Beljanica, biser istočne Srbije

Mila je ovako doživela uspon na Beljanicu

Kada nekome, ko nema dana planinarskog iskustva, pričam o usponu na neku od planina, najčešće mi postavi pitanje o dužini staze, o pređenim kilometrima. U neku ruku, važno je znati njenu dužinu, ali je mnogo važnije znati njenu tehničku težinu i visinsku razliku uspona i spusta. Najviša tačka planine Beljanice je 1339 metara. Dužina treka koji smo prešli je nešto preko 17 kilometara. Tih 1339 metara ne zvuči nekako strašno. Tu visinu imaju valjevske planine i veoma su pristupačne za obilazak, čak i za one koji nisu preterano kondiciono pripremljeni. Međutim, Beljanica je nešto sasvim drugo. Spada u jedan od tri najteža uspona u Srbiji posle Šiljka na Rtnju i Trema na Suvoj planini. E, kada sam to pročitala, a s obzirom na to da sam se na Rtanj popela tri puta i jednom na Trem, ovo je bio pravi izazov za mene.

Tamara Jovanović ispred udruženja „Poželi želju“ je pripremila kompletnu akciju. Prijavila sam se među prvima i nestrpljivo čekala da 03.aprila u 4:30 iz Subotice krenemo put mistične istočne Srbije, na planinu koja razdvaja Homolje od Resave. I došao je taj dan. Vremenska prognoza nije obećavala ni minut sunca. Ali, to je sve za žive ljude, da kisnu, da ih šiba vetar i hladnoća i da jedu burek dobijen na opkladi. Ljubiteljima prirode ni jedni vremenski uslovi nisu strani i retko ih sprečavaju u njihovim pohodima. Kao što rekoh, poranili smo i minibusom krenuli autoputem prema jugu. Kod Svilajnca smo se isključili na magistralni put prema Despotovcu i nakon pet i po sati putovanja smo bili na našem odredištu, u selu Strmosten, tačnije ispred planinarskog doma Suvaja. Kiša na mahove sipi, na mahove pada, ali ne može da nas pokoleba u našoj nameri da napravimo još jedan planinarski podvig. Nas dvadesetoro je krenulo na uspon negde iza 10 časova. Ekipa za koju nema prepreka, uporni, pažljivi i odgovorni. Tamara je na čelu kolone, a Dejan i Miljan, naš dragi nišlija, su asistenti.

Polazna tačka se nalazi na 375 metara nadmorske visine. Penjemo se na vrh Beljanica na 1339. Strmom stazom, najpre dolazimo do prvog vidikovca Mečija leska. Sa ove tačke, kada je vreme lepo, pruža se pogled na kanjon reke Resave i prelepe stene Beljanice. Nažalost ispred nas je samo gusta magla. Na simpatičnom ranču pravimo pazu i sklanjamo se ispod male nadstrešnice da pojedemo koji zalogaj. Slikamo se i nastavljamo dalje. Uspon je još uvek blag. Staza izlazi iz šume i vodi nas preko širokih livada sve do dolaska ispod vrha Beljanice. Ovaj deo smo prešli skoro bez ikakve težine i muke.Odatle sledi strmi uspon kroz bukovu šumu. Korak po korak, jedni za drugima, sa kratkim pauzama savladavamo, taj najteži deo staze. Ne zadržavamo se previše, jer u ovakvim uslovima kretanje je najbitnije, skoro kao lek. Dugo zadržavanje u mestu bi nam samo škodilo. Kiša je dodatno otežala uspon raskvasivši teren. Ispod polutrulog bukovog lišća, blato i po koji kamen prave sitne probleme. Nema potrebe za žurbom. Dan je dug, a minibus mora da stoji u mestu 9 sati. Napredujemo i ispred nas se pojavljuje prelepa livada sa po kojim četinarom i zaostalim neistopljenim snegom. Izlalaskom na greben prema vrhu, kiša prerasta u susnežicu, vetar se pojačava, počinje prava vejavica. Imala sam utisak da je januar mesec. Sve se u kretkom periodu zaledilo, zabelelo, a vidljivost je bila sve manja. Tu smo, izlazimo na vrh, na 1339 metara. Prsti su mi se smrzli. Od kiše, držeći štapove, voda se slivala i sve skvasila. A onda je krenuo taj ludi vetar i napravio od mene ledenka. Uspevamo da napravimo po koju fotografiju, ali jedva. Nema previše zadržavanja, jer nam loše vremenske prilike ne dozvoljavaju da uživamo. Sakrismo se iza neke stene od vetra, mada ni tu nije bilo neke zavetrine. Idemo dalje, silazimo preko stena prekrivenih debelim snegom.

Napredujemo jako dobro. Valjda od želje da što pre pobegnemo od mećave na vrhu. Imam utisak da se nalazim u prašumi, jer ima jako puno oborenih stabala koje tu stoji i trune. Staza je izuzetno zanimljiva, prava avanturistička, adrenalinska. Tu je već bolje jer je vetar slabiji i nema snega, a i kiša nije tako jaka. U daljini čujemo huk vode. To je Čemernički potok. Čujemo ga, još samo da ga i ugledamo. Uskoro stižemo kod neke vikendice koja nosi ime „Ambis“. Ima po ovoj Beljanici puno ambisa, izvora, prelepih potoka i reka, pećina, vrtača… Malo smo se okrepili i polako se spustismo do potoka. Kakav prizor! Od otopljenog snega i puno kiše, voda se sliva sa svih strana, pa je potok nabujao i huči kroz duboku jarugu, dajući ovoh avanturi posebnu draž. Dole je nabujali potok, a iznad nas bele stene, impozantne, stoje kao hramovi sagrađeni pre mnogo milenijuma. U jednom momentu moramo da pređemo na drugu stranu nabujalog potoka. Snažniji deo ekipe slaže kamenje i svi uspešno, bez kupanja prelazimo na drugu stranu. Mada, i da smo upali u potok više ne bi imalo šta da nam se skvasi. Sve je već bilo mokro do gaća. Staza je na ovom delu baš uska i prilično strma, klizava i zahteva dodatni oprez. Bez problema prelazimo i ovu deonicu. Uskoro izlazimo na široki seoski put, a ne zadugo i na asfalt koji vodi do vodopada Veliki buk u Lisinama.

A kako je kiša krenula da pada, da pljušti i više ništa nije moglo da nas zaštiti od te dosade. Nije mi se išlo do vodopada, ali sam znala da je sada ludački moćan i naterala sam sebe da skrenem desno i nisam se pokajala. Taj huk, taj buk, to uliva strahopoštovanje prema prirodi, prema njenoj lepoti i moći. Na ovo mesto treba doći i ostati nekoliko dana. Verujte mi, ovo je pravo lečilište. Još kilometar do minibusa i suvih stvari. Suva presvlaka je majka planinara. Taj osećaj suvoće i toplog je neopisiv. Sedam pored Keti i uzimam termos sa toplom vodom. Prvo pravim čaj sa limunom i đumbirom. Jedemo gibanicu i pijemo kafu. Kakav dan! Koja smo mi ekipa! Nema te prepreke koju mi ne možemo da savladamo. Ljudi moji, nama ništa nije teško. Sigurna sam da bi nam ova staza u nekim drugim uslovima, bez kiše, sa puno sunca, bila pesma. Nadam se da ćemo u skorije vreme ponoviti ili napraviti nešto slično.

Moj zaključak bi bio da za ovu ekipu nema tog uspona koji ne može da savlada. Juče, kiša, sneg, tri godišnja doba…Prelepi pejzaži koje fotografija ne može da dočara. Sve u svemu jedan izuzetan dan za dugo pamćenje koji izaziva želju za novim avanturama. Tura od sela Strmosten preko vrha planine Beljanice do vodopada Lisine, 1 km sa visinskom razlikom preko 1100 metara.

Ukupno duzina: 18023 m
Maksimalna visina: 1340 m
Minimalna visina: 353 m
Ukupan uspon: 1219 m
Ukupan spust: -1212 m
Ukupno vreme: 08:23:04
Preuzmi trek ovde.