„Ovde niko ne može biti tužan“

Negde s proleća kada sam video najavu za Tara maraton čvrsto sam odlučio da ću na maraton da  odem i to najviše iz razloga što sam u maratonu video veliku sličnost sa koncepcijom Vojvođanske treking lige. Naravno da je Tara maraton sa svim najavljenim sponzorima, prelepim predelima, dužinama staze mnogo ozbiljnija manifestacija ali u sve to se treba uveriti i doživeti tako da se lično tamo ode i učestvuje.

Autobus koji nas je prevezao do Tare i nazad. Turistička agencija Magelan Novi Sad

Autobus koji nas je prevezao do Tare i nazad. Turistička agencija Magelan Novi Sad

Interesovanje za odlazak na maraton je bilo veliko, brzo smo imali kvorum za zakup minibusa i samo se čekao dan za polazak. No, u poslednje vreme ništa ne ide glatko, tako se i ovaj put zakomplikovalo oko prevoza, u jednom momentu sam čak bio vrlo blizu da sam sebe obrišem sa spiska i tako se rešim muka koje su me snašle.  Spletom srećnih okolnosti pojavila se Sonja iz Bukovca sa ponudom da na Taru idemo zajedno. Nakon kraćih usaglašavanja uspeli smo da nadjemo zajednički jezik i dogovorimo zajednički odlazak. Naravno da je to donelo neke korekcije u našem već najavljenom planu i programu ali ne tolike da se one ne mogu u hodu premostiti. Posledice koje ostaju mom napaćenom organizmu nakon ovakvih neplaniranih promena ne vredi ni pominjati.

Bajina Bašta, mesto starta i cilja Tara maratona

Bajina Bašta, mesto starta i cilja Tara maratona

Idemooo! Petak, svi na broju, svi na vreme, autobus je tu. Početak obećava. Novi Sad, ulaze i ostali, pauza na Iriškom vencu, Dejan vozi već skoro 300 km bez pauze. Šabac, Valjevo, Debelo brdo, uf, pošteno se namučismo svi dok nismo stigli u Bajinu Baštu sa dobrim kašnjenjem u odnosu na plan. Izgleda da me Tara ne voli, uvek me dobrim namuči. U Bajinoj Bašti pronalazim nekako Info centar maratona, nisu baš oduševljeni što sam stigao pola sata pre ponoći sa spiskom od 20 učesnika.  Ali, zar imaju neki izbor? Pola sata smo izgubili dok nisam preuzeo sve startne pakete, mora se priznati izuzetno sadržajne. Ostavljamo prvu grupu u sportskoj sali, drugu u kampu na Drini kod gradske plaže i konačno oko 1 sat posle ponoći se i svi ostali smeštamo u Perućcu u blizini brane. Vreme je spavanje.

Plato ispred hotela "Jezero" sa pogledom na jezero Perućac

Plato ispred hotela „Jezero“ sa pogledom na jezero Perućac

Subotnje budjenje sa pogledom na Drinu i Perućačko jezero prosto uliva optimizam. Koliko toliko odmorni sedamo u bus pa pravac Bajina Bašta. Do starta ima dovoljno vremena da se malo promuvamo po gradu, da doručkujemo, da razmenimo poneku sa poznanicima, ostalim učesnicima maratona.  Nakon pozdravnog govora organizatora u zakazanih 9 sati maraton je startovao, najpre ulicama grada pa zatim ka KT 1 koja je ispod vrha Čolakov breg.  Mapu nismo dobili, ja sam preuzeo trek za GPS. Nisam brinuo ni najmanje što se snalaženja na stazi tiče. Staza je obeležena crvenim trakama, nisu baš najuočljivije ali dobro, snaći ćemo se. Na prvu KT smo naišli nešto pre nego što sam to očekivao, ali ajde nije to važno, Idemo dalje, no, šta je sad? Nije to ta staza  koja je najavljena. Pa dobro, opet idemo dalje, razmišljam ja, nije ni to najvažnije, izgubiti se nećemo. Malo putem, malo nekim prečicama, serpentinskim stazicama kroz šumu i ubrzo smo se našli kod manastira Rača. Da, i po planu je to trebala biti naredna KT ali negde na pola staze, mi sada nismo ni trećinu prešli!? Overavamo prolaz, strelica nas upućuje kuda dalje. Nastavljam ne razmišljajući kuda li se to ide dalje.

PK Spartak pred polazak na maraton

PK Spartak pred polazak na maraton

Stižemo do izvora, tu sustižem one koji su ispred mene. Mali predah, ja ću ostati da sačekam ostatak naše grupe sa začelja. Njih nema, pa nema, razmišljam valjda nisu krenuli nekim pogrešnim putem? Ili smo mi krenuli na pogrešnu stranu? Nastavljam dalje, polako, možda me sustignu. Sustižem još nekoliko maratonaca, ma valjda smo na dobrom putu. Na jednom raskršću staza novi problem, jedna putokazna tabla pokazuje levo nadole, ona druga nazad odakle sam došao? Logično je da nazad neću, dakle idem tim putem levo. Sledi oštra krivina ulevo i naglo skretanje desno u šumu, ako ne paziš garant češ da promašiš. Tako sam i ja nastavio putem ne videvši usku stazicu desno u šumi. Srećom brzo sam uvideo grešku, vraćam se i strmom stazom kroz šumu se spuštam na put koji me dovodi ponovo do manastira Rača.

Po drugi put kod manastira Rača (foto : N.Radosavljević)

Po drugi put kod manastira Rača (foto : N.Radosavljević)

Još uvek mi je nejasno zašto sam ponovo ovde. U medjuvremenu uspostavljam vezu sa ostatkom grupe, i oni su na dobrom putu, uskoro će i oni kod manastira po drugi put. Čekajući na ostale i odmarajući u hladu kod manastira dobijam priliku da vidim mapu naše staze, sad više nemam nedoumica oko snalaženja. Od manastira je sledio vajda i najteži deo, uspon do Čolakovog brega, većim delom po suncu, visokoj temperaturi. Na KT Čolakov breg osveženje, voda, sokovi, voće, nema šta nema. I debela ladovina tik uz prašnjavi put, ali prijalo je u svakom slučaju. Sustiže nas i ostatak ekipe, preostaje nam još 6 km do cilja, uglavnom spuštanje kroz šumu do asfalta pa kroz grad do trga. Stigli smo. Neki brže neki sporije ali svi zadovljni i pored tih propusta organizatora sa promenom trase.

Osveženje na KT Čolakov breg (foto Manić Ivan)

Osveženje na KT Čolakov breg (foto Manić Ivan)

Optimistički krenusmo na autobusku stanicu, autobus po redu vožnje je u 17:45, naravno tako piše ali ako ste čuli za pojam štamparska greška onda vam je jasno da je od svih polazaka baš taj koji je nama trebao bio odštampan sa greškom. No, kad već nema autobusa tu je Naxi taxi, jeftiniji od bilo kog drugog u Bajinoj Bašti. Pravac smeštaj ili Vrelo, rečica koja je poznata i pod imenom Godina zbog svoje dužine od 365 metara. Reka izvire ispod Tare i svoj kratak tok završava u Drini. Na ušću je restoran u debeloj hladovini koja je prijala nakon maratonskih napora.

Ušće reke Vrelo

Ušće reke Vrelo (foto : Jelena Perić)

Nedelja je bila raznolika, prijavjeni za rafting su sa nestrpljenjem čekali da čamci zaplove Drinom, oni najbrži da se okite zasluženim medaljama a oni najuporniji i željni novih predela su već u 6 sati bili u autobusu koji je vozio serpentinama od Perućca ka Mitrovcu sa gotovo nestvarnim vidicima na Drinu i Perućačko jezero.

Na putu ka najvišem vrhu Tare

Na putu ka najvišem vrhu Tare

Sa Mitrovca smo odmah nastavili ka Zaovinama, Staza ka Zborištu, najvišem vrhu Tare vodi makadamskim putem preko zaseoka Sekulić gde postoji nekoliko objekata za smeštaj kao i nova crkva tako da je i pristup do njih moguć i motornim vozilima. Trebalo je savladati oko 500 metara uspona na 10-ak kilometara dugom putu, zaista ne mnogo zahtevan zadatak. Ispod vrha Gavran dostižemo visinu od oko 1400 metara, još malo pa smo pod vrhom Zborište. Konačno prava planinarska staza, 1170 metara duga sa 150 metara uspona nas dovodi do vrha.  Kratak predah pa istim putem nazad, postojala i druga opcija ali nije nam bilo do rizika. Idemo sigurnom varijantom. U jednoj od retkih kuća pri povratku dobijamo vodu, hladnu, sa česme. Dovoljno da nam da snage i volje da preostalih 6 km predjemo kao od šale.

Zborište sa svojih 1544 metara visine najviša tačka planine Tara u Srbiji

Zborište sa svojih 1544 metara visine najviša tačka planine Tara u Srbiji

Imali smo vremena i da obidjemo Mitrovac, zagrlimo i dotaknemo Pančićevu omoriku. Sa malim kašnjenjem došao je i autobus. Nazad u smeštaj, pakovanje, Naxi taxi, Bajina Bašta, pa kući ovaj put putem uz Drinu preko Loznice. Malo duže ali kao brže. Par minuta pre ponoći Subotica. Opet me Tara namučila, pola prolivenog znoja je zbog napora na maratonu i usponu a ona druga polovina zbog svega što me snadje kao vodiča koji se već duže vreme oprašta i najavljuje povlačenje. Da li je konačno došao i taj trenutak?

... (foto : Jelena Perić)

… (foto : Jelena Perić)

Snimak staze iz GPs-a je na linku ovde dok je uspon na Zborište ovde. Nekoliko fotografija načinjenih mojim telefonom „za 1 dinar“ su u fotogaleriji ovde

0 thoughts on “„Ovde niko ne može biti tužan“

  1. RaZoR

    Zoki, trebao si iči na srednju stazu, mnogo je lepša, zahtevnija, a i duža je nego što je pisalo u najavi ( 58,4 km).

    Reply
    1. zooxy1

      Čini mi se da su sve staze bile drugačije nego u najavi, zadovoljio sam se kratkom stazom za ovaj put. Ko zna, možda nekada nekom drugom prilikom krenem i na neku dužu

      Reply
  2. ivanmanic

    ‚‚ ….Da li je konačno došao i taj trenutak?… ‚‚ Odgovor:Neće da može! Ili zatvoriti klub.Akcija je bila uobičajeno dobra. Sledeći put traži pomoć oko admonistracije ili bilo čega drugog od nas prisutnih. Do sledeće neke akcije: Vedro!!!

    Reply
    1. zooxy1

      Svi vi svojim prisustvom i razumevanjem za sve novonastale situacije dajete i više nego veliku pomoć da se sve obavi kako valja. Hvala vam na tome! Klub se neće zatvoriti, ima u klubu još mnogo sposobnih ljudi sa dobrim idejama samo treba da dodje njihovih 5 minuta.

      Reply

Ostavite odgovor na ivanmanic Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *