Pešačenje od Malog Iđoša uz Krivaju do Bajše i dalje do Bačke Topole na „Sarmijadu“ uz učešće 37 članova udruženja.
Planirano putovanje vozom pretvorilo se u kombinaciju autobus-voz. Zbog radova na pruzi između Subotice i Novog Žednika putnike bvozi zamenski prevoz, autobus. Nas 37 sigurno je bilo iznenađenje za zaposlene u Srbvozu, ipak svi smo se smestili u bus i za 30-ak minuta bili u Novom Žedniku gde smo se ukrcali u voz. Još 45 minuta klackanja srpskim prugama i stigosmo na naše odredište, železničku stanicu Mali Iđoš.
Priznajem da je i mene iznenadilo koliko nas ima, nepunih 20 prijava sam imao za rezervaciju sarmi pa sam shodno tom broju očekivao i brojno stanje onih koji će krenuti na pešačenje. Ipak, pojavilo nas se skoro duplo više, očigledno je da je masovnost naš znak prepoznavanja ove godine.
Trasa pešačenja meni već sada dobro poznata, od stanice ispod podvožnjaka ka Krivaji, pa desno paralelno sa rekom koja i sada širi nesnosan miris, evidentno je da ekološki problem zagađenja nije rešen. One koji su prvi put ovde iznenađuju peščane dine, obronci Telečke visoravni odaju lepu sliku, za nas ravničare sasvim drugačiju od one svakodnevne.
Standardno dobra atmosfera, pešačenje sa nekoliko pauza, ona najduža u centru Bajše i lepo, gotovo nestvarno vreme za početak novembra bili su uvertira za krajnji cilj naše akcije, 6. Sarmijadu u Bačkoj Topoli.
Na moju žalost ja u tome nisam mogao učestvovati ali očekujem da uz ove prelepe fotografije Takač Anike neko napiše i svoje utiske sa ove manifestacije.
Utisci sa akcije, Ivan Sokolović:
„Akcija udruženja Poželi želju zamišljena kao pešačenje uz rečicu Krivaju od Malog Iđoša pa do Bačke Topole, uz obećanu posetu Sarmijadi, obećavala je mirnu i relaksirajuću šetnju u delu Bačke koji retko ili nikada ne obilazimo.
Naša avantura je počela odlaskom vozom iz Subotice u jutarjim satima do Malog Iđoša i to ne makar kako – pošto se deo pruge oko Subotice rekonstruiše, na železničkoj stanici nas je čekao autobus da nas prebaci do Novog Žednika, prve „prohodne“ stanice odakle voz saobraća ka Beogradu. U Žedniku smo se uredno ukrcali u voz, i za nešto više od pola sata obreli smo se u Iđošu.
Pešačenje po blago zatalasanom terenu uz rečicu Krivaju, njive obrane i ovršene, tek tu tamo zaostali plodovi jeseni, ljute papričice koje smo zdušno brali sa još uvek zelenih stabljika.
I odjednom, ispred nas bulke! Neverovatno, u ovo doba godine, danas je 3. novembar, a bulke se rascvale baš kao u maju! Naravno da smo i mi bili u majskom raspoloženju, u majicama kratkih rukava uz blagi topli povetarac, prosto da čovek ne poveruje. Usput, negde na polovini obresmo se u Bajši, lepom selu u kome žive Srbi, Mađari i Slovaci, i napravismo dužđu pauzu i odmor od pešačenja u centru, u nezaobilaznom parku. Odmorismo se i okrepismo i u takvom raspoloženju polako, nakon prepešačenih dvadesetak kilometara, stigosmo i do Topole, našeg cilja. Deo naše ekipe je bio zainteresovan da degustira sarmu koja se krčkala u oko stotinjak kazana na takmičenju za najbolju sarmu. Zoran, naš vođa, nas je napustio pošto se nešto loše osećao i pretpostavljam, prvim prevozom krenuo kući ka Subotici.
Mi smo pošli da ostvarimo svoj naum, još malo pešaćenja do vašarišta gde se festival održavao. Iz daleka su se čuli taktovi čardaša i muzike cigana koja nas je nepogrešivo vodila ka željenom cilju.
U prvi mah mnogo naroda, trebalo nam je vremena da se priberemo i priviknemo i u toj gužvi pokušamo da se orijentišemo. Prvo smo uspeli pronaći točioce piva, a kasnije i mesto gde nas je očekivao željeni ručak. Formalnosti smo brzo rešili i za velikim stolovima pod šatrom prionuli na ukusne sarme zavidnih dimenzija, tako da niko nije ostao gladan, eventualno bi pojeli još, ali više zbog lepog ukusa nego gladi. Takmičilo se 99 (devedesetidevet) ekipa, a mi smo jeli sarmu koja nije bila takmičarska, nego spremljena u velikim kazanima za nas posetioce. Takmičarske je degustirao žiri i članovi ekipa koje su je kuvale. Ko je pobedio, iskreno ne znam, a nije me mnogo ni zanimalo, pošto sam bio prezadovoljan sarmama koje su se našle u mom tanjiru. Tek kasnioje sam video neke ljude okićene medaljama, pretpostavljam da su oni bili osvajači troofeja.
Nakon ručka i nekoliko piva, obišli smo ceo vašar ili festival, kako god. Mnoštvo tezgi i kućica sa raznovrsnim rukotvorinama iz domaće radinosti, kolača, pića, meda, raznoraznih đakonija. Zaista impozantno! I nadasve lepo. Ovde sretoh i mog drugara Borisa Saulića koji drži kućicu sa pivom iz domaće radinosti preduzeća Patuljak iz Subotice, koji me je počastio njihovim pivom izvanrednog ukusa. I tako, stigoh i do bine postavljene u središte događanja na kome se pripremala muzička grupa Garavi sokak da održi svoj koncert. Baš lepo iznenađenje, nisam znao da će koncerta biti. Zasvira Sokak a Banenjihov pevač u svom šeretskom maniru zapeva svoje nezaboravne stihove od „Skeledžije“ pa do pesama Zvonka Bogdana. Koncert od sat i po, bez prekida, dobro je zagrejala prisutnu publiku, tako da se na kraju i kolo zaigralo na taktove njihove muzike ispred bine.
Uskoro je trebalo poći na voz, ali tu sretoh bračni par Tonković koji dođoše kolima i koji mi ljubazno ponudiše da me prevezu do Subotice. Naravno da nisam mogao odbiti takvu ljubaznu ponudu i tako, umesto čekanja na voz, obreo sam se kući prije nego što je voz uopšte pošao iz Topole za Suboticu.
Još jedan lep doživljaj i puno srce doživljenim i druženjem. Lepe stvari se događaju svaki put kada pođem sa Poželi želju.Divno proveden dan!“
[sgpx gpx=“/wp-content/uploads/gpx/03.11.2018. Mali Idjos-Bajsa-Backa Topola.gpx“]