Ulazak u poslednji krug

U nedelju 26. oktobra je na Popovici, na Fruškoj gori održano 7. po redu kolo Vojvođanske treking lige. Pretposlednje ove godine, godine koja je bila izuzetno teška u svim segmentima. Srećom imao sam puno poverenje u organizatore, PSD Železničar Novi Sad tako da sam u nedelju ka Popovici krenuo prilično opušteno.

Dvoumeći se između srednje ili duge staze, između svojih trenutnih mogućnosti i želje da pomognem klubu u borbi za što viši plasman ipak sam se opredelio za razum. Srednja staza je trenutno moja mera ukoliko želim da na cilj dođem bez posledica. Krenuo sam relativno polako, među poslednjima, to je već postala praksa da nakon starta još na kratko obiđem zapisnički sto i proverim jeli sve u redu.

Već po prelasku puta na Paragovu noge su same ubrzale. Valjda je to po nekom osećaju, poznate maratonske staze bude mnoga sećanja. Jednostavno ne mogu one sporije mada mislim da bi dale sve na ovom svetu da nose onog mene od pre dvadesetak godina sa dvadesetak kilograma manje. Sustižem nekoliko učesnika, dobro je nisam više poslednji, mada neko uvek mora biti na samom kraju. Prva kontrolna tačka je na Tv tornju. Par telefonskih poziva sa startnog mesta me malo dekoncentrišu, no, uspevamo da rešimo nastale probleme vrlo brzo. Iriški venac, blic susret sa Gocom iz Inđije, idemo dalje, čeka nas sledeća kontrolna tačka na Kraljevoj stolici. Ubrzo na putu ka Vrdniku sustižem devojke iz ARK Tron-a, danas u pešačkoj varijanti. Sa njima zajedno stižem i do KT Vrdnik kolonija. Znao sam da je tu prodavnica i moja ideja je bila da u njoj kupim nešto za grickanje i neko piće (neko je rekao Pepsi?). Naravno, nekada ni sam sebe ne mogu da razumem, kako tek da to očekujem od drugih. Potpuno sam smetnuo sa uma da je nedelja i da prodavnica možda ne radi. NIšta, popio sam dva čaja, stavio u usta kocku šećera i nakon kratkog predaha nastavio dalje. Šta sam drugo mogao?

Ponovni uspon na greben, osećam glad, sreća bar vode imam, no, nije voda ono što meni daje snagu da izdržim. Izlazim na greben, vraćam se ka raskrsnici odakle se staza spušta ka izvoru Zvečan (neki dan neko napisa na Fejsubuku da je to izvor Srebro, oduvek se tako zvalo i ne zna se otkada je to promenjeno na Zvečan). Ova deonica je nešto blatnjavija od ostatka današnje staze. Ipak bez većih problema stižem do izvora. Preostaje još strmi uspon do Vage i dalje do cilja gde srećem Dijanu i Tadiju koji su uspešno prešli malu stazu.

Na cilju zaista lepa slika, definitivno sam shvatio da je sav moj trud i uložena energija imala neki smisao. Kalkulacije oko pobednika kao da je u pitanju neka prestižna nagrada, analize, dogovori za narednu sezonu. Uf, da vi samo znate koliko sam se ja umorio od svega i koliko čeznem da bar jedan dan odem negde i o ničemu ne razmišljam. No, pre toga moram još da vas sve ubedim da dođete u nedelju 16. novembra u Suboticu, da ovu sezonu dostojanstveno završimo. I odmah da kažem ne mogu obećati da 2015. neće biti poslednja sezona Vojvođanske treking lige a da sam ja taj ispred čijeg imena će stajati Direktor Vojvođanske treking lige.

Fotografija skoro da i nemam, gps nisam koristio. Neka ovaj izveštaj bude pomalo drugačiji, kasno napisan, bez fotografija i prikaza staze. Nadam se da će već neki naredni biti uobičajen. Ako ga uopšte i bude više.

0 thoughts on “Ulazak u poslednji krug

  1. Milan Mirković

    Nije potrebno ubeđivanje, vidimo se svakako u Subotici, a što se tiče direktorske „fotelje“, posle sledeće sezone neće ni biti bitno ko sedi u njoj. Temelji treking lige su postavljeni i važno je da su zdravi, a čini mi se da neće biti problem da se nađe neko spreman da dalje na tim temeljima gradi. U svakom slučaju, cela ta priča je bar meni (a verujem i mnogim drugima) bila samo jedno ogromno pozitivno iskustvo…

    Reply

Ostavite odgovor na Milan Mirković Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *