Fruška gora, za pamćenje

Izveštaj preuzet sa FB profila Mile Milenković, fotografije preuzete od učesnika akcije

Svako putovanje čekam sa velikim nestrpljenjem, skoro sa dozom groznice. Trudim se da na neki način pomognem sebi. Svaki put, te večeri, u oči putovanja, gledam da što pre sklopim oči, zaspim, da spavam brzo i kada zazvrnda alarm da sva srećna iskočim iz kreveta. Obavim jutarnje rituale, proverim da li je sve na svom mestu: telefon, fotoaparat, voda, hrana… Uskačem u planinarske cipele, nabacim ranac na leđa i krećem u novu avanturu. 
Nedelja, 14.april 2019.godine, sa parkinga iza Otvorenog univerziteta u Subotici, na akciju „Izvori Fruške gore“, u organizaciji Udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ kreću veliki autobus sa 60 sedišta, mini bus sa 20 sedišta, dva automobila sa po pet putnika. Na startu u Beočinu nas je bilo, ja nisam brojala, ali verujem organizatorima, devedesetdvoje. Nas 88 je došlo iz Subotice, a još četvoro nam se pridružilo u Beočinu. Brojka je za divljenje, pravi primer kako se šire dobre i zdrave navike. Ova akcija bi mogla da se nazove „od 3 do, okvirno, 73“ ili dobre vibracije. 
Krenuli smo svi sa jedne tačke, od manastira Beočin. Nepregledna kolona živahno je grabila Manastirskom ulicom. Podelili smo se na dve grupe. 
Milenko Marjanov, vrsni poznavalac Fruške gore, je na čelu naše narandžaste kolone. Nismo dugo čekali, naglo smo skrenuli desno sa asfalta i krenuli da se penjemo oštrim i dugim usponom i tako do grebena Fruške gore. Kao da smo jedva čekali da uđemo u šumu, da zagazimo u masno blato, da udahnemo taj vazduh pun vlage, svežine, oštrine što para nozdrve i iritira svih trista miliona alveola u našim plućima. Kao da smo u sauni, zbog velike vlage, znojenje je na maksimumu. Ne smem da se zaustavim, bojim se da neću moći da se ponovo pokrenem, što zbog blata, što zbog visoke radne temperature. 
Na grebenu, zastajemo svi da uhvatimo vazduh i tu se grupe odvajaju. Jedni odlaze levo na kraću stazu, a grupa, u kojoj sam i ja, odlazi desno, stazom kakvu možete samo da poželite, ako volite avanture nalik onima iz filma o Indijani Džons. I pade mi odmah na pamet ona tradicionalna pesma iz Finske „Šuma peva, šuma blista…Potok tu, tamo lepo cveće…Zeka skače prepun sreće“. Ja sam sada taj zeka prepun sreće. Skakućem, penjem se, upijam ovu prolećnu lepotu i divim joj se od srca. Šumo moja lepa, potoci moji veseli, izvori života za velike i male, za lisicu i mrava. Ti si radost i sreća, jedna čarobna vrata koja nas zovu da uđemo u tajne ove čudesne prirode. Poslušnem i čujem cvrkut ptica. Tu su one negde, među tek prolistalim granama. Raduju se proleću, toploti sunca i novom životu. Razigrane krošnje me gledaju gordo sa visine, jer na sebi imaju čitave orkestre. Opijena sam mirisom šume, tom posebnom svežinom koja postoji samo u proleće. Ipak,pazim, biram pravu putanju da se spustim do Srnećeg potoka. Sada smo duboko u šumi i daleko od civilizacije. Pored pesme ptica, imamo i žubor potoka. Čas smo sa njegove leve, čas sa desne strane. Skakućemo, biramo lakše, lepše, zanimljivije. Na Srnećem potoku nailazimo na Srneći vodopad, na debla izvaljenih bukvi. Provlačimo se, preskačemo, neki hrabriji izvode neke cirkuske kerefeke na oborenim stablima. Pročitala sam da je potok dobio ime po mnogobrojnim kolonijama srna na ovom delu Fruške gore. Po onome što sam videla u šumi, pre bi mogao da se zove svinjski. Divlje svinje su preorale šumu, jer ovaj deo obiluje hrastom i naravno, žirom.
Stižemo i do Nadinih kaskada koje se nalaze na bezimenom potoku, pritoki Srnećeg potoka. Tu smo napravili jednu pauzu, zajedničku fotografiju i onda se uputili prema Kobili, čarobnom vidikovcu. Kada smo došli do ovog cilja, svi smo ostali bez reči od prelepog pogleda koji ostavlja bez reči, bez daha, prosto te baci na kolena. 
Posle ove lepote kreće još jedna avantura, spust niz padinu, prilično strmu. Nije baš vertikala, ali je prilično podmazana. Mogli smo da biramo kako ćemo da dođemo do Dumbovačkog potoka. Na dve noge, uz pomoć dva štapa ili zadnjicom, pa kao niz tobogan. Neko reče, ko nije pao, kao da nije ni bio tamo. Nisam pala, nije ni Pera, a ni Dejan. Mi ćemo morati da ponovimo, možda nam pođe za rukom, pardon, za zadnicom. Dumbovački potok prepun stenja i kamena, kaskada, obrastao mekom zelenom mahovinom, papratima i zlaticom obara snogu svojom lepotom. I odjednom, nema dalje, nema ničeg ispred nas. Samo se čuje huk vode. Dumbovački vodopad, vrhunac akcije za kraj. Sajla i metalne stepenice. Slušam vodiča: „Desna ruka na sajli, u levu štapove i polako naizmenično nogom na gazište. Divno i da nas nije bilo tako puno i da spust nije potrajao, da sam bila u nekom manjem društvu, popela bih se barem dva-tri puta. Ponovo divljenje i konstatacija, Fruška gora je za mene, na svakoj akciji, nova. Ona me uvek iznenadi na neki poseban, skoro koketan način. I kako da je čovek ne voli kada toliko nudi, pruža, daje. 
Još jedan spust niz strminu pomoću sajle i sada smo na ravnom terenu, na pravcu prema Rakovcu, odnosno Beočinu. Čekao nas je još jedan uspon i kraći spust i evo nas na cilju, na tački sa koje smo i krenuli. 
Nema na meni suve žice. Ne znam, možda sam umorna. Nemam ni jednu lošu emociju. Zadovoljna sam, umor je verovatno već prošao na onoj nizbrdici. Sada se samo talože utisci i želja da se dođe ponovo ovde ili da se ode negde na neko drugo mesto, u planinu, u šumu, na reku, jezero, među stene…Negde gde samo priroda šapuće. Hvala svima! Bilo je prekrasno, čarobno…
I fotografije će vam puno reći!




Rođendan PRS Novi Sad

Rođendanska akcija „Planinarske sekcije Novi Sad“ 
6. april 2019. 
trasa: Novi Sad, LImanski park – Most slobode – Sremska Kamenica – Dom pod Glavicom – Stolovi – Masna ćupa – Dom na Stražilovu 
U nastavku smo do autobusa pešačili još oko 3 km, okretnica Bukovac. 
Udruženje je predstavljalo 7 članova.

List   

Information
Click following button or element on the map to see information about it.
Lf Hiker | E.Pointal contributor

Rodjendan-prs   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….

Mila je ovako doživela akciju

Naši prijatelji iz Planinarsko rekreativne sekcije iz Novog Sada proslavili su juče svoj četvrti rođendan. Red je bio da ispoštujemo te mlade ljude i iz tog razloga, nas sedmoro čalanova udruženja „Poželi želju“ iz Subotice smo se uputili u Novi Sad i u Limanskom parku se pridružili slavljenicima na startu. 
Trasa rođendanske akcije mi je bila pomalo neobična. Krenuli smo iz Novog sada preko mosta „Slobode“. Silazak sa mosta je bio i lagani prelazak iz urbane džungle u mir Kameničkog parka. Prava zelena oaza na samo nekoliko kilometara od centra velikog grada. 
Ponovo izlazimo na asfalt, na ulice Sremske Kamenice i neprekidni uspon. Strahinja je domaćin i vodič. Moram da primetim da svoj zadatak obavlja odlično. Ima savršen i odmeren tempo, kao da oseća kako korača svako od nas u koloni. Jedino, jedva dočekah da stanem na travu i zemlju. Posle šest kilometara, u planinarskom domu na Glavici, zasluženi odmor i okrepljenje uz Radinu čokoladu. Ah, ti slatkiši! 
Posle pauze krećemo onim čarobnim predelima šumovite Fruške gore. Alma mons i njene lipe. Lipe, lipe svuda oko nas. Sveta gora i u njoj najveći broj stabala svetog drveta svih slovena, lipe. Predhodne noći je padala kiša i sve je umila i osvežila. Sve se cakli na prolećnom suncu. I uvek se u meni javlja taj osećaj punjenja energijom sa svakim udahom. Da, samo ovo područije poseduje tu specifičnu energiju. Ovde se nikada ne umorim, ovde vraćam snagu. 
Do Stolova smo se popeli skoro neprimetno. Sećam se samo da je Bora merkao okolinu i razmišljao kako bi bilo dobro da se ovde provoza svojom biciklom. Onda smo pričali o razlici između crnog i belog bora, malo se spustili do Stražilovskog potoka, a onda se popeli do doma i evo nas na cilju. Šesnaest kilometara! Odmor, ručak, rođendarska torta, poneko pivo, poneka koka kola, podela zahvalnica i evo dođe vreme da prepešačimo još koji kilometar do Bukovca i da još malo uživamo u prizorima ranog proleća. 
Stigli smo na vreme u Bukovac i autobusom se odvezli do Novog Sada. Provukli smo se pored Spensa, stadiona „Karađorđe“, Promenade, punih kafića „neljubitelja“ prirode, seli u automobile i srećni i zadovoljni se vratili svojim kućama. 
Neizmerno hvala svima koji su bili učesnici ovog prelepog druženja. Posebno hvala Strahinji i njegovoj divnoj ekipi koja je sve odlično organizovala. 
Moram da kažem da je i putovanje do Novog Sada i nazad bilo prava uživancija i mentalno razgibavanje.
Fruške gore nikad nije dosta!




Rudnik i Rajac

Još jedna vikend akcija u Šumadiji. Ovaj put izbor je bio Rudnik, a za nedeljni program opcija je bila Rajac. Interesovanje sasvim dovoljno da se zakupi veliki autobus. U naselje Rudnik stižemo posle 22 sata, deo grupe odlazi u planinarsku kuću Ratko Kuruzović kojom upravlja PD PTT, Beograd, deo grupe se smešta u tro privatna objekta koja su u vlasništvu istog čoveka.

Pogled na varošicu sa platoa ispred pl.kuće

Za subotu je planiran uspon na vrhove Rudnika. Jutro obećavajuće, vremenska prognoza idealna. Neko pomenu Ostrvicu koja se vidi u daljini, razmišljao sam i ja o njoj, šteta bi bila velika da se izostavi sa menija. Rešenje je da se planirana tura po vrhovima Rudnika redukuje a da se ostatak dana iskoristi da uspon na Ostrvicu.

Ćira Law, malo ko ga ne zna a da ima veze sa planinama i planinarenjem. Ćira je bio naš domaćin a ujedno i vodič subotnje ture po Rudniku.Iz njegovih priča saznali smo dosta toga što nismo znali o Rudniku i videli mnogo toga što pre toga nismo. Kruna subotnjeg dana bio je uspon na Ostrvicu.

Prošli smo kružnu turu sa Ćirom po Rudniku, seli u autobus i krenuli ka selu Varnice odakle se kreće na Ostrvicu. Znao sam da ko krene na vrh i dođe do njega nema šanse da ovaj dan zaboravi. Bilo je i onih koji nisu bili dovoljno odlučni da li da idu ili ne, bilo je i onih koji su već bili pa sada nisu hteli da idu, ali velika većina nije imala još ovakvu priliku.

List   

Information
Click following button or element on the map to see information about it.
Lf Hiker | E.Pointal contributor
 

Rudnik   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….

Osmesi na licima po silasku sa vrha su sve govorili. Drago mi je da sam bio u pravu, dan za nezaborav. Tridesetak najodvažnijih se popelo na vrh Ostrvice.

Na vrhu

Nedelja je bila dan za ispunjavanje obećanja datog još pre nekoliko godina kada smo obilazili Rajačke staze, transverzalu na Rajcu. Od svih kontrolnih tačaka tada nismo stigli na izvor Ljiga. Ovaj put plan je bio da se od sela Ba dođe do izvora pa da se nastavi ka zaseoku Kojići i dalje na Čardak, kameni vrh na kome su se tokom I svetskog rata vodile žestoke borbe, i tura završi u selu Kadina Luka.

Staza je vodila seoskim putevima, najpre zemljanim, posle sveže asfaltiranim. Držali smo tempo koji nam je garantovao da ćemo akciju završiti onako kako smo planirali. Dan još sunčaniji i topliji od subote. Završni uspon na Čadak ostavlja sve bez daha. Najpre smo već pomislili da smo na vrhu, usledilo je blago razočaranje, sledi spust pa ponovo uspon na kamenit vrh, krst na samom vrhu se vidi ali deluje u prvi mah nedostižan. Svako pronalazi najbolju stazu do vrha i tu smo, na samo 645 metara visoko a kao da smo na vrhu iznad 2000 metara.

List   

Information
Click following button or element on the map to see information about it.
Lf Hiker | E.Pointal contributor
 

Cardak   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….

Spustili smo se do autobusa prepuni utisaka. Sledilo je osveženje u Ljigu pa putovanje do Subotice.

Na kraju ovog izveštaja ide i Perina priča:

…daklem moja priča ide nekako ovako. Inače, odma da kažem, mnogo zavidim Mili na samo njoj svojstvenoj sposobnosti projekcija viđenih lepota pretočene kroz rečeneice, koje se samo nižu i teku kao gorski potok dožuboreći i najskriveniju emociju, koja nemože nikoga ostaviti ravnodušna na opise krajolika njene predivne Šumadije što nam se, uvek isponova, nudi svom svojom zovnošću. Kada ona to opričava čuju se i huk povetarca kroz još neolistale grane i poj ptica , čak i miris tek ozelenelih livada Šumadije može da se oseti. Voli ona to da čini a i zna. 
Ja to i tako ne umem, ali pade mi naum daleko sećanje na rano detinjstvo kada sam o raspustu dolazio kod , meni najdraže osobe, moje bake koju smo svi od milošte zvali »Majka«. Od silne nestrpljivosti, grozničavog iščekivanja i radosti susreta, jer bože moj, ja sam tada i tamo bio najsrećniji obasut svom radošću ovoga sveta, kako zbog darivane pažnje tako i zbog lepote kraja. Ne pamtim ni jednu, ali baš ni jednu godinu dolaska u Vršac a da nisam , odma prvi dan i noć, imao groznicu i niotkud i ničim izazvanu dosta visoku temperaturu. Rekoše mi tada da je to zbog radosti iščekivanja poznatog jer sam znao da odlazim na mesto i međ ljude što me činiše srećnim. Minula je kriza već naredni dan i ja sam punim plućima »zloupotrebljavao« sve privilegije koje su mi sazdale blagost i radost osećaja u duši, za uvek. Pamtiću to dok sam živ. 
Sinoć i noćas, nakon povratka sa toliko željenog ali nepoznatog »Rudnika«, njegovih bajkovitih pejsaža, predivnih vrhova izuzetnih vidikovaca, nečeg neočekivano omamno lepoga, što nismo ni sanjali da majka priroda može izvajati, vanredno prijatnih ljudi, meštana a naročito izuzetne osobe , našeg domaćina u domu »Ćire Law-a«, kojeg je svakako čast upoznati i prozboriti koju sa njime, koji nam udovolji svakoj želji i pruži svu toplinu bivanja u tom predivnom domu, patinastog sjaja, punog uspomena. Koji beše pored svega i izuzetno brižan vodič i učitelj onima koji po prvi put poželeše da se uzveru okomitim stenama Rudničkog vrha Ostravica. Ambijent kao da si negde u Alpima. Svi koji ispenjaše, pomučiše se ali radost u duši i pogled odozgora ništa ne može zameniti ni nadoknaditi. Planina nam je dozvolila da je ispenjemo i time nam načinila ponos, HVALA joj.
Svi vrhovi i hodanje grebenom Malog, Srednejg i Velikog Šturca, kojeg nazvaše i Cvijićev vrh, pa ono kvarcovanje na martovskom blagonaklonom i jarkim zracima izdašnom suncu, leškarenje u suvoj i polegloj travi po obronku, uživajući u vidiku na daleko, bivanje na oknu ulaska u rudnik iz trinaestog veka, onda onaj sneg što nas podseti da »baba Marta« još nije zamakla na počinak sa planine Rudnik, beše baš neočekivano, iznenađujuće i očaravajuće.
A tek Rajac. Svima znana destinacija, ali što bi Sofke rekla«cvrc«, ovoga puta nas Zoran sa Ćirom povede ređe, to jest još ne posećenim stazama. Ispenjasmo vrh »Čardak«, prepun razbacanih stena u nepravilnom poredku, što mu davaše posebnu draž. Nije bilo lako, dobro se zadihasmo, ali uspenjasmo se do obeležja na vrhu, opet ponosni na svoju izmogljivost, nagrađeni predivnim pogledima, pejsažima i dirnuti spoznajom istorije kraja, a posebno ovog predela. Proviđenje je htelo da sretnemo najpoželjniju osobu koja je znala, htela i želela da nam prenese istoriju upravo ovih predela. Ne bih znao razlučiti čija je radost proviđenja nenadanog susreta bila veća. Da li je on bio više počastvovan našim prisustvom ili mi njegovom izuzetnom besedom. 
Na samom kraju pohoda, u mestu »Kadina Luka«, a pođosmo iz sela »Ba«, za nekoliko odstupismo od treka i umesto preko ćuprije pa asvaltom do autobusa, morasmo kroz potok ali bosi. Pored gostoprimljivih domaćina koji iznesoše posluženje u vidu meda i »šljivke požutele u hrastovim buradima«, ovo pranje nogu u ledenoj rečici beše vrhunac doživljaja. 
Znalo se da će biti izuzetno ali da će emocije biti toliko snažne na sve prizore koje upijasmo počev od planinskog vazduha, miomirisa eteričnih ulja cvetova u šljivicima koji se tek razbehariše i dražiše nam nozdrve, onog predivnog mirisa planinskog seoskog ambijenta, e to ni u snu nisam mogao sebi dočarati dok ne vidoh i zapamtih ZA UVEK!
I što pomenuh moju »Majka Nelku«, pa ništa nije slučajno. Čovek se na kraju putešestvija upita:«Pa čime li zaslužismo svu tu lepotu koja nas opčini i kojom nas priroda tako nesebično nagradi«? Beše to moja davnašnja želja koja mi se ispuni na najlepši mogući način, koji ni sanjati nisam mogao, u prosto nestvarno divnom krajoliku i izuzetno prijatnom društvu. 
Kada sam odlazio za Vršac, znao sam gde idem pa me je drmalo što me je drmalo. Ovo što prođoh u Subotu i Nedelju i sa kome hodih beše toliko jak, prosto neočekivan doživljaj da mi bi žao što mu dođe kraj. U svoj svojoj neobuzdanoj radosti drmala me groznica vascelu noć, ispod dva jorgana i sa vunenom kapom na glavi, a beše se pojavila i temperatura. Ovog puta verovatno što shvatih odakle odoh. 
Jedini lek beše jutarnje pešačenje, ne manje od 10km. Sada mi ostade samo jedno divno sećanje i ogromna zahvalnost Zoranu što upriliči ovu bajku i to baš na ovaj način!!!




Bakony, Mađarska

Skoro 250 km trebalo je putovati od Subotice do mesta Zirc u srcu Bakonya, planine u Mađarskoj. Sa vremenom provedenim na graničnim prelazima i usputnom pauzom potrajalo je to skoro 5 sati. Po dolasku u Zirc pronalazimo muzej gde je startno mesto akcije. 
Obavljanje formalnosti oko prijava i već smo na stazi. 

Lep sunčan dan, kao stvoren za aktivnosti ovog tipa. Posle nepuna 3 km smo na prvoj kontrolnoj tački, ovde se ujedno oni koji idu na kratku stazu odvajaju i verovatno je samo to razlog što je kontrolna tačka tu postavljena. Nastavljamo stazom uz potok Cuha, nemamo veliki izbor, levo je potok, desno je pruga. Staza je uredno markirana pa je lutanje i gubljenje isključeno. Na pojedinim mestima prelazimo potok, na jednom mestu i prugu i hodamo sa druge strane pruge. Stižemo do klupa i stolova za odmor, preko puta je železnička stanica Csesznek-Porva. 

Nastavljamo zelenom markacijom koju nismo ispratili odmah na pravi način ali smo vrlo brzo shvatili grešku i uključili se u pravu stazu. Sledio je uspon na bezimenu kotu visine 446 metara pa spust preko posečenih i oborenih balvana. Selo Porva se već videlo u dolini ali je naša staza vodila malo naokolo, pa strmom stazom nadole do sela i kafane u kojoj je bila naša naredna kontrolna tačka. 

Posle osveženja i duže pauze krenuli smo u završni deo, najpre blagim usponom ka asfaltnom putu, pa dalje ka selu Borzavar. Prolazimo kroz selo, pri kraju sela se odvajamo od asfaltnog puta i još jednim kraćim usponom dolazimo u šumu gde je poslednja kontrolna tačka kod izvora čija voda podmlađuje po rečima domaćina akcije. Videćemo. 

Kroz šumu stižemo do igrališta i prvih kuća Zirca, u centru je muzej odakle smo krenuli i gde je sada cilj akcije. 

Lepa staza, korektna organizacija, vredelo je doći u Zirc.






Prvi vikend marta

Sadržajno bogat prvi vikend u martu:

subota 2. mart, pešačili smo sa članovima Eko-planinarske sekcije OŠ Đuro Salaj i OŠ Sečenji Ištvan u okolini Tavankuta.
Ukupno nas je bilo 124, putovali smo vozom što je poseban doživljaj naročito za osnovce iz pomenute sekcije.
Pešačili smo od železničke stanice Tavankut do jezera Skenderevo, nastavili obalom jezera pa se vratili ka Tavankutu i rubom naselja krenuli ka Tavankutskoj šumi i spomeniku Nemirna ravnica. Ulicom Josipa Klarskog smo se uputili nazad ka centru i ka železničkoj stanici gde smo posle 18,5 km sačekali voz za Suboticu.

Fotografije sa akcije

U nedelju smo pešačili sa studentima Ekonomskog fakulteta. Prvo od nekoliko planiranih pešačenja ovog proleća bilo je od zgrade fakulteta do Palića putem koji vodi uz obalu Palićkog jezera. Kolonu od 58 učesnika predvodio je Dejan Vukmanov uz pomoć drugih članova udruženja.

Mila je i ovaj put bila inspirativna i napisala je lep prikaz nedeljnog dana



Ivan Manić je snimio trek sa staze



Vidimo se na nekoj od narednih akcija udruženja