Tupižnica – divlja lepotica

Uspon na mističnu planinu Rtanj u maju mesecu 2018.godine, njegovom severnom stranom, bio je za mene svojevrstan poduhvat i doživljaj za pamćenje. Dok smo stajali na njegovom najvišem vrhu “Šiljku” i posmatrali, u daljini, greben od krečnjačkih stena, komentarisla sam kako bi bilo dobro popeti se i na tu planinu. Još jedna lepotica istočne Srbije kao da mi je u tom trenutku raširila ruke i zvala me u svoj zagrljaj. 

Tupižnica me je čekala godinu dana. Da, tačno godinu dana od našeg prvog gledanja. Ona se nalazi između Rtnja i meni najdraže Stare planine. Okružena je Zaječarskom i Knjaževačkom kotlinom. Da bismo se popeli na nju, morali smo da dođemo dan ranije iz Subotice i da prespavamo u planinarskom domu na Grzi, a onda da poranimo i odemo do sela Bučje, odakle započinje uspon. Staza koja vodi od podnožja do vrha Grabovac, na 1160 metara nadmorske visine prelazi se za oko tri sata i može se po težini podeliti na tri etape.
Od početka penjanja, pa do kraja je skoro konstantan uspon. Negde je lakše, a negde teže. 
Najlakše je u prvom delu gde smo se kretali šumskim, kolskim puteljkom, kojim može da se prođe i dobrim terencem. Za mene, kao i za većinu iz grupe, to je bilo kao lagana pesma. Okruženje prelepo tako da sam u jednom trenutku poželela da legnem na prvu livadu i zaspim opijena mirisima. Istovremeno, moram da primetim da je ova lepotica prilično divlja. Zapažam i da je veoma dobro markirana i da bez bojazni da ćete se izgubiti, možete da krenete na njen vrh.
Sa tog puteljka staza naglo skreće u desno i ulazi u gustu šumu i odmah nas časti sa jačim usponom. Ulazak u šumu i promena pejzaža su kod mene imali efekat buđenja, prenula sam se kao iz sna. Stenje u šumi, kamenje ispod nogu, šuma u kojoj ne preovladava samo jedna vrsta drveta. Ovde je sve nekako pomešano. Šumski prekrivač Tupižnice je veličanstven. Toliko različitih vrsta visokih drveta i ono po čemu je najviše prepoznatljiva, jorgovani. Svake godine, treće nedelje u mesecu maju, održavaju se dani jorgovana na Tupižnici. Kamen, drvo i svi ti opijajući mirisi, imali su na mene uticaj poput nekog energetsog pića. Iz tog razloga sam sa neverovatnom lakoćom prešla drugu trećinu staze i samo mi je pogled, koji je pucao na celu okolinu govorio da sam izašla na greben.

Došli smo na najteži, ali i na najatraktivaniji deo staze. Izlaskom na krečnjačke stene više nisam osećala nikakav napor, samo me je neka sila vodila od jednog do drugog vidikovca i sve lepšeg i šireg pogleda na horizont. Kao Super Marijo, skakutala sam po stenama i stremila prema pečurci na vrhu. Sa visokih stena pogledom upijam livade, njive, sela, gradove, vrhove planina. Rtanj mi je najbliži. Gledajući taj nestvarni prizor u pravcu njega, postavila sam sebi jedno pitanje: “Da li su ove dve planine neki rod ili su bili ljubavnici koji su u jednom trenutku na surov način razdvojeni?” Sazdani su od istog materijala. I na jednoj i na drugoj rastu iste biljke. Njena zapadna strana koja gleda prema njemu je kao nožem odsečena, sa puno vrtača, a njegov vrh kao da je nagnut prema njoj i nekako, kao da čekaju trenutak da se ponovo spoje. A možda, to samo Rtanj utiče na moju maštu ili me zove da mu ponovo dođem u pohode. Sve je moguće. 

List   

Information
Click following button or element on the map to see information about it.
Lf Hiker | E.Pointal contributor

Tupiznica   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….

Iz tog mog maštanja, opčinjenu lepotama prizora i zanetu maštanjem o nekoj novoj akciji, probudišeme me glasovi: pečurka!!!. Da, na vrhu Tupižnice je velika kamena pečurka, obojena u crveno. Po tom simbolu se prepoznaje ovaj vrh. Napravila sam nekoliko fotografija, jela i zauzela pozu za osmatranje i opuštanje pre početka spusta. Kakav konfor! Stena u obliku najbolje fotelje i drvo, kao bogom dano, na koje mogu da podignem noge. Petnaest minuta u ovom položaju, na ovom vazduhu, u miru i tišini, bili su dovoljni da se potpuno osvežim. To je taj drugi svet, suživot sa prirodom, ispunjen mirom i dubokim poštovanjem prema onome što nam ona nudi. Onaj ko voli prirodu i odgovorno se ponaša prema njoj, može da očekuje od nje mnogo blagodeti. 

Lagani povratak sa vrha u podnožije ove predivne i spokojne planine vodi nas preko livada prepunih mirisnog i lekovitog bilja. Okružena sam ljubičastim planinskim orhidejama, žutom ivom, crvenim božurima… I ponovo ljubičasto, ali sada izop, u narodu poznat kao miloduh. Čubar, divlja nana i majčina dušica se još nisu rascvetali. Na skoro svakom kamenu rastu čuvarkuće. Jorgovani na sve strane, čitava šuma, a onda žuti zečiji trn. Sve pomešano, boje i mirisi. Dok hodate, uzmete u ruku nekoliko mirisnih biljaka, protrljate ih i odradite aroma terapiju. Pored boja i mirisa, uživanju su svoj doprinos dale ptice svojim cvrkutanjem i pesmom. 
Spust je trajao skoro tri sata. Sunce je pržilo i bila sam crvena kao rak. Napravljen je krug i ponovo smo se našli u selu Bučje. U crkvenoj porti je česma iz koje teče ledena voda. Prava blagodet! Osvežismo se i siđosmo u centar sela. Prodavnica radi. Ustvari, to je tri u jedan: prodavnica, kafana i poljoprivredna apoteka. U prodavnici kupujem kiselo mleko za sprženu kožu, a kafu i sladoled za osveženje. U poljoprivrednoj apoteci mi nije trebalo ništa. Ponovo sedamo u autobu i vraćamo se na Grzu. Vozač nije planinario. Ostao je u selu. Kaže da mu je bilo lepo, da su ga seljani ugostili kao rod rođeni. Ne sumnjam, jer su i prema meni bili preljubazni. 

Ako želite da osetite lekovito trnjenje, popnite se na hiljadu metara nadmorske visine. Planine na nas deluju lekovito, uče nas da ne budemo gordi, da imamo poštovanja, a daju nam moćnu energiju. Na većim nadmorskim visinama vazduh je kristalno čist, bez bakterija i alergena. Čist vazduh utiče povoljno na dotok kiseonika do vašeg mozga i na taj način popravlja pamćenje i sve mentalne funkcije. 
Viša nadmorska visina donosi intenzivnije sunčanje, sunčevi zraci nas ljube žešće nego u podnožju. Moj nos, uši i ruke su to baš osetili. Savetujem vam da se dobro zaštitite. Koristite naočare za sunce, kapu i dobru zaštitnu kremu i uživajte u lekovitosti planinskog sunca. Ono što je najlepše, planinsko sunce će podstaći hormone sreće u nama i u našim mislima. 

Hvala ti bože na ovoj lepoti i ovim divnim ljudima sa kojima sam uživala penjući se na divlju i divnu Tupižnicu!

Autor: Milenković Mila




Proleće u peščari

Izveštaj Mile M. preuzet sa FB-a

Godina ima četiri godišnja doba, to znaju čak i đaci prvaci. Za članove udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ ovo je ime za tradicionalno pešačenje kroz Subotičku peščaru, jer svakom godišnjem dobu posvećujemo po jedno. Zimi smo poklonili jedan dan u februaru. U maju je došao red na prolećnu avanturu. Okupili smo se u nedelju, 12.maja u centru Palića, kod vodotornja. Gledala sam okupljene i onako odokativno ocenila da nas ima stopedesetoro. Kada je ta impozantna kolona krenula duž kanala, od podruma Palić prema šumi, posumnjala sam da nas je možda i više. Pripala mi je čast da nas prebrojim. Promašila sam za tri. Lepo vreme je izmamilo ove divne ljude u prirodu. Narandžasta boja našeg udruženja, puna topline i pozitivne energije, širi se neverovatnom brzinom.

I po ko zna koji put ulazim u tu čarobnu šumu, a ona je uvek za mene nekako nova. Ovaj deo u koji smo danas prvo zakoračili se zove Hajdukovačka, jer se nalazi u ataru sela Hajdukovo. Žilava, ali ipak nežno zelena, gelegunja i beli, rascvetali bagrem smenjuju se na našoj putanji i opijaju svojom lepotom i mirisima. I shvatila sam jako dobro o čemu se radi. Ja se uvek osećam dobro na ovim uskim puteljcima, na utabanim šumskim stazama punim mira, tišine i svih nijansi zelene boje. A u dubini šume, s vremena na vreme mi se učini kao da nešto gori. Ne, to samo stabla bele topole zablješte na jutarnjem suncu i daju neku posebnu notu ovom veličanstvenom predelu. Šuma je sve gušća, drveće se uzdiže prema nebu, a pored drveća je i puno niskog žbunja. Skoro da je neprohodna. Hoda se samo uskom trasiranom stazom, jedan po jedan. Naravno, moram da se probijam kroz to žbunje da bih zaobišla kolonu i zabeležila što više. 

Ne smetaju mi dodiri nežnih grančica i lišća. Čini mi se kao da osećam žubor njihovih sokova na pod prstima, na licu. To je to kupanje u talasima šume, talasima ogromne energije. 
Odjednom, puteljak se raširi i prelazi u peščani put, opominje nas da se nalazimo u peščari. A taj put nas vodi na jezero Treset, u raj za pecaroše. Pravimo dužu pauzu koja svima prija. Deo ekipe je pripremio osveženje, sok, hleba i masti. Taman da se povrati snaga nakon pređenih deset kilometara. Dok se drugi restauriraju, ja tražim motive za moje fotografije. E, tu na Tresetu, otkrivam jednu crvenu kapu, možda i simbol ovog pešačenja. Uvek primetim kada je neko svoj, poseban. Kapa koju nosi Super Mario. Samo, ovaj put na glavi jednog divnog momka, ljubitelja prirode. Saznajem, kapa je stigla iz Libana kao poklon. Na jezeru, takmičenje u pecanju međunarodnog karaktera. Vlada mir i tišina kako se ribe ne bi uznemirile i zbrisale u dubinu. 

A mi polako nastavljamo u drugi deo šume, sada Radanovačke, koja pripada ataru sela Radanovac. Ovde je drugačije. Šumski putevi su široki, bliže smo naselju i uskoro izlazimo na čistinu gde su nekada bili vinogradi. Ostala je samo po koja loza koja se bori sa korovom.

 Ispred nas je Palić, vidi se toranj pravoslavne crkve u daljini. Uskoro ulazimo u Zelengorsku, najlepšu palićku ulicu prepunu starih vila, zelenila, stoletnih borova i ukrasnog šiblja. Završavamo današnje pešačenje overom knjižice „Četiri godišnja doba“. Ja sam dobila drugi pečat. Nadam se da me ništa neće sprečiti da je overim sa letnjim i jesenjim pešačenjem. 

Ako ne pre, vidimo se na užarenom pesku naše peščare, u predelu posebnih odlika i lepote! Uživajte u fotografijama koje sam snimila na ovoj akciji!

Prolece   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….




Utisci sa maratona

Utiske sa Fruškogorskog maratona zabeležila je Mila:

42. Fruškogorski maraton 

Fruškogorski maraton se održava od 1978.godine. Svake godine u maju mesecu, obično prvi vikend, oko Đurđevdna. Navojvođansku lepoticu, Frušku goru, sjate se reke ljudi svih uzrasta. Dođe i do 10000 ljudi. Neki od učesnika predhodnih maratona mi rekoše da je jedne godine bilo 18000 ljudi. Traje dva dana, subotu i nedelju. Ne morate da trčite. Ovo je pravo mesto da uživate u dobrom društvu i raskošnoj lepoti Fruške gore.

„FRUŠKA GORA, niska pa dugačka, 
kraj Dunava drema kao mačka.
FRUŠKA GORA, kao hleb iz peći 
od svih drugih i lepši i veći.
FRUŠKA GORA, ko postelja prava, 
na njoj noću pola Srema spava.”- Duško Radović
Na raspolaganju su vam mnogobrojne zanimljive staze koje su sve kružnog karaktera. Postoji 5 takmičarskih i 14 rekreativnih.
Možete da birate između staza radosti i zadovoljstva oko 3,5km; staza za pripravnike oko 20 km; malog maratona 32 km; srednjeg maraton 57 km; velikog maratona 81km, ekstremnog… Sve zavisi od vaše volje i fizičke spremnosti.
Ove godine, održan je 42.fruškogorski maraton po redu. I mi smo uzeli učešće na ovoj izuzetnoj manifestaciji. Iz Subotice, iz udruženja „Poželi želju“ stiglo je nas tridesetsedmoro. Na Letenki je bio naš start, na KT 14, za stazu „Pripravnički maraton – zapad“. Dužina staze 19,622 km. Nakon prijave krenuli smo kroz lipovu šumu prema KT15, prema Andrevlju. Uslovi za pešačenje su bili gotovo idealni. Sveže, posle kiše, bez vetra, malo oblaka, po koji sunčev zrak. Koristim priliku da čujem od Vukmanov Zorana, kome je ovo dvadesetdrugi put da učestvuje, neku zanimljivu priču. Kaže da je bilo puno toga za pamćenje, ali da će mu jedan maraton ostati u dugom sećanju. Nažalost, to nije priča koja ohrabruje, ali nije ni razlog da se ne nađete na ovoj manifestaciji. U sred noći, na stazi se pojavio neki bolesnik sa motornom testerom. Posle duže agonije i teških minuta provedenih u strahu, samo pribranošću i pravim potezima, situacija je dobila srećan epilog. 

Zoranova priča i neprakidno trčkaranje kako bih uvek bila isprad kolone da uslikam prelepe predele i našu naranđastu kolonu, učinili su da skoro neprimetno stignemo na KT15. Andrevlje, izletište i kongresni centar, mesto vredno svačije pažnje. Andrevlje je izletište na Fruškoj gori koje sam sa porodicom, pored Iriškog venca i Stražilova, najčešće posećivala. To je bilo glavno mesto za roštiljanje i duge šetnje pored potoka, kroz šumu i preko cvetnih livada. Ovde svega ima u izobilju. Bilo bi dobro navratiti za mesec dana kada budu sazrele šumske jagode. Toliko ih ima da sve miriše na njih. Posle overe i kraćeg odmora, spuštamo se kroz šumu do potoka. Prelazimo mostić i izlazimo na livadu punu prolećnog cveća. Na sredini tog predivnog mirisnog tepiha stoji red košnica. Biće meda, samo da sunce ogreje i da pčelice krenu na pašu.

Sa livade ponovo u šumu, sada u hrastovu, putem od kamena i manjih stena. Na stazi, na stenama ili na drveću na svakih pedeset ili sto metara po jedno srce u crvenom krugu. Odlično obeleženo. Čak i oni koji prvi put krenu ovude mogu bez problema da se snađu. Odjednom se otvori vidik, pravo ispred nas puče pogled prema selu Grabovo, desno prema Bačkoj Palanci i levo prema Sremskoj Mitrovici. Oblaci su malo kvarili sliku, ali mi nije smetalo da zamislim kako bi stvarno izgledalo. Produžismo prema kamenolomu „Debeli cer“. Iznad kamenoloma, na Orlovom bojištu, dobismo krila, pečat sa slikom orla i čaj. Nastavismo dalje prema Popovom čotu. U ovom delu su velike količine posečenih stabala i šumske staze koje su izrovale teške mašine uneše dozu gorčine u nas ljubitelje prirode. 

Dolazak na Popov čot je bio trenutak odluke za deo naše ekipe. Neki su odlučili da skrate pešačenje i vrate se na početnu tačku. Veći deo nas je nastavio pešačenje prema Šuljamskoj glavici i KT16. Naravno, nikako ne bih propustila da vidim Srem sve do Save. Pokret kroz šumu punu prolećne svežine i izlazak na plato sa koga se pruža pogled na divan kićeni Srem. Ispod nas su sela Šuljam, Manđelos, Grgurevci… Kakva slika, kao na najlepšem platnu. Spektar zelene boje se meri kilometrima. Zaustavlja se negde iza Save, tamo prema Bosni, Hrvatskoj…I ponovo čarobna šuma, hrastova i put kao da je posut kamenom, travom, mahovinom. Preskakanje potoka i mala šala sa mojim drugom Bašom:“E, ti ćeš meni da pomažeš…“ A posle potoka, naranđasta kolona kreće na uspon sve do Letenke. Toliko zelenila i kiseonika da ni jednog trenutka ne osećam umor. Kao da lebnim iznad zemlje. A Ruža vežba za narikaču izvodeći Čarlston za Ognjenku (hahaha). I evo nas na cilju!

Još jedan pečat i overa učešća, 19,622 kilometra. 
Da vam kažem, ja nemam profil nekog maratonca, ali to nije bio razlog da ne iskusim i ovako nešto, da budem na mestu gde imaš sve: potok, šumu, livadu, planinu. Ne znam koliko je maratonaca učestvovalo na 42.fruškogorskom maratonu, ali znam da sam i ja bila među njima. Savladala sam stazu koja odgovara meni, zajedno sa osobama koje imaju slična interesovanja. Verujte mi na reč, svako od vas može da uradi ovo isto. Ja mogu, a možete i vi.

Oplemenite sebe učešćem na nekim peštačkim stazama. Nemojte da budete samo posmatrači. Ne razmišljate o kondiciji, fizičkoj spremi, ne tražite izgovore: posao, vreme, obaveze… Sve je stvar vaše volje. Učinite nešto za sebe. Napravite korake koji neće zavisiti od drugih ljudi, već samo od vas lično! Videćete da ćete biti zadovoljni sobom i beskrajno ponosni što sve to vidite uživo, a ne na nekoj od televizija ili društvenih mreža. Ja vam poklanjam ovaj tekst i fotografije sa željom da sledeći maraton ne prođe bez vas. Do tada, otidite u neku šumu, pored neke reke, na neku planinu i uživajte, dišite duboko i oslobodite se loših misli.
Svima vama, koji ste bili sa mnom i družili se ovog 4. maja, jedno veliko HVALA!
Vidimo se uskoro!




Pešačenje Biljinim stazama

27. april 2019. 
Udruženje Poželi želju 
Pešačenje okolinom grada 

Bilja nas je povela na pešačenje od okretnice dvojke na Srpskom šoru. Kišovito subotnje prepodne, uskršnji praznici, gotovo ništa joj nije išlo u prilog ali ipak nas 23 se okupilo u kabanicama, sa kišobranima ili samo sa optimizmom da će kiša prestati. U toku akcije pridružio nam se i zamenik predsednika pa smo brojno stanje povećali za jedan i tako dostigli cifru od 24 kao i prošle subote. 

Od okretnice idemo na kratko širokim prognom pa udesno stazicama ka starom majdanu peska, već tu mi je bilo jasno da će mi noge biti mokre jer sam krneuo u letnjim cipelama. Bilja nas je vodala po običaju tamo-vamo, prva pauza je bila kod nekih kuća, najpre nisam imamo pojma gde smo, imao sam i manjih problema pa sam hitno morao u šumu, tek kada sam došao sebi shvatio sam gde smo. Malo špartanja kroz vikend naselje tik uz granicu pa kroz šumicu pa opet poznatim stazama ka Majdanu. 

Nismo bili jedini na izletištu, bilo je i ribolovaca i optimista većih od nas koji su se spremali za piknik. Pauza, delim nove članske kartice koje su tek stigle iz štamparije, pravimo zajedničku fotografiju i ponovo se prepuštamo Biljinoj inspiraciji. Staza divljih svinja, ili već nekih divljači, kud li nađe ovo, zapitali smo se neki na začelju kolone. Ajd što je staza nova, zanimljiva, nego je i tempo pojačala, jedva je sustigosmo na kilometar pre cilja. Dobro je to, znači vraća nam se Bilja u formu. 

Akciju smo završili tamo gde smo je i započeli, na okretnici dvojke, manje više smo se svi automobilima vratili do grada i na taj način završili ovu današnju akciju.

Pesacenje-okolinom   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….




Fruška gora, za pamćenje

Izveštaj preuzet sa FB profila Mile Milenković, fotografije preuzete od učesnika akcije

Svako putovanje čekam sa velikim nestrpljenjem, skoro sa dozom groznice. Trudim se da na neki način pomognem sebi. Svaki put, te večeri, u oči putovanja, gledam da što pre sklopim oči, zaspim, da spavam brzo i kada zazvrnda alarm da sva srećna iskočim iz kreveta. Obavim jutarnje rituale, proverim da li je sve na svom mestu: telefon, fotoaparat, voda, hrana… Uskačem u planinarske cipele, nabacim ranac na leđa i krećem u novu avanturu. 
Nedelja, 14.april 2019.godine, sa parkinga iza Otvorenog univerziteta u Subotici, na akciju „Izvori Fruške gore“, u organizaciji Udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ kreću veliki autobus sa 60 sedišta, mini bus sa 20 sedišta, dva automobila sa po pet putnika. Na startu u Beočinu nas je bilo, ja nisam brojala, ali verujem organizatorima, devedesetdvoje. Nas 88 je došlo iz Subotice, a još četvoro nam se pridružilo u Beočinu. Brojka je za divljenje, pravi primer kako se šire dobre i zdrave navike. Ova akcija bi mogla da se nazove „od 3 do, okvirno, 73“ ili dobre vibracije. 
Krenuli smo svi sa jedne tačke, od manastira Beočin. Nepregledna kolona živahno je grabila Manastirskom ulicom. Podelili smo se na dve grupe. 
Milenko Marjanov, vrsni poznavalac Fruške gore, je na čelu naše narandžaste kolone. Nismo dugo čekali, naglo smo skrenuli desno sa asfalta i krenuli da se penjemo oštrim i dugim usponom i tako do grebena Fruške gore. Kao da smo jedva čekali da uđemo u šumu, da zagazimo u masno blato, da udahnemo taj vazduh pun vlage, svežine, oštrine što para nozdrve i iritira svih trista miliona alveola u našim plućima. Kao da smo u sauni, zbog velike vlage, znojenje je na maksimumu. Ne smem da se zaustavim, bojim se da neću moći da se ponovo pokrenem, što zbog blata, što zbog visoke radne temperature. 
Na grebenu, zastajemo svi da uhvatimo vazduh i tu se grupe odvajaju. Jedni odlaze levo na kraću stazu, a grupa, u kojoj sam i ja, odlazi desno, stazom kakvu možete samo da poželite, ako volite avanture nalik onima iz filma o Indijani Džons. I pade mi odmah na pamet ona tradicionalna pesma iz Finske „Šuma peva, šuma blista…Potok tu, tamo lepo cveće…Zeka skače prepun sreće“. Ja sam sada taj zeka prepun sreće. Skakućem, penjem se, upijam ovu prolećnu lepotu i divim joj se od srca. Šumo moja lepa, potoci moji veseli, izvori života za velike i male, za lisicu i mrava. Ti si radost i sreća, jedna čarobna vrata koja nas zovu da uđemo u tajne ove čudesne prirode. Poslušnem i čujem cvrkut ptica. Tu su one negde, među tek prolistalim granama. Raduju se proleću, toploti sunca i novom životu. Razigrane krošnje me gledaju gordo sa visine, jer na sebi imaju čitave orkestre. Opijena sam mirisom šume, tom posebnom svežinom koja postoji samo u proleće. Ipak,pazim, biram pravu putanju da se spustim do Srnećeg potoka. Sada smo duboko u šumi i daleko od civilizacije. Pored pesme ptica, imamo i žubor potoka. Čas smo sa njegove leve, čas sa desne strane. Skakućemo, biramo lakše, lepše, zanimljivije. Na Srnećem potoku nailazimo na Srneći vodopad, na debla izvaljenih bukvi. Provlačimo se, preskačemo, neki hrabriji izvode neke cirkuske kerefeke na oborenim stablima. Pročitala sam da je potok dobio ime po mnogobrojnim kolonijama srna na ovom delu Fruške gore. Po onome što sam videla u šumi, pre bi mogao da se zove svinjski. Divlje svinje su preorale šumu, jer ovaj deo obiluje hrastom i naravno, žirom.
Stižemo i do Nadinih kaskada koje se nalaze na bezimenom potoku, pritoki Srnećeg potoka. Tu smo napravili jednu pauzu, zajedničku fotografiju i onda se uputili prema Kobili, čarobnom vidikovcu. Kada smo došli do ovog cilja, svi smo ostali bez reči od prelepog pogleda koji ostavlja bez reči, bez daha, prosto te baci na kolena. 
Posle ove lepote kreće još jedna avantura, spust niz padinu, prilično strmu. Nije baš vertikala, ali je prilično podmazana. Mogli smo da biramo kako ćemo da dođemo do Dumbovačkog potoka. Na dve noge, uz pomoć dva štapa ili zadnjicom, pa kao niz tobogan. Neko reče, ko nije pao, kao da nije ni bio tamo. Nisam pala, nije ni Pera, a ni Dejan. Mi ćemo morati da ponovimo, možda nam pođe za rukom, pardon, za zadnicom. Dumbovački potok prepun stenja i kamena, kaskada, obrastao mekom zelenom mahovinom, papratima i zlaticom obara snogu svojom lepotom. I odjednom, nema dalje, nema ničeg ispred nas. Samo se čuje huk vode. Dumbovački vodopad, vrhunac akcije za kraj. Sajla i metalne stepenice. Slušam vodiča: „Desna ruka na sajli, u levu štapove i polako naizmenično nogom na gazište. Divno i da nas nije bilo tako puno i da spust nije potrajao, da sam bila u nekom manjem društvu, popela bih se barem dva-tri puta. Ponovo divljenje i konstatacija, Fruška gora je za mene, na svakoj akciji, nova. Ona me uvek iznenadi na neki poseban, skoro koketan način. I kako da je čovek ne voli kada toliko nudi, pruža, daje. 
Još jedan spust niz strminu pomoću sajle i sada smo na ravnom terenu, na pravcu prema Rakovcu, odnosno Beočinu. Čekao nas je još jedan uspon i kraći spust i evo nas na cilju, na tački sa koje smo i krenuli. 
Nema na meni suve žice. Ne znam, možda sam umorna. Nemam ni jednu lošu emociju. Zadovoljna sam, umor je verovatno već prošao na onoj nizbrdici. Sada se samo talože utisci i želja da se dođe ponovo ovde ili da se ode negde na neko drugo mesto, u planinu, u šumu, na reku, jezero, među stene…Negde gde samo priroda šapuće. Hvala svima! Bilo je prekrasno, čarobno…
I fotografije će vam puno reći!