Biti isti, biti poseban…

biti slobodan, biti samo svoj…

Akciju sa obilaskom Borkovačkog jezera sam dogovarao još od letos. Nikako da dođe na red. Cela godina mi je sva ispreturana, nigde glave, nigde repa. Već sam pomislio da mi je još jedna od ideja propala za ovu godinu kad ono… ipak nije. Nedelja 14. decembar, prilika da se podsetimo nekih datuma iz prošlosti. Bar to nije zabranjeno.

Sa Milanom (Mirković Milan, redovni učesnik Vojvođanske treking lige u 2014. godini i član PK Borkovac, Ruma) dogovaram detalje akcije. Detalji su: okupljamo se u pola 9 na Iriškom vencu pa idemo preko Lazinog vira do Vrdnika pa dalje ili preko Rivice ili preko Pavlovačkog jezera do Borkovačkog jezera. Dosta. Kilometraža 20 i kusur kilometara, uglavnom nizbrdo. Kao što nam mnogo toga ide u poslednje vreme, nizbrdo i nikako da stane ili krene nabolje.

Okupljanje na Iriškom vencu

Okupljanje na Iriškom vencu

Grupa se brzo formirala, od onih koji su tek počeli da planinare do onih koji su po sto i kusur puta bili učesnici akcija koje sam organizovao. Ne sumnjam ni u jedne ni u druge. Ovi iskusniji su možda u blagoj prednosti, sa njima sam mnogo toga lepog proživeo i prošao. Za ove manje iskusne nisam siguran da će imati toliko prilika. Takav je život, nekada surov i bezobziran.

Na Iriškom vencu skup Subotičana i Rumljana uveličava i grupa inđijskih planinara koji su u prolazu, oni će na svoju akciju ali ne propušta Goca da vidi svog nekadašnjeg mentora (veliko hvala na tome). Surovi drug Raja ne pada na emocije, plan se mora poštovati, naređuje pokret u pola devet. Pravac Lazin vir. Mada je početak delovao haotično, bilo nas je zajedno oko četrdesetak, nisam ni jednog momenta sumnjao da će sve biti kako treba i kako je inače uvek kada ja vodim akcije. Prepuštam onom ko bolje zna stazu do Lazinog vira (Marko), naravno stazu koja nije markirana i kojom ja do sada nisam prolazio. Vredelo je, prati se potok Morintovo (ako sam ja dobro protumačio kartu i knjigu Ace Damjanovića) sve do Lazinog vira. Staza se delom poklapa sa markiranom stazom, delom ide sa druge obale potoka, delom samim koritom potoka. Sve u svemu veoma je zanimljivo bilo hodati do Lazinog vira. A na viru, iznenađenje. I to veliko. Rumljani su se zaista potrudili da nas ugoste i počaste. Teško je nabrojati čega je sve tu bilo. Još je teže bilo odoleti pa to ne probati. Razmišljao sam, hoće li ovi ljudi hteti krenuti dalje posle ovoga?

Uz potok ka Lazinom viru

Uz potok ka Lazinom viru

Krenuli su, šta će drugo. Marko je vođenje prepustio meni, ja sam u Vrdniku prepustio vođenje opet nekom ko bolje zna prilike na terenu od mene. U Vrdniku odustajem od pauze, bilo je dosta odmaranja. Nema ni posete manastiru. Drugi put ćemo. Idemo ka Pavlovačkom jezeru. Kažu preko Rivice je veće blato. A i kraći je put tuda, a mi došli da pešačimo što više. Ne smem ni da pomislim šta bi mi se desilo da na kraju ispešačimo manje nego što sam obećao.

Do Pavlovačkog jezera pešači se trasom nekadašnje pruge. Tu su i lovci sa svojim psima. Ne volem. I tačka. Ali sve to zajedno podseća na predele oko Subotice, kao da pešačim nekadašnjom pačirskom prugom. Brda su sve dalje iza nas. Pavlovačko jezero ispred nas. Predivan dan, lepo uređeno jezero, kratak predah na obali. Lepa nagrada od „onog gore“, moram samo da kažem veliko hvala.

Pavlovačko jezero (jezero Kudoš)

Pavlovačko jezero (jezero Kudoš)

Igra vode, oblaka i sunca daje gotovo nestvarne fotografije. Spominjemo Bukija iz Čakovca, eh šta bi on ovde mogao da uradi sa svojim fotoaparatom.  Pokušavam i sam da okovečim ove trenutke. Čini mi se da sam poprilično uspeo. Odavno nisam bio zadovoljan nekom fotografijom kao ovom načinjenom na Pavlovačkom jezeru.

Preostaje poslednja deonica do cilja. Počinju nagađanja koliko još ima do kraja. Da li to umor polako sustiže pojedine učesnike ove akcije? Licitiramo sa 8 km, neko je pesimista kaže da ima i više, ima i optimističkih prognoza, nema više od 5 km. Zavisi kojim putem ideš. Na asfaltnom putu rešavamo dilemu da li ići kraćim ili dužim putem. Odlučujemo se za kraći, i on je dovoljno dug da ispunimo normu za danas. „Kazna“ sledi u vidu masnog sremačkog blata. Kada je blato bilo problem? Peremo patike i cipele (čak i pantalone) u vodi Borkovačkog jezera. Neće nas Siniša pustiti u minibus ovako uprljane.

Pranje cipela u Borkovačkom jezeru

Pranje cipela u Borkovačkom jezeru

Gotovo u minut tačni stižemo na parking kod hotela „Borkovac“. Kafa, čaj, pivo već ko šta voli i želi, može u restoranu može iz ranca. Ne verujem da ima nezadovoljnih. Hvala planinarima iz Rume na pomoći u organizaciji ove akcije. U lepih 23 km staze upoznali smo neke delove Fruške gore koje do sada nismo imali prilike da vidimo.

Trasa pešačenja: Od Venca pa do Rume

Fotografije: Od Venca pa do Rume

 

0 thoughts on “Biti isti, biti poseban…

  1. zooxy1

    Svaka akcija je spektakl za sebe. Bar meni. Eto ova mi je bila 433. spektakl od kada planinarim. I već čekam sledeći. Nevažno je da li će to biti na nekom vrhu ili na dnu Panonskog mora (kako reče neko za ovu akciju).

    Reply

Ostavite odgovor na Milan Mirković Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *