Po treći put sam bio na Durmitoru. Nakon prve posete sa izviđačima iz Subotice davne 1996. godine, posete koja i nije bila klasično planinarska, Durmitor sam posetio 2011. godine kao planinar, član ŽPK Spartaka. Od tada postoji želja da se ponovo ode tamo ali je svake godine bilo nešto što me je u toj nameri sprečilo. Osnivanjem udruženja ljubitelja prirode Poželi želju stekli su se uslovi da se i meni (a verovatno i još po nekom) želja ispuni.
Pomalo nespretno prihvatam ponudu Milorada Balaća da akciju organizujemo zajedno, PSK Spartak (koji se u međuvremenu odrekao železnice a postao sportski klub) i mi, Udruženje Poželi želju. Ne znam što mi je to trebalo, možda saznam jednom. Kako god, ponuda je prihvaćena i krenulo se u izradu plana i programa. Dvadeset mesta je vrlo brzo popunjeno, termin je bio taj koji je Milorad već imao rezervisan u kampu kod Boće na Razvršju. Iskreno nije mi odgovarao ni termin a smeštaj bih birao drugi da sam ga ja birao. Što se prevoza tiče tu je stvar vrlo brzo rešena. Nešto kasnije bilo je ideja da se putuje većim autobusom zajedno sa Celtisovcima iz Sombora no, i tu su stvari išle komplikovano oko postizanja kompromisnog rešenja pa sam na kraju od svega odustao i ostao pri tome da nas ide 20.
Kako se približavao dan polaska tako je mene napuštala želja da krenem. Nakupilo se mnogo toga što bi mi išlo na ruku pri tvrdnji da mi sve ovo nije trebalo. Ipak, ostatak ekipe je jedva čekao polazak pa nisam imao izbora nego da prihvatim činjenično stanje i krenem put Žabljaka. Svoje mestu u autobusu ustupio sam Jeleni a ja sam sa Ratkom krenuo autom, i ovaj dogovor se desio svega nekoliko dana pre polaska ali mi je odgovarao a i Jeleni sam omogućio da bude deo ekipe. Stigli smo u Žabljak u subotu prepodne oko 11 sati. Smeštaj više neko korektan, opaska da bih ja birao drugi nema veze sa kampom kod Boće gde smo se smestili, više je to stvar ličnog izbora nego neka zamerka na kvalitet i lokaciju smeštaja koji je više nego dobar za planinarske grupe. Grupu iz Sombora smo očekivali tek u večernjim satima.
Iako nas je bilo 20 odnosno 23 odmah sam shvatio da će ova akcija biti pomalo drugačija tj. da će se svaki dan aktivnosti odvijati u više manjih grupa. Iskreno mi to nije smetalo, možda je čak i bolje da svako ide tamo gde misli da mu je mesto nego da mu predviđeni plan i program bude kao teret i obaveza. Nisam se ni osećao kao vođa akcije, možda sam samo bio jedan od iskusnijih u celoj grupi pa su me neki tako posmatrali. Očekivao sam da sa mnom idu samo oni koji to žele, a da sa ostalima imamo svako veče dogovor oko toga gde će se sve ići i u kom sastavu. Na žalost u narednim danima od dogovora nije bilo ništa, očigledno je da se ili nismo razumeli ili da je poneko smatrao da nema potrebe da kao grupa imamo kordinaciju.
Kako god, od predviđenog plana i programa ostvareno je podosta. Ispenjani su vrhovi Prutaš, Bobotov kuk, Crvena greda a izostao je vrh Planinica (koji sam posle čak u svojim mislima i hteo zameniti posetom Ledenoj pećini do koje smo krenuli ali nas je kiša omela u ostvarivanju plana), posetili smo vidikovac Ćurevac a izostala je poseta vidikovcu Tmorska glavica. U zamenu deo grupe popeo je još poneke vrhove kao što su Mali i Veliki Međed, Bandijerna, Šljeme, Štit a pešačili smo više puta i stazom oko Crnog jezera. S obzirom i na loše vremenske prilike, gotovo svakoga dana u najavi je bila kiša, smatram da je plan uspešno realizovan.
Sada već znam da ću se kad-tad ponovo vratiti Durmitoru, ostali su još neki vrhovi koje bih želeo popeti, želje postoje da bi se ostvarile. U svakom skučaju vredelo je doći i ovaj put na Durmitor.
Nekoliko trekova iz mog gps-a i nekoliko fotografija sačinjenih mojim telefonom
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/22.07.2018. Prutas.gpx“]
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/24.07.2018. Curevac.gpx“]
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/25.07.2018. Crvena greda.gpx“]