Straža

Kada sam tragajući za nekom zanimljivom akcijom pročitao naslov „Strazsa“ pomislio sam s obzirom da se radnja dešava u Mađarskoj da je to ostalo od boravka vojske Sovjetskog saveza. Nikada nisam čuo da Mađari koriste tu reč za stražu. Pročitavši pozivno pismo našao sam još jednu povoljnost, akcija se održava u mestu Szabadszallas koje se nalazi na pruzi Subotica-Budimpešta te je za mene lako dostupna. Teren je ravničarski, vrlo sličan predelu Subotičke peščare. Nisam se dvomio, popunio sam prijavni list i poslao organizatorima.

Prvobitna ideja je bila da se na akciju ide biciklom, petak do Soltvadkerta gde bi se prenoćilo pa u subotu još 45 km do starta. Ubrzo sam iz razno raznih razloga od te ideje odustao. Nekako mi se nije dalo da vozim bicikl, prošli vikend je bilo dovoljno vožnje.  Opredelio sam se za voz. Najpraktičnije je da me neko preveze do mađarskog mesta Kelebia odakle na svaka dva sata polaze vozovi ka Budimpešti. Petak popodnevni ili predvečernji polazak, subota noćni ili rano jutarnji polazak, četiri dileme, svaka ima svoju prednost i nedostatak. Na kraju moj konačan odgovor je idem u petak popodne, odmah nakon posla. Dijana će me prevesti autom do Kelebije pa ću dalje vozom po planu.

Cela nedelja je nekako traljavo prolazila, dani se otegli ko večnost, valjda je to tako jer se na toploti sva tela šire, što bi onda dani bili izuzetak. Nije se ni petak izdvajao. Miinuti ko sati, sati ko dani, nikako da prođu. Nekako dočekah kraj radnog vremena i vreme za polazak. No, pokazalo se i ovaj put da nije uvek kako se hoće nego kako se mora. Dijana mi je javila da ne može odmah da krene sa posla, nisam smeo da rizikujem, potrčao sam kako bih stigao na autobus koji vozi do granice. Autobus polako napreduje, ja mnogo nervozan, napolju toplo, ništa po mom ukusu, teško da ću stići na vreme na drugi autobus kojim bi stigao na voz. Konačno stižemo na okretnicu, jurim ka granici, nigde nikoga, prelazim našu i već hitam na mađarsku stranu. Kad…naiđe jedan golf…dalje je već sve išlo ko podmazano. Pera (Petar Tomašev, planinar, svetski putnik) sa ženom i ćerkom krenuo u Kiškunmajšu na kupanje. Sas njima lako i brzo stižem do Kiškunhalaša gde ću sačekati voz. Srreća me je ovaj put pogledala.

pas

Po planu stižem u Szabadszallas, do smeštaja imam oko 3 km, polako pešačim, usput kupujem nešto za jelo u prodavnici. Stižem u nekadašnju kasarnu, deluje ogromno, nigde nikoga samo dva psa i čovek na prijavnici koji čuva objekat. Na dobrom sam mestu, odvodi me u obližnju zgradu koja je pretvorena u dom učenika, četvorokrevetne sobe sa kupatilom na spratu. Sam sam u celoj zgradi. Možda će još neko doći kasnije. Zbog ona dva pasa ne izlazim ni u dvorište. Šta ja znam, možda vole ovakve masne.

Već sam skoro bio zadremao kada sam začuo glasove, izgleda da neću biti jedini stanovnik noćas. Stigla je još jedna učesnica sutrašnje akcije. Upoznajemo se, razmenjujemo iskustva sa dosadašnjih akcija pa na spavanje. Nisam se baš naspavao, komarci su me pošteno izujedali, već pre 4 sata sam bio budan. Izležavam se, prevrćem, šta raditi do šest sati?Provirujem kroz prozor u hodniku koji gleda na dvorišni deo, ona dva psa se baš namestila ispred ulaza. Ne idem ja nigde dok se neko ne pojavi. Dočekao sam nekako da sat otkuca šest sati. Tada su počeli da pristižu organizatori. Tek onda sam se osmelio izaći u dvorište.

Prijavljivanje (foto: Szabó Zsolt)

Prijavljivanje (foto: Szabó Zsolt)

Nešto pre sedam sati su stigli i moji poznanici Plechlovi, sa njima sam imao dogovor da se vidimo i da idemo zajedno na stazu. Pre polaska na stazu prisustvovali smo svečanom otvaranju akcije, i novo markirane deonice „žute“ staze kojom ćemo danas mi prvi pešačiti. Svečanost su uveličali gosp. gradonačelnik Szabadszallasa i lokalna aerobik grupa koja je pokazala deo svog repertoara.

U 7 i 15 smo konačno krenuli, tj. bilo je to desetak minuta kasnije, bilo je manjih tehničkih problema vezanih za mapu staze. Pošto sam ja bio ubeđen da je reč Strazsa ruskog porekla, očekivao sam da ćemo pešačiti tragom ruskih vojnika koji su za vreme Varšavskog pakta bili stacionirani u Mađarskoj. No, kako mi rekoše, Rusi nisu bili mnogo omiljeni u Mađarskoj, ko bi sada došao na akciju u kojoj se evociraju uspomene na nešto što nikom nije bilo po volji. O tome nisam razmišljao, priznajem moje prtpostavke su bile loše utemeljene. Dakle, akcija je posvećena desetogodišnjici povlačenja vojske iz ovdašnje kasarne, dakle mađarske vojske, a organizatori su većinom ljudi koji su nekada radili baš tu, u ovoj kasarni kao vojna lica. Kažu da je u kasarni bilo 2400 vojnika, dakle nije bila bezazlena formacija.

Na stazi (foto: organizatori)

Na stazi (foto: organizatori)

U početku staza vodi „putem borbenih vozila“ kako ga domaćini nazvaše, preko nekadašnjeg poligona za oklopna vozila, mnogo je udubljenja gde su pretpostavljam ukopavani tenkovi, pomalo je sve zaraslo u travu ali meni se dopalo, imalo je neki šmek. Čak smo u tih 4,5 km pešačenja napravili stotinjak metara visinske razlike hodajući čas u rupu čas iz nje. Prolaskom prve kontrolne tačke nastavili smo sasvim dobrim letnjim putem u pravcu još jednog nekada vojnog objekta o čijem tadašnjem značaju govori još uvek postavljeni natpisi da je boravak u tom delu opasan po život. Pretpostavljam da je strelište bilo u pitanju. Mi smo naišli samo na dve devojke koje su bile na kontrolnoj tački broj dva. One nisu delovale uopšte opasno po naše živote. Verovatno ni mi za njihove.

U nastavku malo asfalta, pa malo pešačke novomarkirane „žute“ staze, jezero-ribnjak kao naredna, treća kontrolna tačka gde smo čašćeni sa sokom u kafani. Do naredne kontrolne tačke trebalo je ići još 12 km, tek nešto više smo prešli do ove, treće kontrolne tačke. Poprilično duga deonica. Uglavnom pešačimo po nenaseljenim delovima, preko livada i pored njiva. Nema baš mnogo toga da se vidi. Ako je neko zbog toga došao taj se baš neće nauživati danas. Opet sledi jedna deonica asfaltnog puta, pokušavam da što više hodam travnatom bankinom. Patike su mi sve manje udobne kako kilometri odmiču, il su mi noge porasle il su se patike smanjile. Sledi uspon, ako se to može tako nazvati na vrh Strazsa, ima jedno 15-ak metara visinske razlike preko tri peščane dine do izlaska na vrh. Zanimljivo je, nema šta. Gotovo isti osećaj kao kada se po Subotičkoj peščari penjemo na Šištak. Razlika je samo u tome što ovde miriše borova šuma koje ima mnogo više nego kod nas. Postaje sve toplije, ako neko misli da je lako pešačiti na ovakvoj akciji grdno se vara. Treba uložiti mnogo energije i volje da se uspešno savlada staza. Srećom do kraja nije ostalo mnogo.

Kontrolna tačka (foto: organizator)

Kontrolna tačka (foto: organizator)

Do cilja smo još imali priliku da posetimo etno kuću u kojoj je boravio Jožef Atila, mađarski pesnik. Kroz centar grada smo stigli do cilja nakon 36 km pešačenja. Usledio je ručak, pasulj na mađarski način i dodatak koji je meni ličio na picu na seoski način. Ukusno, nema šta.

Sve u svemu jako dobro organizovana akcija koja je i protekla u skladu sa mojim očekivanjima. Domaćine sam pozvao na naše kolo Vojvođanske treking lige u novembru u Subotici. Sudeći po njihovom izrazu oduševljenja mislim da poziv neće odbiti.

Na cilju, vidno umoran (foto: Plechl Sandor)

Na cilju, vidno umoran (foto: Plechl Sandor)

Kako ni put do kuće ne bi bio monoton nakon vožnje vozom do Kelebije sam još 8 km pešačio do graničnog prelaza gde se na ulaz čekalo satima u više kolona. Sreća pa pešaci imaju privilegije.

Fotografije

Trasa

Prođe tako i subota, pa za njom će i nedelja. Dolazi ponedeljak 🙂 ko zna šta donosi nova nedelja?

0 thoughts on “Straža

  1. zooxy1

    Straza je dakle i kod Mađara reč za stražu kao i kod nas, samo ja to do sada nisam znao, ipak nisam se pokajao što sam otišao. Volim avanture, ova je to bila

    Reply
  2. Aco-paparaco!

    Nisi dao odgovor zašto Straza. Inače, pogledao sam sve fotke, pa zaključujem da ti se vidici šire, zmije, rode, …

    Reply

Ostavite odgovor na Aco-paparaco! Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *