6. Memorijal Mihajlo Kampoš, završna reč

Hladne glave i zdravog razuma, posle svega imam obavezu da kažem i napišem svoje mišljenje. Šesta godina kako ne damo priliku zaboravu da nam otme Mihajla. Za mene je to najveći uspeh svakog memorijala u prethodnim godinama. Sve ostalo je nekako u drugom planu. Ipak, ne mogu a da ne spomenem da je gotovo svaki od prethodnih šest Memorijala imao nešto što ga je pomalo razlikovao od sličnih manifestacija tog tipa. Prvi put je broj učesnika na nekom od kola treking lige bio preko 200 upravo na Memorijalu MIhajla Kampoša 2015. godine, najveći broj učesnika ikada na nekom od kola treking lige je bio na Memorijalu Mihajla Kampoša 2017. godine, čak 480 učesnika, pričati o dobroj organizaciji trekinga i trejla a ne pomenuti naš memorijal ne ide nikako, oduvek smo bili standard kako treba da se pristupi organizaciji, o tome su pisali mnogi, izdovjio bih blog „Perpetuummobile“ na kome se nalaze kritički osvrti na gotovo sva dešavanja ovog tipa u Srbiji. Od prošle godine Memorijal ima drugačiji profil organizacije, pošto sam sa svojim udruženjem ljubitelja prirode nastavio tradiciju organizovanja memorijala, mi smo razdvojili pešački, netakmičarski deo od trkačkog, takmičarskog i tako je nastao SU trek&trail.

Prošlogodišnji sa 211 prijavljenih je značajan po tome što je uprkos brojnim problemima tradicija održavanja memorijala nastavljena. Već ovogodišnji, upravo završen, sa 442 prijavljena i bar još 50-ak neprijavljenih učesnika ponovo postavlja Memorijal Mihajla Kampoša na mesto koje mu pripada. Iako nismo deo treking lige niti bilo koje druge, iako je termin održavanja krajem novembra, iako je Subotice mnogima daleko, broj onih koji su došli i zadovoljstvo sa kojim su svi otišli kućama nam daje za pravo da budemo ponosni na sve što smo uradili kako bi sve proteklo u najboljem redu.

Da je bilo grešaka bilo je, da nije sve do nas i to je istina. Da se pravdam neću, uvek je bilo da se na greškama najbolje uči, siguran sam da ćemo dogodine biti još bolji. Znam samo da je uloženo mnogo, mnogo truda, mnogo vremena je potrošeno kako bi se sve zamišljeno realizovalo. Pomalo nas je zatekao veliki broj prijava, još više nas je zatekao broj prijavljenih na licu mesta, bilo je ih je toliko da nismo mogli ni da odradimo sve prijave do planiranih 9.15 sati pa smo doneli kompromisnu odluku da start treka ostane u 9.30 sati a da svi koji nisu do tada regulisali prijave to regulišu i krenu koji minut posle a da se ove godine ne meri vreme za učesnike SU treka koji je i onako najavljen kao netakmičarska disciplina u kojoj je nebitan plasman, u kojoj je važno samo uživanje. Ujedno, to nam je i dobar znak da se oko SU treka moramo pozabaviti više i napraviti drugačiji koncept, možda pokušati sa kliznim startom (npr. od 8.30 do 9.30 sati) i na taj način rasteretiti i ljude koji rade na prijavama i startni prostor koji postaje pretesan za ovoliki broj prijavljenih učesnika.

Kod SU trila je bilo manje problema, i svi oni su bili vezani za merenje vremena na usputnim, kontrolnim tačkama. Jedna od tačaka nije imala dobar signal, deo trkača nije ispoštovao našu molbu da im startni broj bude na vidnom mestu sa prednje strane, deo tkrača po ulasku u cilj je sa startnim brojem nastavio da trčkara ili šeta oko ciljne linije koju uzgred nismo odradili onako kako smo zamislili, pa je dolazilo do dvostrukog unosa i grešaka koje smo pokušali otkloniti i veliku većinu smo i uspeli zahvaljujući snimcima sa kamera koje smo postavili na dva mesta duž staze i snimcima sa samog ulaska u cilj. Ipak ostaje za nauk da se i po ovom pitanju malo više pozabavimo dogodine.

O okrepama, markiranju, prihvatu učesnika ne bih pisao mnogo, zanat sam naučio na brojnim trekinzima u okruženju, sve što mi se učinilo dobrim sam se trudio preneti najpre kod nas u Suboticu a posle i širom Vojvodine.

I na kraju, ponosam sam na celu ekipu iz udruženja Poželi želju koja je doprinela da 6. Memorijal Mihajlo Kampoš bude ovakakv kakav je bio. Veliko hvala svima koji su pomogli realizaciju memorijala, pre svih porodici Mihajla Kampoša, MZ Makova sedmica, ARK Tron, JP Palić Ludaš sa čuvarima Sašom i Milanom, DVD Matica za Ladu Nivu, JP Vojvodina šume, Venera bike za startnu kapiju, Bojanu Jociću na promociju memorijala i mnogim drugima kojih ni ne mogu da se setim a bez kojih se ne bi lako izborili sa svim problemima na koje smo nailazili prilikom realizacije našeg plana.

Konačni rezultati SU traila i spisak učesnika SU treka sa online diplomama je na sajtu https://sutrektrail.net/

Petar Kozma je uz pomoć nekolicine članove udruženja napravio video zapis koji može da se vidi i na Youtube kanalu udruženja

Vidimo se dogodine na 7. Memorijalu Mihajlo Kampoš – 3. SU trek&trailu najverovatnije 22. novembra 2020. godine.




2. SU trek & trail, rezultati

Rezultati su postavljeni na sajtu sutrektrail.net zajedno sa elektronskim diplomama.

2. SU trail, pobednici

Pobednici 12 km žene
1. Martina Poljaković, ARK Tron
2. Marija Novaković, AK Bečej
3. Selena Vujatov, Subotica

12 km muškarci
1. Igor Đurašević, Lovćenac
2. Adrian Malagurski, ARK Tron
3. Zoltan Horvat, AK Bečej

24 km žene
1. Jamanta Šafranj, ARK Tron
2. Ildika Fabo, Škola trčanja
3. Sanja Gortva, AK Bečej

24 km muškarci
1. Edvard Halas, Paligo Palus
2. Marković Zoran, ARK Fruška gora
3. Slavko Panić, Beograd

Preliminarni rezultati




Akcija iznenađenja

Mila Milenković je ovako doživela ovu akciju (tekst preuzet sa njegog FB profila)

Stopama velikih srpskih sinova

Nedelja je, 17.novembar, nema još ni 6 sati. Subotica još spava, a mi krenusmo u nepoznato, na akciju iznenađenja i to dva puna autobusa ljubitelja prirode, pešačenja, planinarenja i druženja sa ljudima nasmejanih i ozarenih lica iz udruženja „Poželi želju“. Prođosmo pored Novog Sada i nastavismo dalje prema jugu. Treba da se vozimo preko 250 kilometara da bismo stigli na početak naše pešačke staze. Nagađamo gde bi to moglo da bude. Iza nas ostade i Beograd, izađosmo na ibarsku magistralu kod Lipovičke šume i vozimo se dalje. Negde ispred Ljiga, Zoran, organizator akcije iznenađenja, ustaje, stavlja ranac na leđa i odlazi kod vozača. Pomislila sam da uskoro izlazimo iz autobusa i da otpočinjemo prešačenje. Na velikoj raskrsnici, gde se jedan krak puta odvaja desno prema Valjevu, a jedan produžava pravo prema Gornjem Milanovcu i Čačku, autobus ulazi u kružni tok i umesto da produži pravo ili da skrene desno, pravi krug i sve nas na trenutak zbunjuje. Ipak, produžavamo pravo, pa skrećemo desno. Smeh i aplauz za vozačev simpatični geg. Tek tada mi je bilo jasno da idemo prema obroncima Suvobora. Start će da bude u Banji Vrujci. I zaista stižemo tamo. Leto je prošlo i banja je pusta. Kroz nju protiče reka Gornja Toplica koja se, zbog termalnih izvora u njoj, ne ledi ni po najvežoj hladnoći. Lekovita svojstva vode i blata su poznata od davnina, ali banja je pretvorena u narodno lečilište tek posle prvog svetskog rata, 1935.godine. Ovde su ratnici, lečili svoje rane još za vreme Kolubarske bitke koja se vodila na ovim prostorima. I prosto je neverovatno da smo mi došli ovde samo dan nakon njenog početka pre 105 godina. Kolubarska ili Suvoborska bitka se vodila od 16.novembra do 12.decembra 1914.godine. Na ovom prostoru je živote položilo 273000 neprijteljskih i 153 373 srpska vojnika. Zbog ove bitke Poćorek je smenjen, Živojin Mišić je postao vojvoda, Italija je prešla na stranu saveznika, a Bugarska je godinu dana odložila svoj pristup neprijateljskim silama. A mi se baš u ove novembarske dane zatekosmo ovde. Da li postoje slučajnosti ili smo ovo zaslužili? Neka svako da svoj sud. Za mene je velika nagrada i velika čast hodati stopama velikih srpskih junaka. 

Staza kojom smo hodali, od Banje Vrujci do Mionice je bila dugačka 16,4 kilometra. Tako „Gazda“ kaže, a ako on tako kaže, to je onda i tačno. Ova blago zatalasana prostranstva nisu zahtevala velike napore za savladavanje staze. Prolazili smo uglavnom kroz delom naseljene predele, kroz sela sa kućama krečenim u belo, preko širokih pokošenih livada i kroz šume. Često smo nailazili na česme sa pitkom vodom, jer ceo Suvobor je takav, isprepletan vodotocima, rekama i potocima. On sam je glavna vododelnica između dva sliva Morave i Kolubare. 
Prošli smo kroz selo Popadić i uputili se prema parku prirode „Ribnica“. Od brojnih zanimljivosti koje su nas čekale, najpre smo se obreli u selu Paštriću. Tu, u domaćinstvu Petrović, koje je vlasništvo Predraga Pece Petrovića, biologa, naučnika i entuzijaste nalazi se neobična muzejska postavka. Preko trista eksponata u muzeju kamena će vas sigurno fascinirati. Niko ne može da ostane ravnodušan pred komadima stena koji su stari preko 80 milijona godina. Pored izloženog kamena, na imanju se još uzgaja organska hrana, čajevi i zagovara se zdrav način ishrane. Za svoj entuzijazam Peca je dobio prestižnu nagradu „Premio slow food“. Kažu da je to nobelova nagrada u oblasti biodiverziteta. Probala sam njihov paradajz i njegov ukus me je očarao. Na njihovom imanju pored uživanja u dobroj hrani, možete i da prespavate i da se prošetate ovim prelepim parkom prirode. Boraveći na imanju Petrovića i družeći se makar kratko sa ovim divnim ljudima, može se mnogo naučiti i lepo zabaviti. 

Nakon ove posete nastavili smo pešačenje nizbrdo prema reci Ribnici. Tamo nas je čekalo novo iznenađenje, nova znamenitost. Pred nama je bio manastir svetih apostola Petra i Pavla i zgrada osnovne škole. Oba objekta su od velikog značaji i sagrarađeni su početkom 19.veka. Znameniti učenici ove škole su bili vojvoda Živojin Mišić, Mihajilo Maksimović, otac Desanke Maksimović i Dimitrije Rakić, otac Milana Rakića. Prelašli smo reku Ribnicu preko elegantnog visećeg mosta i na njenoj levoj obali, odmah pored manastira ugledali još jedno čudo prirode, Ribničku pećinu. Visoka je 12 metara i široka 25. Ona predstavlja pravi biser na ovom podneblju. Izuzetno je lepa, a meni je ličila na neku veliku akustičnu, koncertnu dvoranu u kojoj potok koji protiče kroz nju svojim žuborom pravi živopisna muzička dela i nestaje u reci Ribnici. Vegetacija oko potoka i njegova potpuno prozirna voda odmor su za svačije oči i bajkoviti ukrasi pećine. Nije mi bilo zanimljivo da se vratim preko mosta. Morala sam preko reke sa kamena na kamen i jedne uske brvne. Bilo je još hrabrih. Neki su i noge oprali u hladnoj Ribnici. Ali šta mari! I to je deo ove lepe avanture. Zapalila sam sveće u manastiru za moje i zdravlje mojih najmilijih. Pomolila se za sve meni drage ljude i krenula da stignem kolonu koja je već uveliko hitala prema Mionici. Ostalo nam je još nekoliko kilometara do ove živopisne varošice. Prepešačili smo i taj deo staze i stigli na cilj. Okrepili smo se kafom u jednom od kafića i krenuli nazad prema severu naše zemlje, prema našoj Subotici.

Misli su se lagano slegale u glavi. Odavno sam shvatila da se mi ne zovemo džabe udruženje ljubitelja prirode „Poželi želju“. Uživamo u lepim i sadržajnim akcijama. Staze kojima hodamo su poput najboljeg pismenog sastava. Sve imaju neki uvod, razradu i zaključak. Sve ima nekog smisla. Profesor Vladeta Jerotić je rekao(parafraziram) da samo decu treba hvaliti, a da odraslim ljudima to može da škodi. Slažem se, ali ipak mislim da oni koji vredno rade i ostvaruju neke rezultate, zaslužuju barem neku lepu reč, pohvalu. U ovoj našoj naranžastoj priči, pet plus za realizaciju svake akcije zaslužuje Zoran Vukmanom, čovek koji stoji na čelu ovog udruženja. Ako se na akciju u nepoznato prijavi preko devedeset osoba, akcija se završi bez ikakvih problema i poteškoća, a na zadovoljstvo svih učesnika, onda to znači da je poverenje u ovog čoveka veliko. To zaista zaslužuje veliku pažnju i poštovanje. Sigurna sam da ćemo i dalje užvati, bilo poznatim, bilo nepoznatim i tajnovitim akcijama koje će Zoran pažljivo proučiti i pripremiti pre našeg nastupa. Hvala na lepoti viđenoj na obroncima slavnog Suvobora!

List   

Information
Click following button or element on the map to see information about it.
Lf Hiker | E.Pointal contributor

Akcija-iznenadjenja   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….




Utisci iz Slavonije

Možda je vikend u Slavoniji bio iznenađujući ako se uzme da smo za dva dana prepešačili tek nešto preko 20 km, no, s obzirom da smo shvatili da nije sve u kilometrima onda ne čudi što i pored tako „malo“ kilometara lica učesnika ove akcije blistaju od sreće i zadovoljstva. Često se u planinarskoj terminologiji koristi izraz šetnja za neku pešačku aktivnost, poznato je da sam oduvek bio protivnik šetnji, jer šetnje su za korzo sa dragom osobom a ne za planine 🙂

Dakle, i pored toga što su oba dana bila lagana, sa manjom kilometražom od uobičajene kada smo mi u pitanju, bila su to dva dana laganog pešačenja, druženja, otkrivanja novih predela i beskrajnog uživanja u svemu tome.

Dan prvi, Osječki pješački put, organizator HPD Bršljan Jankovac, sticajem okolnosti (da nazovem to tako) pre dva leta upoznah Miroslava i Miru Miro ali sam zbog već ugovorenih aktivnosti bio sprečen da se družim sa njima par dana kasnije kada su doveli svoju grupu na akciju iznenađenja u Suboticu i Subotičku peščaru. Ostalo je obećanje da ću kad tad uzvratiti posetu i doći u Osijek. Bio sam siguran da će se to desiti samo je bilo pitanje vremena kada.

Početkom godine u kalendar sam zabeležio prvi vikend oktobra, Osječki pješački put je lagana tura, nekih 13 km pešačenja pri čemu se ima vremena i mogućnosti upoznati i Osijek kao grad i sve prirodne lepote u okruženju. Nas 42 krenulo je nešto pre 6 sati iz Subotice i oko 9.30 sati smo stigli u Osijek, prema planu koji sam dogovorio sa Mirom, predsednikom Bršljan-Jankovca sačekali su nas Joza i Dikla dva iskusna planinara koji su uz Kikija (pravog veseljaka) bili sa nama ceo vikend i kojima dugujemo veliku zahvalnost za sve doživljeno u ova dva dana boravka u Slavoniji.

Osječki pješački put kreće sa Trga Ante Starčevića, nekih 200 učesnika krenulo je ulicama grada ka Tvrđi, u gradu se ovih dana dešavao Sajam turizma, bile su i visoke zvanice Hrvatske u gradu tako da je primetna gužva ali sa naša akcija odvija bez zastoja i posle overe KT 2 na Trgu svetog Trojstva prešli smo na drugu obalu Drave gde je naredna KT Kopakabana. Prisetio sam se svoje biciklističke putešestvije pre 30 godina i mog boravka u Osijeku baš tu na obali Drave. Hodali smo još uz reku sve do skele (kompe) i KT 4. Kompa nas u dve ture prebacuje opet na suprotnu obalu reke. Deo učesnika se vraća u grad a ostali koračamo ka cilju, Udičarskom domu gde se krčka pasulj i hladi se pivo.

Poslednja etapa, otprilike druga polovina staze ako se gleda kilometarski je onaj deo staze gde se družimo sa prirodom, napustili smo grad i uskim stazicama uz Dravu odbrojavamo poslednje kilometre pred ulazak u cilj, KT 5 Udičarski dom.Miris pasulja se već oseti, vesela je i atmosfera, štimung kao na većini sličnih manifestacija. Zaista je sve lepo i besprekorno organizovano. Od organizatora dobijamo zahvalnicu za učešće, koristim priliku da sve slavonske planinare pozovem u Suboticu, sklapaju se nova poznanstva, dogovaraju konkretne akcije, naravno obećao sam i poslati par majica, narandžastih, vrlo traženih gde god da se pojavimo, ipak smo mi Poželi želju, ispunjavamo sve želje.

Oko 16 sati krenuli smo put Jankovca, planinarskog doma na Papuku. U nedelju je bio plan da se pešači Jubilarnim jankovačkim putem no, pošto je uveče bilo kiše i pošto nismo stigli da obiđemo Grofovu poučnu stazu u subotu, u nedelju u ranu zoru kada sam se probudio i malo razmislio odlučio sam da promenimo plan (pokazalo se posle da je to bila doba ideja, kako god nekima možda delovalo da nisam u pravu) i da najpre obiđemo Grofovu a zatim Jungovom stazom siđemo u Slatinski Drenovac.

Doći na Papuk a ne proći Grofovom poučnom stazom bio bi zaista promašaj godine, 4,2 km duga staza nudi pregršt zanimljivosti, što prirodnih lepota, što istorijskih činjenica, bila bi šteta to ne videti i ne čuti od naših sjajnih domaćina Jože i Dikle začinjenih Kikijevim opaskama. Jungova staza povezuje planinarski dom i Slatinski Drenovac, lagana je, uredno markirana, na jednom kratkom odvojku sa staze nalazi se Klak, ostaci starog utvrđenja, Dikla i ja smo se spustili do utvrđenja, šteta što to nismo svi grupno uradili ali biće prilike.

Nešto ranije od prvobitnog plana krenuli smo kući, kraću pauzu smo napravili u Našicama, valjalo bi i tamo ponovo doći na neko planinarenje, pa smo se u Bizovcu oprostili od naših domaćina da bi smo pauzu od 45 minuta koju vozač mora napraviti zbog saobraćajnih propisa utrošili na spomeniku na Batini. Ne retko smo boraveći u Bezdanu posmatrali spomenik na drugoj obali Dunava, sada je bila prilika da sa ovog mesta posmatramo muzej i vikend naselje na bezdanskoj strani.

Siguran sam da ćemo se ponovo vratiti na Papuk, ima ta planina mnogo staza, naredni put biramo neku težu, da sa nekog vrha posmatramo svet. Siguran sam da će to biti tako, nismo mi džaba Poželi želju.




Utisci sa Suve planine

Ja kao predsednik ili kako kažu u poslednje vreme gazda udruženja sam svoje prve utiske napisao ovako:
950 km vožnje autobusom, dva noćenja na Bojaninim vodama, 33 narandžaste duše na vrhovima Suve planine, na Tremu 29, na Sokolovom kamenu 21, na Mosoru 8, na Radovom kamenu u Jelašničkoj klisuri 32, na pljeskavicama u Nišu, hm, pa podosta nas. Još jedan divan vikend je za nama, žurimo kući, čeka nas Osijek i Papuk narednog vikenda.
Lako je biti gazda u ovakvom udruženju

Čvrsto stojim iza izrečenih prvih utisaka.



Mila je i ovaj put bila nadahnuta za pisanje, njen izveštaj preuzet je sa njenog FB profila