Fruška gora, za pamćenje

Izveštaj preuzet sa FB profila Mile Milenković, fotografije preuzete od učesnika akcije

Svako putovanje čekam sa velikim nestrpljenjem, skoro sa dozom groznice. Trudim se da na neki način pomognem sebi. Svaki put, te večeri, u oči putovanja, gledam da što pre sklopim oči, zaspim, da spavam brzo i kada zazvrnda alarm da sva srećna iskočim iz kreveta. Obavim jutarnje rituale, proverim da li je sve na svom mestu: telefon, fotoaparat, voda, hrana… Uskačem u planinarske cipele, nabacim ranac na leđa i krećem u novu avanturu. 
Nedelja, 14.april 2019.godine, sa parkinga iza Otvorenog univerziteta u Subotici, na akciju „Izvori Fruške gore“, u organizaciji Udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ kreću veliki autobus sa 60 sedišta, mini bus sa 20 sedišta, dva automobila sa po pet putnika. Na startu u Beočinu nas je bilo, ja nisam brojala, ali verujem organizatorima, devedesetdvoje. Nas 88 je došlo iz Subotice, a još četvoro nam se pridružilo u Beočinu. Brojka je za divljenje, pravi primer kako se šire dobre i zdrave navike. Ova akcija bi mogla da se nazove „od 3 do, okvirno, 73“ ili dobre vibracije. 
Krenuli smo svi sa jedne tačke, od manastira Beočin. Nepregledna kolona živahno je grabila Manastirskom ulicom. Podelili smo se na dve grupe. 
Milenko Marjanov, vrsni poznavalac Fruške gore, je na čelu naše narandžaste kolone. Nismo dugo čekali, naglo smo skrenuli desno sa asfalta i krenuli da se penjemo oštrim i dugim usponom i tako do grebena Fruške gore. Kao da smo jedva čekali da uđemo u šumu, da zagazimo u masno blato, da udahnemo taj vazduh pun vlage, svežine, oštrine što para nozdrve i iritira svih trista miliona alveola u našim plućima. Kao da smo u sauni, zbog velike vlage, znojenje je na maksimumu. Ne smem da se zaustavim, bojim se da neću moći da se ponovo pokrenem, što zbog blata, što zbog visoke radne temperature. 
Na grebenu, zastajemo svi da uhvatimo vazduh i tu se grupe odvajaju. Jedni odlaze levo na kraću stazu, a grupa, u kojoj sam i ja, odlazi desno, stazom kakvu možete samo da poželite, ako volite avanture nalik onima iz filma o Indijani Džons. I pade mi odmah na pamet ona tradicionalna pesma iz Finske „Šuma peva, šuma blista…Potok tu, tamo lepo cveće…Zeka skače prepun sreće“. Ja sam sada taj zeka prepun sreće. Skakućem, penjem se, upijam ovu prolećnu lepotu i divim joj se od srca. Šumo moja lepa, potoci moji veseli, izvori života za velike i male, za lisicu i mrava. Ti si radost i sreća, jedna čarobna vrata koja nas zovu da uđemo u tajne ove čudesne prirode. Poslušnem i čujem cvrkut ptica. Tu su one negde, među tek prolistalim granama. Raduju se proleću, toploti sunca i novom životu. Razigrane krošnje me gledaju gordo sa visine, jer na sebi imaju čitave orkestre. Opijena sam mirisom šume, tom posebnom svežinom koja postoji samo u proleće. Ipak,pazim, biram pravu putanju da se spustim do Srnećeg potoka. Sada smo duboko u šumi i daleko od civilizacije. Pored pesme ptica, imamo i žubor potoka. Čas smo sa njegove leve, čas sa desne strane. Skakućemo, biramo lakše, lepše, zanimljivije. Na Srnećem potoku nailazimo na Srneći vodopad, na debla izvaljenih bukvi. Provlačimo se, preskačemo, neki hrabriji izvode neke cirkuske kerefeke na oborenim stablima. Pročitala sam da je potok dobio ime po mnogobrojnim kolonijama srna na ovom delu Fruške gore. Po onome što sam videla u šumi, pre bi mogao da se zove svinjski. Divlje svinje su preorale šumu, jer ovaj deo obiluje hrastom i naravno, žirom.
Stižemo i do Nadinih kaskada koje se nalaze na bezimenom potoku, pritoki Srnećeg potoka. Tu smo napravili jednu pauzu, zajedničku fotografiju i onda se uputili prema Kobili, čarobnom vidikovcu. Kada smo došli do ovog cilja, svi smo ostali bez reči od prelepog pogleda koji ostavlja bez reči, bez daha, prosto te baci na kolena. 
Posle ove lepote kreće još jedna avantura, spust niz padinu, prilično strmu. Nije baš vertikala, ali je prilično podmazana. Mogli smo da biramo kako ćemo da dođemo do Dumbovačkog potoka. Na dve noge, uz pomoć dva štapa ili zadnjicom, pa kao niz tobogan. Neko reče, ko nije pao, kao da nije ni bio tamo. Nisam pala, nije ni Pera, a ni Dejan. Mi ćemo morati da ponovimo, možda nam pođe za rukom, pardon, za zadnicom. Dumbovački potok prepun stenja i kamena, kaskada, obrastao mekom zelenom mahovinom, papratima i zlaticom obara snogu svojom lepotom. I odjednom, nema dalje, nema ničeg ispred nas. Samo se čuje huk vode. Dumbovački vodopad, vrhunac akcije za kraj. Sajla i metalne stepenice. Slušam vodiča: „Desna ruka na sajli, u levu štapove i polako naizmenično nogom na gazište. Divno i da nas nije bilo tako puno i da spust nije potrajao, da sam bila u nekom manjem društvu, popela bih se barem dva-tri puta. Ponovo divljenje i konstatacija, Fruška gora je za mene, na svakoj akciji, nova. Ona me uvek iznenadi na neki poseban, skoro koketan način. I kako da je čovek ne voli kada toliko nudi, pruža, daje. 
Još jedan spust niz strminu pomoću sajle i sada smo na ravnom terenu, na pravcu prema Rakovcu, odnosno Beočinu. Čekao nas je još jedan uspon i kraći spust i evo nas na cilju, na tački sa koje smo i krenuli. 
Nema na meni suve žice. Ne znam, možda sam umorna. Nemam ni jednu lošu emociju. Zadovoljna sam, umor je verovatno već prošao na onoj nizbrdici. Sada se samo talože utisci i želja da se dođe ponovo ovde ili da se ode negde na neko drugo mesto, u planinu, u šumu, na reku, jezero, među stene…Negde gde samo priroda šapuće. Hvala svima! Bilo je prekrasno, čarobno…
I fotografije će vam puno reći!

image_pdfimage_print

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *