Biciklom oko Balatona

Ideja je bila sesti na bicikl, otići do Balatona, provozati se biciklističkom stazom oko jezera i vratiti se nazad. Sve to za šest dana i sa vrlo malo para. U kilometrima je to nešto preko 600 km, takav je bio plan. Oteglo se to na preko 700 km, pokazalo se na kraju. Ali neka je, nije šteta ni za jedan jedini kilometar ni za jednu kap prolivenog znoja.

Tabla sa oznakom pravca biciklističke staze oko Balatona

Tabla sa oznakom pravca biciklističke staze oko Balatona

Cela priča je počela u subotu 6. jula. Krećem po Borisa, on je već spreman. Idemo ka graničnom prelazu Bajmok. Nešto je duži put tuda ali par kilometara ni tamo ni ovamo. Još smo dodatno produžili kilometražu jer smo vozili preko Tavankuta, manje je opterećen put, nema teretnjaka, opuštenije se vozi. U Bajmoku se osvežavamo ledeno hladnom limunadom, još malo pa smo na graničnom prelazu. Gužve nema, brzo prelazimo preko, ni tamo nas ne zadržavaju duže od vremena potrebnog za overu pasoša.

Ulazak u Bačalmaš

Ulazak u Bačalmaš

Stižemo u Bačalmaš, na trgu nekoliko klupa, biramo onu u hladovini. Ja ogladneo, mora se pojesti nešto.  Do Bačbokoda put odličan, novi sloj asfalta, saobraćaja skoro da i nema. Malo nam vetar remeti uživanciju, duva nam u lice. U Bačbokodu ponovo stajemo, ovaj put je Boris osetio glad. Ne remeti nam plan, oko podne ili malo kasnije stižemo u Baju. Tamo ćemo se malo duže zadržati.

Centar Baje

Centar Baje

Najpre stajemo na trgu, par fotografija za uspomenu, nastavljamo na Petefi siget, jedan krug po ostrvu pa idemo do marketa Tesco. Tamo ćemo kupiti sve što nam treba za danas i sutra ujutro. Usput razmenjujemo novac, srećemo neke poznate ljude, Stevu Ćupića košarkaškog trenera. Kako je mali ovaj svet. Prešli smo dve trećine današnje etape, ima još podosta vremena do sumraka. Prelazimo preko mosta, idemo ka Bataseku, ova deonica  puta je sa dosta gustim saobraćajem. Naziru se i prva brda. Ono čega sam se najviše plašio i ono što nas sutradan čeka u većem delu dana. U Bataseku pronalazimo česmu, osvežavamo se i nastavljamo prateći trag iz GPS-a koji nas navodi ka mestu Alšonana. Ne sumnjam u izbor GPS-a. Da li sam u pravu?

Na putu za mesto Alšonana

Na putu za mesto Alšonana

Kada smo ušli u selo Alšonana shvatio sam da mi nismo trebali ovuda. Jeste ovo kraći put, ali nema asfalta i mnogo je strmo. No, možda je to dobro, preguraćemo i ovu neplaniranu situaciju, stići ćemo svakako do cilja. Nekoliko dečaćića prolazi ulicom, pitamo ih kakav je put dalje do Salke. Kažu suv je, to je dobro, samo, kažu oni nama, znate lakše bi vam bilo motorom gore. Eh, bre, kakav crni motor. Imamo mi jake noge i jaku volju. Biće to dovoljno. Zaista put kroz šumu počinje na kraju sela, tamo gde prestaje asfalt. Strmo je, baš je strmo, čini mi se da je lakše gurati bicikl nego voziti. U stvari teško je i jedno i drugo. Ipak guram, komarci bockaju, kao da su poludeli, valjda su samo čekali prvu žrtvu. Malo guram uzbrdo, malo zastajem da  me mirnije bocnu, gledam GPS, još samo malo pa smo na vrhu, nizbrdo će već biti lakše.

Pogled na mesto Salka

Pogled na mesto Salka

Nizbrdo je stvarno bilo lakše, put je bio sasvim korektan za vožnju, stižemo na asfalt, mesto Salka, ovde smo bili u januaru kada smo učestvovali na Bartina maratonu, a bili smo i ranije jednom kada smo pešačili obalom jezera do mesta Bataapati. Stižemo do kampa, dosta je izletnika koji su odlučili da vikend provedu kraj jezera. Kažu na recepciji da će noć biti burna, neka žurka je u najavi sa muzikom cele noći. Ma ne smeta  nama ništa, najvažnije je da smo stigli gde smo naumili.

Autokamp u mestu Salka na obali jezera

Autokamp u mestu Salka na obali jezera

Postavljamo šator, spremamo večeru. Neki momci iz komšiluka nas pitaju imamo li selotejp traku. Dobijamo od njih u zamenu flašu vina. Nisam ni slutio da će se Boris toliko obradovati, prvo što mi je palo na pamet je šteta što Zolika nije sa nama. On bi se sigurno obradovao vinu. Kasnije se Boris baš sprijateljio sa njima, dobro su ga i nahranili, znaju oni šta nas čeka u nastavku putovanja.

Jezero Salka

Jezero Salka

Nedeljno jutro, pakovanje opreme i polazak. Mora se poštovati satnica i dogovor. Idemo do Bonjhada, tamo ćemo u Lidlu da kupimo nešto za jelo. Do Bonjhada se stiže tako što se najpre savlada jedan prevoj, pošteno smo se oznojili odmah na startu. Au, ako će ovako ceo dan ima da svisnemo od muke. U nastavku sve je kao i na startu. Čas vožnja uzbrdo pa spust, pa opet uzbrdo i tako od mesta do mesta. Dostižemo visinu od preko 250 metara. Nakon  mesta Kišvejke je kaštel Lendjel, zastajemo da ga na kratko posetimo. Svaka pauza prija ali ne sme se predugo stajati, ima još mnogo da se vozi danas.

Kaštel u mestu Lendjel

Kaštel u mestu Lendjel

Do mesta Kurd stižemo savladavši najstrmiji deo puta, valjda će biti lakše u nastavku. Ali, nije uvek kako se hoće nego kako se mora. Planirano skretanje udesno ka mestu Dalmand nije moguće, tim putem je zabranjen saobraćaj, ne želimo da rizikujemo ništa, moramo i dalje napred do raskrsnice sa glavnim putem kod mesta Dombovar. Gledam na mapu, hm, napravili smo dodatnih 10-ak kilometara. Ćuti i trpi, teraj dalje, bodrim sebe ali tiho da Boris ne čuje. On je mlad, možda se još nije ni umorio.

Prolazak kroz mesto Kurd

Prolazak kroz mesto Kurd

Na ulasku u selo Kočola stajemo kod benzinske pumpe. Odmah tu iza nje je kafana, naručujem ručak, mora se nešto jesti, mnogo se snage potrošilo danas a još je daleko Balaton. Bar još 60-ak kilometara. Boris najpre ne želi ručak ali brzo se i on predomislio. Nahranjeni krećemo dalje. Da bar vetar ne duva u lice, valjda bi i ta brda lakše podneli. Tešimo se da je najteže prošlo, da smo sve bliže današnjem cilju. Ponovo smo na našem planiranom putu, valjda više neće biti iznenadjenja. Ponovo brda, ponovo uzbrdice. I vetar u lice.

Ručak u mestu Kočola

Ručak u mestu Kočola

Mesto Felšenjek, kratak predah u parku. Preostalo je oko 30 km do Balatona. Trebalo je samo u narednom mestu Sabadhidvegu skrenuti levo ka Adandu. Naravno da mi to nismo uradili. Zaneli smo se gledajući u GPS koji nam je pokazivao neki drugi put, dosta kraći. Naravno taj put nije bio asfaltiran. Raspitujemo se, uvek je bilo da kartu gledaj a seljaka pitaj. Šta nam je rekao seljak? Ma samo vi momci vozite tu uz kanal, mnogo je bliže nego da se vraćate nazad, ima mnogo da se vraćate. A koliko je daleko uz kanal? Ma daleko je i to, nekih 15 km. Eh, a GPS kaže 12 km. Pa dobro, idemo uz kanal. U početku je sasvim dobar put, čak prija malo promene, hladovina je, nema uzbrdica. Što više odmičemo put je sve lošiji, verovatno ga skoro niko ni ne koristi. Trava sve viša, put se skoro pa ni ne vidi. Jooj, valjda ćemo stići do cilja. Konačno na jednom raskršću staza skrećemo levo, ka Adandu. Kasnije se ispostavilo da smo nastavili pravo još 200 metara naišli bi na asfaltiranu biciklističku stazu koja vodi do Šiofoka. Eh, kad bi čovek sve unapred znao.

Off-road uz kanal Šio

Off-road uz kanal Šio

Dobro, u  Adandu smo, tj. na izlazu iz sela. Sad definitivno imamo manje od 15 km do Balatona. Samo opušteno. Na ulazu u Balatonsabadi naš put se ukršta sa gore pomenutom biciklističkom stazom. Nema veze, bar smo nešto naučili. Iz Balatonsabadija još par kilometara do jezera, prelazi se autoput i eto nas. Balatoooon! Koja je to sreća bila u tom momentu! Još 2 km do autokampa. Do današnjeg cilja. Recepcionar, stariji čika, vrlo ljubazan, upućuje nas na slobodno mesto u kampu, da nam sve potrebno bude na dohvat ruke. Sve je savršeno osim komaraca, Kažu ima ih više nego inače. Ma ne zanimaju mene opravdanja, hapsite ih, smetaju 🙂

Stigli na Balaton

Stigli na Balaton

Bio sam mrtav umoran, spreman da fleksom isečem bicikl na komade, da više nikada ne krenem nigde. Boris se samo smeškao, znao je on da od toga nema ništa. Mislio sam da neću ni moći zaspati od umora. Ali jesam, kao beba. Već po navici pre 6 sati ujutro sam bio na nogama. I nikakve posledice od jučerašnje vožnje nisam osetio. Odmah sam otišao do obale da izvidim teren pred nastavak vožnje. Sve mi se dopalo. Biće to dva dana uživanja.

Krećemo u obilazak Balatona

Krećemo u obilazak Balatona

Krenuli smo čim smo namirili obaveze na recepciji koja radi od 8 sati. Lagano, bez žurbe, mada je tih planiranih 120 km bilo nekako mnogo. Ali ajde, videćemo. Odmah na početku je strma uzbrdica, sreća pa sam čitao o njoj, znao sam da nas to čeka pa se nisam mnogo zabrinuo jer sam znao da je to jedina onako ozbiljnija prepreka danas. Tako je i bilo. Čim smo se ispenjali gore sledila je nagrada u predivnom vidiku na celo jezero. Želeli smo da se fotografišemo i šta se desilo? Boris je gurajući bicikl do mesta gde će ga ostaviti uspeo da se zadnjim točkom nabode na odbačene makazice. Pssssssss, i guma se za sekundu ispraznila. Lepo je počelo 🙁
Boris je vešt u majstorijama oko bicikla, za čas je zamenio gumu, one makazice je poneo za uspomenu i mogli smo nastaviti dalje.

Boris menja probušenu gumu

Boris menja probušenu gumu

Biciklistička staza oko jezera Balaton je većim delom izgradjena kako samostalna staza, potpuno nezavisna od drugih saobraćajnica tako da se potpuno bezbedno može njom voziti. Tamo gde je to bilo nemoguće, staza prolazi kroz naselje manje prometnim ulicama ili je na glavnom putu žutom linijom odvojena posebna traka za vožnju biciklista. Osim toga i vozači su vrlo obzirni prema biciklistima, ne jednom nam se desilo da su nam ustupili pravo prvenstva iako ga nismo imali. Staza često vodi uz samu obalu, to su najlepši delovi staze mada je bilo dosta dugih deonica kada jezero nismo uopšte videli ali smo imali priliku da uživamo u lepim predelima tako da je pravo zadovoljstvo voziti na bilo kom delu staze. Naših planiranih 120 km za ovaj dan se oteglo, ipak je moralo to biti nešto kraće, ali kada smo već planirali da noćimo u Kesthelju onda smo u tome i istrajali. Usput smo nekoliko puta zastajali na lepim mestima, da se odmorimo i da uživamo, problema nije bilo, vetar nam je više bio saveznik nego što nam je odmagao. Usput se naravno može sresti mnogo biciklista koji ili obilaze celo jezero ili samo neke deonice. Osim toga predeo oko Kesthelja obiluje i mnogim zanimljivim terenima za planinarenje, mnogi vrhovi iako ne mnogo visoki deluju izazovno. Moraćemo o tome razmisliti u narednom periodu. U kasno popodne smo na izlazu iz grada naišli na autokamp gde smo prenoćili.

Izazov za neke buduće planinarske akcije

Izazov za neke buduće planinarske akcije

Vožnja južnom obalom od Kesthelja do Šoštoa je trebala biti relaksirajuća, svega 85 km, gotovo bez oscilacija u visini. No, ponovo se pokazalo da nije uvek sve kako se planira. Pauzirali smo u mestu Balatonberenj, da kupimo nešto za doručak. Nastavili smo dalje i na ulasku u mesto Balatonkerestur mi je pukla osovina zadnjeg točka. Smrklo mi se u prvi momenat! Šta sad? Koliko je to ozbiljan kvar? Da li ćemo moći nastaviti? Srećom do prve kafane nije bilo mnogo, u kafani se sve može saznati, tako smo i mi dobili informaciju da se u blizini železničke stanice nalazi biciklistički servis koji radi od 10 sati. Taman. Vrlo brzo je otklonjen kvar, čak ni usluga nije mnogo koštala. Možemo dalje. Mada sam u jednom momentu već video sebe kako se tužan ukrcavam u voz za Budimpeštu! Srećom to se nije dogodilo.

Čekamo da majstor zameni osovinu u zadnjem točku

Čekamo da majstor zameni osovinu u zadnjem točku

Ispostavilo se, suprotno mojim očekivanjima da je vožnja južnom obalom čak lepša od severne. Češće se vozi uz samu obalu jezera, tek što se napusti jedno naseljeno mesto ulazi se u drugo, vreme brže prolazi, dinamičnije je mnogo a i lakše za vožnju. Zastajkivali smo na gotovo svakom zgodnom mestu, vremena smo imali dovoljno. Vozili smo pored jednog golf igrališta, pravog, pravcijatog, kakvog sam samo na Tv-u video. U mestu Zamaradi smo videli postavljanje bina za veliki muzički festival koji je na programu narednog vikenda. Na ulasku u Šiofok smo malo odstupili od planirane trase u potrazi za nekim megamarketom tako da centar grada nismo ni videli, a baš smo se bili nameračili da ga obidjemo. Za utehu vozili smo se lepim alejama sa puno hladovine. Već pre 16 sati smo ponovo bili u autokampu Šošto. Konačno jedan mirniji i manje opterećujući dan, ostalo je dovoljno vremena za relaksaciju na plaži jezera gde smo bili sve do sumraka.

Na obali Balatona

Na obali Balatona

U sredu je bilo vreme za polazak kući. Nakon duže analize kojim putem da krenemo odlučili smo se za miks, deo onim kojim smo stigli a delom onim kojim smo trebali stići. Naravno sve to samo u početnih 30-ak kilometara. Za dalje smo imali samo jednu opciju, putem preko Šimontornje i Dunafeldvara ka Šoltvadkertu. Do Adanda smo manje više stigli istim putem, dalje smo nastavili asfaltom. Jako loš put, sa mnogo rupa, nekoliko uzbrdica, kad bolje razmislim nije ni toliko loša varijanta bila taj put uz kanal Šio u dolasku. Kod mesta Deg izlazimo na glavni magistralni put. Do Šimontornje vozimo u nadi da će biti biciklističke staze, tako smo načuli, no to su samo glasine. Od staze ni traga. Predah u Šimontornji, na raskrsnici, prebrojavamo koliko kamiona prodje za kratko vreme. Ali nemamo neki izbor. Moramo tim putem do Dunafeldvara, malo smo dodali  gas kako bi smo što pre stigli. Posle će već biti opuštenije.

Na putu prema Šoltvadkertu pauza u mestu Akasto

Na putu prema Šoltvadkertu pauza u mestu Akasto

U Dunafeldvaru pravimo dužu pauzu, prevezli smo već 90 km. Prelazimo most i ubrzo skrećemo na Euro velo 6 biciklističku rutu. Njome ćemo malo naokolo ali potpuno bezbedno stići do puta za Kiškereš. Postojala je dilema za mesto noćenja, Kiškereš ili Šoltvadkert, meni je već bilo dosta vožnje i sedenja na biciklu, ja sam bio za kamp u Kiškerešu, no popustio sam Borisovim argumentima, idemo do Šoltvadkerta. Ponovo smo hteli popreko, nekim prečicama, kroz vinograde. Nije nam baš pošlo za rukom, ali ipak smo našli pravi put do jezera Vadkerti to gde se nalazi autokamp. Stigli smo oko 18 sati, ostalo je još vremena da se malo opustimo u vodi jezera pre spavanja.

Sasvim nenamerno vozimo kroz vinograde

Sasvim nenamerno vozimo kroz vinograde

Poslednjih 70 km smo prevezli već poznatim putem, najpre smo pojeli sladoled u poslastičarnici, bez toga je poseta Šoltvadkertu nekompletna. Do Kiškunhalaša je biciklistička staza, te je vožnja protekla opušteno, mada smo vozili malo brže nego što smo to radili ovih dana. Od Kiškunhalaša do Tompe se vozi putem, isti problemi kao i juče, dosta teretnjaka, ovde ni put nije baš u najboljem stanju i oprez je zaista potreban. Skrećemo u Tompu, da još jednom predahnemo, pa granica, potpuno prazna, ni jednog putnika. Za 5 minuta smo već na teritoriji Srbije. Gotovo, stigli smo. 700 km je iza nas.

Sladoled u Šoltvadkertu pred polazak na poslednju etapu

Sladoled u Šoltvadkertu pred polazak na poslednju etapu

Boris me napušta na uglu Krapinske ulice, ja nastavljam ka Paliću. Ono što smo želeli smo uradili. Ako nekada bude još jedna prilika za sličan poduhvat menjaćemo neke stvari. U svakom  slučaju bilo je zanimljivo i nezaboravno.

Zajedničku vožnju završili smo baš ovde

Zajedničku vožnju završili smo baš ovde

Fotografije sa ove akcije su u fotogaleriji ovde dok se trase vožnje po etapama mogu pogledati ovde : 1. dan ,  2. dan , 3. dan , 4. dan ,  5. dan ,  6. dan

Nekoliko fotografija Borisa Kopilovića :

1000497_10201631924108050_1777080036_n 1000226_10201631941548486_1156219930_n 998206_10201631932508260_1069832562_n 992821_10201631929108175_1156222856_n 971685_10201631948748666_1362020113_n 164281_10201631963189027_1843552370_n




Ozren, Leskovik, Lipovac

Od Subotice do Aleksinca po svim mapama ima oko 400 km. Verovatno se ova relacija može preći putničkim vozilom za 5 sati ali putujući vozom treba nešto više. Čak 12, na primer koliko je trebalo povećoj grupi planinara iz Subotice i Novog Sada. No kada je društvo veselo put se lakše podnese. Na sve to se nekako prirodno nadovezuje i činjenica da sam na akciju pošao kao učesnik, ne kao vodja, što je dodatna motivacija da se opustim i uživam. Zahvaljujući angažovanju vodiča ove akcije iz našeg kluba i Novog Sada Ivana i Milana obezbedjen je vagon iz Beograda pa je putovanje bilo komforno i udobno. U Aleksincu nas je sačekao autobus koji su nam obezbedili domaćini i kojim se prevozimo do sela Lipovac gde se smeštamo u Dečijem odmaralištu. Do jutra je ostalo sasvim dovoljno vremena za odmor.

U subotu se okupilo oko 900 planinara koji su nakon obraćanja predstavnika organizatora, opštine i Planianrskog saveza Srbije pošli ka vrhu Ozrena Leskoviku novotrasiranom stazom (ispostavilo se da je ova staza bila i prošle godine). U početku blag uspon pa zatim spuštanje ka crkvi Sv. Jovana. Preko prevoja Prisedo gde dobijamo pečat kao i bedž, dolazimo konačno do grebena gde je uspon nešto strmiji i izlazimo na sam vrh.

Divan sunčan dan nam je pružio priliku da uživamo na vrhu sat vremena. Silazak je bio u manjim grupama, samostalno, po odobrenju organizatora. Staza je markirana i nije bilo bojazni od lutanja i gubljenja.Ovaj deo staze je mnogo strmiji, naš jedini uspon na Leskovik pre nekoliko godina je bio ovom stazom. Naravno ni silazak nije mnogo lakši, bar za mene, kolena trpe ali tu su štapovi da malo ublaže opterećenje. Po silasku se smeštamo na osunčanu livadu i ručamo pasulj sa mnogo ljutom paprikom umesto kupusom kao salatom jer nisam poneo činiju za salatu.

Ostatak popodneva je protekao u veseloj atmosferi uz muziku koja me baš nije oduševila ali… tako je to na većini akcija ovog tipa. U večernjim satima sam priuštio zainteresovanima priliku da me pobede u društvenoj igrici „Čoveče ne ljuti se“. Ne sećam se da su iskoristili priliku, ber ne oni koji su mi toliko pretili revanšom. Nedeljno jutro je osvanulo sat vremena kasnije zbog završetka računanja letnjeg vremena i pomeranja kazaljki sat vremena unazad. Bilo je i malo konfuzije da li polazimo u osam ili devet časova na pešačenje pa sam vreme do polaska iskoristio da se popnem do penjališta za sportske penjače koje je uredjeno na stenama ispod krsta koji dominira iznad manastira Sveti Stefan (kasnije sam saznao da su penjalište uredili Slovenci). Na pešačenje smo pošli autobusom posle 9 časova do sela Stanci. Blago uzbrdo pešačili smo do jednog vrha koji je visok 645 metara i na kartama je označen pod imenom Koviljača.

Deo grupe očigledno nedovoljno upućen u konfiguraciju današnje staze je iskazao nezadovoljstvo, očekivali su lakšu, manje napornu stazu. No, izbora nije bilo, moralo se dalje. Akcija se završila po planu, u dogovoreno vreme, tako da smo imali dovoljno vremena da se spakujemo i prevezemo do željezničke stanice.

Voz iz Skoplja je kasnio svega desetak minuta ali je u svom sastavu imao samo jedan vagon koji je već bio pun tako da smo se jedva, ali bukvalno jedva ugurali svi u vagon i narednih četiri i po sata našeg putovanja do Beograda prestajali na nogama. Novosadjani ne čekaju na voz u 21.25 nego se putničkim vozom prevoze do svojih kuća. Mi se ubrzo smeštamo u zagrejane vagone medjunarodnog voza i uz polusatno kašnjenje stižemo oko pola dva svojim kućama.

Tracklog za GPS : Leskovik prvi dan i Koviljača drugi dan

Tehnički podaci staze :
prvi dan
– dužina 14 km, visinska razlika 1050 metara, vrh Leskovik 1174 m/nv

drugi dan
– dužina 9,4 km, visinska razlika u usponu 520 metara, u silasku 380 metara, vrh Koviljača 649 m/nv




Do KT 5 i nazad (još jedan Bukovački maraton)

Subota 10. septembar. Jutro ispred klupskih prostorija. Parkiran bus našeg prevoznika čeka da se sakupe svi prijavljeni za učešće na Bukovačkom maratonu koji na obroncima Fruške gore organizuju devetu godinu zaredom planinari iz PD Vilina vodica Bukovac. Bez problema posle skoro dvočasovne vožnje stižemo na odredište. Do starta imamo dovoljno vremena da obnovimo zalihe hrane i pića, da se ispozdravljamo sa planinarima prijateljima iz drugih planinarskih društava. U 09.30 časova je označen start maratona koji je po rečima domaćina okupio ove godine oko 1200 učesnika.

Za one najspremnije u ponudi je bila staza dužine 48 km. oni malo manje ambiciozniji su se zaputili  na stazu dužine 35 km dok su preostali laganim koracima krenui da ispešače 16 km. Za  njih je u ponudi posle maratona bila u programu i poseta Sremskim Karlovcima. Moj prvobitan plan da krenem na stazu od 35 km se izjalovio promenom plana ukućana, naime ipak su i Dijana i Strahinja i Tadija pošli sa mnom na maraton tako da sam proveru svojih fizičkih sposobnosti posle avustovskog odmora ostavio za neku drugu priliku. Kako sam dan pre maratona obećao Sonji iz Bukovca da ću proći pored kontrolne tačke 5 na kojoj ona dežura, a kako mi je tempo pešačenja sa Tadijom ipak bio prespor, posle Debelog hrasta a pre Stolova sam sa Strahinjom ubrzao korak i otišao do Tv tornja kako bi napunili flaše vodom. Pozdravljam se sa Mišom na KT 5a i Sonjom na KT 5 dok je Strahinja napunio flaše i vraćamo se na stazu osnovnog maratona. Pauzu pravimo na Brankovom grobu, odakle nam do Bukovca ne preostaje više od dva sata laganog hoda. Tadija inspirisan samo njemu znanim motivima ubrzava svoj tempo hodanja pa smo u Bukovac stigli i pre planiranog vremena.

U pola pet se okupljamo i odlazimo autobusom do Sremskih Karlovaca gde se zadržavamo do 19 časova, vraćamo se po ostatak naše ekipe koji su do tada završili učešće na srednjem i velikom maratomu i vraćamo se za Suboticu.

Trek sa maratona nemam, GPS je pokazivao znake neposlušnosti pa je na početku odbio saradnju. Staza je manje više poznata i nije se razlikovala od staze prethodnih godina.




Čortanovačka transverzala

Posle letnjeg odsustvovanja sa Fruške gore, prva akcija je pobudila veće interesovanje od očekivanog. Skoro pun autobus planinara se u nedelju zaputio put Čortanovaca kako bi u okviru akcije „Dunavske čarolije“ koju organizuje društvo „Železničar“ iz Indjije učestvovalo u obilasku staze „Čortanovačka transverzala“. Iako je polazak bio već u 6 sati atmosfera je kao i uvek bila vedra i pozitivna. Do Čortanovaca smo stigli za nešto više od dva sata vožnje. Autobus smo parkirali kod fudblaskog igrališta i peške za dvadesetak minuta stigli do planinarskog doma „Kozarica“. Tamo su se već odvijale aktivnosti koje su bile u programu ovogodišnje akcije.

Na stazu smo pošli u 09.30 časova. Predvodjeni Gocom i Zoranom planinari su pešačeći stazom mogli da se upoznaju sa znamenitostima ovog kraja. Staza najvećim delom vodi kroz šumu, lepo je uredjena i markirana pa je obilazak moguć u svakoj prilica kada se nadjete na obali Dunava u delu Čortanovačke šume. Na žalost neki objekti su u polusrušenom stanju, šteta jer bi mogli da privuku pažnju kako ljubitelja prirode tako i turista željnih odmora u prelepoj prirodi. Staza se posle 5 km vraća skoro na polazno mesto, potrebno je samo proći kroz tunel ispod pruge i već ste kod planinarskog doma, Nekolicina učesnika je iskoristila tu mogućnost pa je preostalo vreme provela na obali Dunava. Veći deo je pak nastavio stazom kroz vikend naselje, pored njiva do ponovnog ulaska u šumu kod Hajdučkog izvora i stazom se pored spomenika poginulim mornarima ponovo našla pred planinarskim domom.

Domaćini su podelili priznanja za pobednike u takmičarskim disciplinama, dodeljene su zahvalnice za učešće planinarskim društvima a svima koji su prešli transverzalu su dodeljenje diplome. Kao najmasovnije društvo koje je uzelo učešća na „Dunavskim čarolijama“ naš klub je dobio posebno priznanje. Posle odmora na obali Dunava, na čuvenoj plaži poznatoj po scenama iz filma „Varljivo leto 68“ valjalo je krenuti dalje.

U 15 časova smo se našli sa vodičem na Petrovaradinskoj tvrdjavi koji nas je poveo u obilazak katakombi na tvrdjavi. Ovaj dogadjaj sam propustio, bio sam tamo pre par godina, ove godine sam tih 90-ak minuta proveo u laganoj šetnji po bedemima tvrdjave sa Tadijom u potrazi za sladoledom. Kada je obilazak katakombi završen, usledilo je kraće razgledanje tvrdjave i povratak za Suboticu.

 




Kanjiški pešački maraton

Šesti po redu Kanjiški pešački maraton u organizaciji Društva ljubitelja prirode iz Kanjiže, ove godine kao i prošle na stazi od Horgoša do Kanjiže (žutom markiranom stazom) koja povezuje trasirane Evropske pešačke puteve E4 i E7 u dužini od 23 km zainteresovao je oko 150 pešaka, planinara i drugih znatiželjnika.

Do Horgoša smo stigli biciklama, automobilima i šinobusom, već kako se ko snašao. Start maratona je bio nešto posle 9 časova u centru Horgoša ispred Doma kulture (koji se renovira). Staza u početku vodi ulicama Horgoša u pravcu šume Kamaraš. Kod izvora u šumi je bila prva kontrolna tačka gde smo overili naše učesničke knjižice. Još malo kroz šumu pa pored Fenjveškog jezera (koje gotovo da i ne postoiji više) kroz Budžak do naredne kontrolne tačke Feldvar. Nastavak puta je pored nekoliko voćnjaka u pravcu jezera Andavi. Ove godine za razliku od prošle nismo ulazili na jezero, kontrolori su bili nekoliko stotina metara pre jezera. Propade nam prilika za odmor uz obalu ovog jezerceta. Kad već nije bilo odmora, odlučio sam da ubrzam tempo do Martonoša.

Čisto da se umorim malo kako bi se u centru ovog sela osvežio sladoledom iz lokalne poslastičarnice. Kontrolna tačka nije bila na pijaci kao prošle godine, kontroloru se više dopala debela hladovina pred kafanom uz hladno pivce. Ja sam se ipak zadovoljio željenim sladoledom. Ulicama Martonoša u pravcu nasipa do sledeće kontrolne tačke smo gazili asfaltnim putem i tu sam već osetio da asfalt ne prija mojoj ranjenoj desnoj peti. Nasipom, narednih 6,7 km mnogima najmonotonijim delom staze smo stigli do samog ulaza u Kanjižu. Razlika u odnosu na prošlu godinu je uredno pokošena trava na nasipu pa je i naše napredovanje bilo lakše i brže.

Poslednja tri kilometra su manje više stazom uz samu Tisu, delom zaklonjeni krošnjama drveća uz reku pa smo posle predjena 23 kilometra negde pre 14 časova već bili u odmaralištu Gastro kluba na Tisi. Usledila je dodela priznanja, nagradjeni su najmladji i najstariji učesnik i naš klub kao najmasovnije društvo koje je uzelo učešća na ovogodišnjem maratonu. Zatim smo ručali pasulj, kako već priliči na kraju svake planinarske akcije.

Mapa i tracklog ovogodišnje staze: