon na vrhove Rudnika. Jutro obećavajuće, vremenska prognoza idealna. Neko pomenu Ostrvicu koja se vidi u daljini, razmišljao sam i ja o njoj, šteta bi bila velika da se izostavi sa menija. Rešenje je da se planirana tura po vrhovima Rudnika redukuje a da se ostatak dana iskoristi da uspon na Ostrvicu.
Ćira Law, malo ko ga ne zna a da ima veze sa planinama i planinarenjem. Ćira je bio naš domaćin a ujedno i vodič subotnje ture po Rudniku.Iz njegovih priča saznali smo dosta toga što nismo znali o Rudniku i videli mnogo toga što pre toga nismo. Kruna subotnjeg dana bio je uspon na Ostrvicu.
Prošli smo kružnu turu sa Ćirom po Rudniku, seli u autobus i krenuli ka selu Varnice odakle se kreće na Ostrvicu. Znao sam da ko krene na vrh i dođe do njega nema šanse da ovaj dan zaboravi. Bilo je i onih koji nisu bili dovoljno odlučni da li da idu ili ne, bilo je i onih koji su već bili pa sada nisu hteli da idu, ali velika većina nije imala još ovakvu priliku.
[lfh-map] [lfh-gpx src=https://pozelizelju.org.rs/wp-content/uploads/2019/04/30.03.2019.-Vrhovi-Rudnika.gpx title=“Rudnik“ color=orange width=3 ]An exceptionnal trail trough ….[/lfh-gpx]
Osmesi na licima po silasku sa vrha su sve govorili. Drago mi je da sam bio u pravu, dan za nezaborav. Tridesetak najodvažnijih se popelo na vrh Ostrvice.
Nedelja je bila dan za ispunjavanje obećanja datog još pre nekoliko godina kada smo obilazili Rajačke staze, transverzalu na Rajcu. Od svih kontrolnih tačaka tada nismo stigli na izvor Ljiga. Ovaj put plan je bio da se od sela Ba dođe do izvora pa da se nastavi ka zaseoku Kojići i dalje na Čardak, kameni vrh na kome su se tokom I svetskog rata vodile žestoke borbe, i tura završi u selu Kadina Luka.
Staza je vodila seoskim putevima, najpre zemljanim, posle sveže asfaltiranim. Držali smo tempo koji nam je garantovao da ćemo akciju završiti onako kako smo planirali. Dan još sunčaniji i topliji od subote. Završni uspon na Čadak ostavlja sve bez daha. Najpre smo već pomislili da smo na vrhu, usledilo je blago razočaranje, sledi spust pa ponovo uspon na kamenit vrh, krst na samom vrhu se vidi ali deluje u prvi mah nedostižan. Svako pronalazi najbolju stazu do vrha i tu smo, na samo 645 metara visoko a kao da smo na vrhu iznad 2000 metara.
[lfh-map] [lfh-gpx src=https://pozelizelju.org.rs/wp-content/uploads/2019/04/31.03.2019.-Gradjenik-Cardak.gpx title=“Cardak“ color=orange width=3 ]An exceptionnal trail trough ….[/lfh-gpx]
Spustili smo se do autobusa prepuni utisaka. Sledilo je osveženje u Ljigu pa putovanje do Subotice.
Na kraju ovog izveštaja ide i Perina priča:
…daklem moja priča ide nekako ovako. Inače, odma da kažem, mnogo zavidim Mili na samo njoj svojstvenoj sposobnosti projekcija viđenih lepota pretočene kroz rečeneice, koje se samo nižu i teku kao gorski potok dožuboreći i najskriveniju emociju, koja nemože nikoga ostaviti ravnodušna na opise krajolika njene predivne Šumadije što nam se, uvek isponova, nudi svom svojom zovnošću. Kada ona to opričava čuju se i huk povetarca kroz još neolistale grane i poj ptica , čak i miris tek ozelenelih livada Šumadije može da se oseti. Voli ona to da čini a i zna.
Ja to i tako ne umem, ali pade mi naum daleko sećanje na rano detinjstvo kada sam o raspustu dolazio kod , meni najdraže osobe, moje bake koju smo svi od milošte zvali »Majka«. Od silne nestrpljivosti, grozničavog iščekivanja i radosti susreta, jer bože moj, ja sam tada i tamo bio najsrećniji obasut svom radošću ovoga sveta, kako zbog darivane pažnje tako i zbog lepote kraja. Ne pamtim ni jednu, ali baš ni jednu godinu dolaska u Vršac a da nisam , odma prvi dan i noć, imao groznicu i niotkud i ničim izazvanu dosta visoku temperaturu. Rekoše mi tada da je to zbog radosti iščekivanja poznatog jer sam znao da odlazim na mesto i međ ljude što me činiše srećnim. Minula je kriza već naredni dan i ja sam punim plućima »zloupotrebljavao« sve privilegije koje su mi sazdale blagost i radost osećaja u duši, za uvek. Pamtiću to dok sam živ.
Sinoć i noćas, nakon povratka sa toliko željenog ali nepoznatog »Rudnika«, njegovih bajkovitih pejsaža, predivnih vrhova izuzetnih vidikovaca, nečeg neočekivano omamno lepoga, što nismo ni sanjali da majka priroda može izvajati, vanredno prijatnih ljudi, meštana a naročito izuzetne osobe , našeg domaćina u domu »Ćire Law-a«, kojeg je svakako čast upoznati i prozboriti koju sa njime, koji nam udovolji svakoj želji i pruži svu toplinu bivanja u tom predivnom domu, patinastog sjaja, punog uspomena. Koji beše pored svega i izuzetno brižan vodič i učitelj onima koji po prvi put poželeše da se uzveru okomitim stenama Rudničkog vrha Ostravica. Ambijent kao da si negde u Alpima. Svi koji ispenjaše, pomučiše se ali radost u duši i pogled odozgora ništa ne može zameniti ni nadoknaditi. Planina nam je dozvolila da je ispenjemo i time nam načinila ponos, HVALA joj.
Svi vrhovi i hodanje grebenom Malog, Srednejg i Velikog Šturca, kojeg nazvaše i Cvijićev vrh, pa ono kvarcovanje na martovskom blagonaklonom i jarkim zracima izdašnom suncu, leškarenje u suvoj i polegloj travi po obronku, uživajući u vidiku na daleko, bivanje na oknu ulaska u rudnik iz trinaestog veka, onda onaj sneg što nas podseti da »baba Marta« još nije zamakla na počinak sa planine Rudnik, beše baš neočekivano, iznenađujuće i očaravajuće.
A tek Rajac. Svima znana destinacija, ali što bi Sofke rekla«cvrc«, ovoga puta nas Zoran sa Ćirom povede ređe, to jest još ne posećenim stazama. Ispenjasmo vrh »Čardak«, prepun razbacanih stena u nepravilnom poredku, što mu davaše posebnu draž. Nije bilo lako, dobro se zadihasmo, ali uspenjasmo se do obeležja na vrhu, opet ponosni na svoju izmogljivost, nagrađeni predivnim pogledima, pejsažima i dirnuti spoznajom istorije kraja, a posebno ovog predela. Proviđenje je htelo da sretnemo najpoželjniju osobu koja je znala, htela i želela da nam prenese istoriju upravo ovih predela. Ne bih znao razlučiti čija je radost proviđenja nenadanog susreta bila veća. Da li je on bio više počastvovan našim prisustvom ili mi njegovom izuzetnom besedom.
Na samom kraju pohoda, u mestu »Kadina Luka«, a pođosmo iz sela »Ba«, za nekoliko odstupismo od treka i umesto preko ćuprije pa asvaltom do autobusa, morasmo kroz potok ali bosi. Pored gostoprimljivih domaćina koji iznesoše posluženje u vidu meda i »šljivke požutele u hrastovim buradima«, ovo pranje nogu u ledenoj rečici beše vrhunac doživljaja.
Znalo se da će biti izuzetno ali da će emocije biti toliko snažne na sve prizore koje upijasmo počev od planinskog vazduha, miomirisa eteričnih ulja cvetova u šljivicima koji se tek razbehariše i dražiše nam nozdrve, onog predivnog mirisa planinskog seoskog ambijenta, e to ni u snu nisam mogao sebi dočarati dok ne vidoh i zapamtih ZA UVEK!
I što pomenuh moju »Majka Nelku«, pa ništa nije slučajno. Čovek se na kraju putešestvija upita:«Pa čime li zaslužismo svu tu lepotu koja nas opčini i kojom nas priroda tako nesebično nagradi«? Beše to moja davnašnja želja koja mi se ispuni na najlepši mogući način, koji ni sanjati nisam mogao, u prosto nestvarno divnom krajoliku i izuzetno prijatnom društvu.
Kada sam odlazio za Vršac, znao sam gde idem pa me je drmalo što me je drmalo. Ovo što prođoh u Subotu i Nedelju i sa kome hodih beše toliko jak, prosto neočekivan doživljaj da mi bi žao što mu dođe kraj. U svoj svojoj neobuzdanoj radosti drmala me groznica vascelu noć, ispod dva jorgana i sa vunenom kapom na glavi, a beše se pojavila i temperatura. Ovog puta verovatno što shvatih odakle odoh.
Jedini lek beše jutarnje pešačenje, ne manje od 10km. Sada mi ostade samo jedno divno sećanje i ogromna zahvalnost Zoranu što upriliči ovu bajku i to baš na ovaj način!!!