Carska bara

U nedelju 9. juna na Carskoj bari u organizaciji Planinarskog kluba Zrenjanin održana je po 27. put tradicionalna akcija „Susret planinara na Carskoj bari“ koja je usvom programu između ostalih aktivnosti imala i 4. kolo Vojvođanske treking lige.

Udruženje Poželi želju predstavljalo je pet učesnika, Tadija, Dijana, Aco, Željko i ja, Zoran, autor ovog izveštaja. Meni je ovo ujedno bila deseta jubilrna poseta Carskoj bari i sedmo učešće na stazama treking lige na ovoj destinaciji. Mnogima se Carska bara ne dopada, vrućina, otvoren teren bez hladovine, često težak, vlažan vazduh, samo su neki od razloga što se na ovu akciju ne odazove više ljudi. Ja opet imam malo drugačiji pristup, meni su sve navedene činjenice a i još neke samo motiv da ponovo i ponovo dođem i pokušam da se sa svim tih poteškoćama izborim na najbolji moguć način.

Ni ove godine uslovi nisu bili ništa drugačiji, čak mi se čini da su u nekim momentima bili još teži nego ranijih godina. Uobičajenih 30+ stepeni, uobičajena visoka trava na pojedinim delovima staze i sparina su bili ništa u odnosu na delove staze pod blatom, razrovanom stazom, baruštinama koje je nemoguće preskočiti bez da se ne pokvase noge, čak mi se učinilo da je na nekim delovima i markcija bila oskudnija u odnosu na ranije godine. Meni to naravno nije smetalo jer sam dobar poznavalac staze ali onima koji su prvi put na ovoj stazi je sigurno to bio problem.

Naravno bilo je lepih detalja, cvetovi žutog lokvanja koje je prekrilo vodenu površinu ribnjaka, ljubazni domaćini na svim kontrolnim tačkama, rode koje se gnezde u velikom broju u Belom Blatu, osmesi na licima poznatih i nepoznatih trekingaša koji i pored teških uslova na stazi nikada ne odustaju od želje da pobede sebe još jednom i sa uspehom savladaju stazu koju su odabrali.

Hodali ili trčali 15, 20 ili 30 km svi smo na kraju prepričavali zgode i nezgode sa staze, sugerisali smo domaćinima gde su imali manje propuste, radovali smo se sledećem kolu koje nas čeka posle kraće, letnje pauze krajem avgusta na obali Dunava u Čortanovcima. Nas petoro se sa posebnim zadovoljstvom vratilo u Suboticu jer smo osim sticanja novih iskustava zavredeli i medalje za ostvarene rezultate u svojim starosnim kategorijama.

U konkurenciji 165 učesnika 4. kola Vojvođanske treking lige članovi udruženja Poželi želju postigli su sledeće rezultate: Željko 1.mesto stariji veteran na srednjoj stazi, Dijana 2.mesto mlađa veteranka mala staza, Aco 3.mesto stariji veteran mala staza, Zoran 3.mesto mlađi veteran mala staza, Tadija 4.mesto juniori mala staza.




Zasavica

U Zasavici je u nedelju, 26.maja 2019.godine organizovan međunarodni susret planinara i 3.kolo vojvođanske treking lige. Subotičani su bili prisutni u velikom broju. Udruženje ljubitelja prirode „Poželi želju“ učestvovalo je sa 61 članom. I članovi PSD Spartak su imali dvadesetak predstavnika.
Mali osvrt na mesto održavanja ove divne manifestacije. Davne 1971.godine, u iranskom gradu Ramsadu, usvojena je konvencija o zaštiti močvarnih područija koja su od međunarodnog značaja. Ramsadska konvencija je obuhvatila preko 1500 zaštićenih staništa. Te godine, sa područija Vojvodine pod zaštitu su ušli: Ludaško jezero, Carska bara, Obedska bara, Slano kopovo i Labudovo okno. 
Dugo se čekalo i tek 1997.područije vodotoka Zasavice, stavljeno je pod zaštitu kao prirodno dobro od izuzetno značaja. Svrstano je u I kategoriju zaštite i predstavlja Specijalni rezervat prirode. Urađeno je puno da se očuva ovo važno stanište koje obiluje raznovrsnošću biljnih i životinjskih vrsta. Na panou koji je postavljen odmah pored ulaza u vizitorski centar, može se doći do saznanja da ovo područije naseljavaju mnogobrojne vrste ptica, riba, gmizavaca, insekata, žaba, kornjača i raznovrsnog bilja. Zanimljivo je da ovde živi jedna veoma retka riba Umbra crameri – Mrguda i ovo je jedino njeno stanište u našoj zemlji. Vodene površine su prekrivene žutim i belim lokvanjem.

U lepo uređenom vizitorskom centru okupilo se oko 500 učesnika i posle 10 časova krenulo se na pešačenje. Učesnici treking lige su imali zahtevnije zadatke. Trčali su na 24 kilometra, a neki i više. Mojoj ekipi je danas bilo dovoljno i 13,5. Odlučii smo da malo više vremena uživamo u vožnji brodom i da se bavimo razgledanjem okoline i fotosafarijem. 
Pešačenje smo započeli u 10:15, a završili oko 13 časova. Pešačili smo jednim delom preko livada na kojima se napasaju stada starih, autohtonih vrsta, koje se uzgajaju u specijalnom rezervatu „Zasavica“. Najviše ima magaraca. Od magarećeg mleka se pravi sir i kozmetički proizvodi. Tu su još i podolsko goveče, brdski konj, svinja mangulica i karakačanska ovca. Svinja mangulica je dobila i spomenik u centru Sremske Mitrovice. Pošto je sunce već bilo prilično visoko, stada su se zavlačila pod krošnje drveća da ostatak dana provedu u plandovanju. 

Nakon livada, prošli smo pored korita Zasavice i ušli u istoimeno selo. Na ulasku u selo, čekala nas je okrepa i prva kontrolna tačka. Pešačenje smo nastavili kroz selo. Dugačkom ulicom punom višanja koje su nas mamile da ih beremo. Bilo je i bunarske vode na nekoliko mesta, tako da smo mogli da se umijemo, napijemo i lepo osvežimo. Bila mi je zanimljiva arhitektura seoskih kuća iz sredine dvadesetog veka, ali i iz ranijih godina. 

Ponovo smo se našli u ataru sela. Lepo vreme, posle kišnog perioda, izmamilo je seljane u polje. Traktori su brujali na sve strane. Skupljalo se seno, kosila se detelina, uništavao se korov… Popeli smo se na nasip pored Save i nastavili da hodamo. Ustvari, normalan svet je hodao, a ja sam trčala i to ispod nasipa kako bih napravila lepše fotografije. Taj deo staze mi je bio i najlepši. Puno raznovrsnog mirisnog cveća: divlje žalfije, hajdučke trave, margareta, bargema, zove. Nakon ove deonice izgledala sam kao mlinar. Patike i helanke su mi se belele od polena. 

Nakon još jedne kontrolne tačke, uputili smo se prema cilju. Čekala nas je vožnja brodom po Zasavici, a nakon vožnje vojnički pasulj. Pošto su skoro sva čula zadovoljena, malo je valjalo da se legne u debeli hlad i sačeka polazak autobusa, a i da se pojavi deo ekipe koji se takmičio: Bilja, Nikola, Adrijan i Željko. Svi su uspešno prešli stazu, ali je Željko bio najbolji. Osvojio je drugo mesto na stazi od 24 kilometra. Moje čestitke za mog prezimenjaka, od srca!

List   

Information
Click following button or element on the map to see information about it.
Lf Hiker | E.Pointal contributor

Zasavica-treking   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….

tekst i fotografije: Mila
trek: Zoran




Tupižnica – divlja lepotica

Uspon na mističnu planinu Rtanj u maju mesecu 2018.godine, njegovom severnom stranom, bio je za mene svojevrstan poduhvat i doživljaj za pamćenje. Dok smo stajali na njegovom najvišem vrhu “Šiljku” i posmatrali, u daljini, greben od krečnjačkih stena, komentarisla sam kako bi bilo dobro popeti se i na tu planinu. Još jedna lepotica istočne Srbije kao da mi je u tom trenutku raširila ruke i zvala me u svoj zagrljaj. 

Tupižnica me je čekala godinu dana. Da, tačno godinu dana od našeg prvog gledanja. Ona se nalazi između Rtnja i meni najdraže Stare planine. Okružena je Zaječarskom i Knjaževačkom kotlinom. Da bismo se popeli na nju, morali smo da dođemo dan ranije iz Subotice i da prespavamo u planinarskom domu na Grzi, a onda da poranimo i odemo do sela Bučje, odakle započinje uspon. Staza koja vodi od podnožja do vrha Grabovac, na 1160 metara nadmorske visine prelazi se za oko tri sata i može se po težini podeliti na tri etape.
Od početka penjanja, pa do kraja je skoro konstantan uspon. Negde je lakše, a negde teže. 
Najlakše je u prvom delu gde smo se kretali šumskim, kolskim puteljkom, kojim može da se prođe i dobrim terencem. Za mene, kao i za većinu iz grupe, to je bilo kao lagana pesma. Okruženje prelepo tako da sam u jednom trenutku poželela da legnem na prvu livadu i zaspim opijena mirisima. Istovremeno, moram da primetim da je ova lepotica prilično divlja. Zapažam i da je veoma dobro markirana i da bez bojazni da ćete se izgubiti, možete da krenete na njen vrh.
Sa tog puteljka staza naglo skreće u desno i ulazi u gustu šumu i odmah nas časti sa jačim usponom. Ulazak u šumu i promena pejzaža su kod mene imali efekat buđenja, prenula sam se kao iz sna. Stenje u šumi, kamenje ispod nogu, šuma u kojoj ne preovladava samo jedna vrsta drveta. Ovde je sve nekako pomešano. Šumski prekrivač Tupižnice je veličanstven. Toliko različitih vrsta visokih drveta i ono po čemu je najviše prepoznatljiva, jorgovani. Svake godine, treće nedelje u mesecu maju, održavaju se dani jorgovana na Tupižnici. Kamen, drvo i svi ti opijajući mirisi, imali su na mene uticaj poput nekog energetsog pića. Iz tog razloga sam sa neverovatnom lakoćom prešla drugu trećinu staze i samo mi je pogled, koji je pucao na celu okolinu govorio da sam izašla na greben.

Došli smo na najteži, ali i na najatraktivaniji deo staze. Izlaskom na krečnjačke stene više nisam osećala nikakav napor, samo me je neka sila vodila od jednog do drugog vidikovca i sve lepšeg i šireg pogleda na horizont. Kao Super Marijo, skakutala sam po stenama i stremila prema pečurci na vrhu. Sa visokih stena pogledom upijam livade, njive, sela, gradove, vrhove planina. Rtanj mi je najbliži. Gledajući taj nestvarni prizor u pravcu njega, postavila sam sebi jedno pitanje: “Da li su ove dve planine neki rod ili su bili ljubavnici koji su u jednom trenutku na surov način razdvojeni?” Sazdani su od istog materijala. I na jednoj i na drugoj rastu iste biljke. Njena zapadna strana koja gleda prema njemu je kao nožem odsečena, sa puno vrtača, a njegov vrh kao da je nagnut prema njoj i nekako, kao da čekaju trenutak da se ponovo spoje. A možda, to samo Rtanj utiče na moju maštu ili me zove da mu ponovo dođem u pohode. Sve je moguće. 

Tupiznica   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….

Iz tog mog maštanja, opčinjenu lepotama prizora i zanetu maštanjem o nekoj novoj akciji, probudišeme me glasovi: pečurka!!!. Da, na vrhu Tupižnice je velika kamena pečurka, obojena u crveno. Po tom simbolu se prepoznaje ovaj vrh. Napravila sam nekoliko fotografija, jela i zauzela pozu za osmatranje i opuštanje pre početka spusta. Kakav konfor! Stena u obliku najbolje fotelje i drvo, kao bogom dano, na koje mogu da podignem noge. Petnaest minuta u ovom položaju, na ovom vazduhu, u miru i tišini, bili su dovoljni da se potpuno osvežim. To je taj drugi svet, suživot sa prirodom, ispunjen mirom i dubokim poštovanjem prema onome što nam ona nudi. Onaj ko voli prirodu i odgovorno se ponaša prema njoj, može da očekuje od nje mnogo blagodeti. 

Lagani povratak sa vrha u podnožije ove predivne i spokojne planine vodi nas preko livada prepunih mirisnog i lekovitog bilja. Okružena sam ljubičastim planinskim orhidejama, žutom ivom, crvenim božurima… I ponovo ljubičasto, ali sada izop, u narodu poznat kao miloduh. Čubar, divlja nana i majčina dušica se još nisu rascvetali. Na skoro svakom kamenu rastu čuvarkuće. Jorgovani na sve strane, čitava šuma, a onda žuti zečiji trn. Sve pomešano, boje i mirisi. Dok hodate, uzmete u ruku nekoliko mirisnih biljaka, protrljate ih i odradite aroma terapiju. Pored boja i mirisa, uživanju su svoj doprinos dale ptice svojim cvrkutanjem i pesmom. 
Spust je trajao skoro tri sata. Sunce je pržilo i bila sam crvena kao rak. Napravljen je krug i ponovo smo se našli u selu Bučje. U crkvenoj porti je česma iz koje teče ledena voda. Prava blagodet! Osvežismo se i siđosmo u centar sela. Prodavnica radi. Ustvari, to je tri u jedan: prodavnica, kafana i poljoprivredna apoteka. U prodavnici kupujem kiselo mleko za sprženu kožu, a kafu i sladoled za osveženje. U poljoprivrednoj apoteci mi nije trebalo ništa. Ponovo sedamo u autobu i vraćamo se na Grzu. Vozač nije planinario. Ostao je u selu. Kaže da mu je bilo lepo, da su ga seljani ugostili kao rod rođeni. Ne sumnjam, jer su i prema meni bili preljubazni. 

Ako želite da osetite lekovito trnjenje, popnite se na hiljadu metara nadmorske visine. Planine na nas deluju lekovito, uče nas da ne budemo gordi, da imamo poštovanja, a daju nam moćnu energiju. Na većim nadmorskim visinama vazduh je kristalno čist, bez bakterija i alergena. Čist vazduh utiče povoljno na dotok kiseonika do vašeg mozga i na taj način popravlja pamćenje i sve mentalne funkcije. 
Viša nadmorska visina donosi intenzivnije sunčanje, sunčevi zraci nas ljube žešće nego u podnožju. Moj nos, uši i ruke su to baš osetili. Savetujem vam da se dobro zaštitite. Koristite naočare za sunce, kapu i dobru zaštitnu kremu i uživajte u lekovitosti planinskog sunca. Ono što je najlepše, planinsko sunce će podstaći hormone sreće u nama i u našim mislima. 

Hvala ti bože na ovoj lepoti i ovim divnim ljudima sa kojima sam uživala penjući se na divlju i divnu Tupižnicu!

Autor: Milenković Mila




Proleće u peščari

Izveštaj Mile M. preuzet sa FB-a

Godina ima četiri godišnja doba, to znaju čak i đaci prvaci. Za članove udruženja ljubitelja prirode „Poželi želju“ ovo je ime za tradicionalno pešačenje kroz Subotičku peščaru, jer svakom godišnjem dobu posvećujemo po jedno. Zimi smo poklonili jedan dan u februaru. U maju je došao red na prolećnu avanturu. Okupili smo se u nedelju, 12.maja u centru Palića, kod vodotornja. Gledala sam okupljene i onako odokativno ocenila da nas ima stopedesetoro. Kada je ta impozantna kolona krenula duž kanala, od podruma Palić prema šumi, posumnjala sam da nas je možda i više. Pripala mi je čast da nas prebrojim. Promašila sam za tri. Lepo vreme je izmamilo ove divne ljude u prirodu. Narandžasta boja našeg udruženja, puna topline i pozitivne energije, širi se neverovatnom brzinom.

I po ko zna koji put ulazim u tu čarobnu šumu, a ona je uvek za mene nekako nova. Ovaj deo u koji smo danas prvo zakoračili se zove Hajdukovačka, jer se nalazi u ataru sela Hajdukovo. Žilava, ali ipak nežno zelena, gelegunja i beli, rascvetali bagrem smenjuju se na našoj putanji i opijaju svojom lepotom i mirisima. I shvatila sam jako dobro o čemu se radi. Ja se uvek osećam dobro na ovim uskim puteljcima, na utabanim šumskim stazama punim mira, tišine i svih nijansi zelene boje. A u dubini šume, s vremena na vreme mi se učini kao da nešto gori. Ne, to samo stabla bele topole zablješte na jutarnjem suncu i daju neku posebnu notu ovom veličanstvenom predelu. Šuma je sve gušća, drveće se uzdiže prema nebu, a pored drveća je i puno niskog žbunja. Skoro da je neprohodna. Hoda se samo uskom trasiranom stazom, jedan po jedan. Naravno, moram da se probijam kroz to žbunje da bih zaobišla kolonu i zabeležila što više. 

Ne smetaju mi dodiri nežnih grančica i lišća. Čini mi se kao da osećam žubor njihovih sokova na pod prstima, na licu. To je to kupanje u talasima šume, talasima ogromne energije. 
Odjednom, puteljak se raširi i prelazi u peščani put, opominje nas da se nalazimo u peščari. A taj put nas vodi na jezero Treset, u raj za pecaroše. Pravimo dužu pauzu koja svima prija. Deo ekipe je pripremio osveženje, sok, hleba i masti. Taman da se povrati snaga nakon pređenih deset kilometara. Dok se drugi restauriraju, ja tražim motive za moje fotografije. E, tu na Tresetu, otkrivam jednu crvenu kapu, možda i simbol ovog pešačenja. Uvek primetim kada je neko svoj, poseban. Kapa koju nosi Super Mario. Samo, ovaj put na glavi jednog divnog momka, ljubitelja prirode. Saznajem, kapa je stigla iz Libana kao poklon. Na jezeru, takmičenje u pecanju međunarodnog karaktera. Vlada mir i tišina kako se ribe ne bi uznemirile i zbrisale u dubinu. 

A mi polako nastavljamo u drugi deo šume, sada Radanovačke, koja pripada ataru sela Radanovac. Ovde je drugačije. Šumski putevi su široki, bliže smo naselju i uskoro izlazimo na čistinu gde su nekada bili vinogradi. Ostala je samo po koja loza koja se bori sa korovom.

 Ispred nas je Palić, vidi se toranj pravoslavne crkve u daljini. Uskoro ulazimo u Zelengorsku, najlepšu palićku ulicu prepunu starih vila, zelenila, stoletnih borova i ukrasnog šiblja. Završavamo današnje pešačenje overom knjižice „Četiri godišnja doba“. Ja sam dobila drugi pečat. Nadam se da me ništa neće sprečiti da je overim sa letnjim i jesenjim pešačenjem. 

Ako ne pre, vidimo se na užarenom pesku naše peščare, u predelu posebnih odlika i lepote! Uživajte u fotografijama koje sam snimila na ovoj akciji!

Prolece   

Profile

50 100 150 200 5 10 15 Distance (km) Elevation (m)
No data elevation
Name: No data
Distance: No data
Minimum elevation: No data
Maximum elevation: No data
Elevation gain: No data
Elevation loss: No data
Duration: No data

Description

An exceptionnal trail trough ….




Utisci sa maratona

Utiske sa Fruškogorskog maratona zabeležila je Mila:

42. Fruškogorski maraton 

Fruškogorski maraton se održava od 1978.godine. Svake godine u maju mesecu, obično prvi vikend, oko Đurđevdna. Navojvođansku lepoticu, Frušku goru, sjate se reke ljudi svih uzrasta. Dođe i do 10000 ljudi. Neki od učesnika predhodnih maratona mi rekoše da je jedne godine bilo 18000 ljudi. Traje dva dana, subotu i nedelju. Ne morate da trčite. Ovo je pravo mesto da uživate u dobrom društvu i raskošnoj lepoti Fruške gore.

„FRUŠKA GORA, niska pa dugačka, 
kraj Dunava drema kao mačka.
FRUŠKA GORA, kao hleb iz peći 
od svih drugih i lepši i veći.
FRUŠKA GORA, ko postelja prava, 
na njoj noću pola Srema spava.”- Duško Radović
Na raspolaganju su vam mnogobrojne zanimljive staze koje su sve kružnog karaktera. Postoji 5 takmičarskih i 14 rekreativnih.
Možete da birate između staza radosti i zadovoljstva oko 3,5km; staza za pripravnike oko 20 km; malog maratona 32 km; srednjeg maraton 57 km; velikog maratona 81km, ekstremnog… Sve zavisi od vaše volje i fizičke spremnosti.
Ove godine, održan je 42.fruškogorski maraton po redu. I mi smo uzeli učešće na ovoj izuzetnoj manifestaciji. Iz Subotice, iz udruženja „Poželi želju“ stiglo je nas tridesetsedmoro. Na Letenki je bio naš start, na KT 14, za stazu „Pripravnički maraton – zapad“. Dužina staze 19,622 km. Nakon prijave krenuli smo kroz lipovu šumu prema KT15, prema Andrevlju. Uslovi za pešačenje su bili gotovo idealni. Sveže, posle kiše, bez vetra, malo oblaka, po koji sunčev zrak. Koristim priliku da čujem od Vukmanov Zorana, kome je ovo dvadesetdrugi put da učestvuje, neku zanimljivu priču. Kaže da je bilo puno toga za pamćenje, ali da će mu jedan maraton ostati u dugom sećanju. Nažalost, to nije priča koja ohrabruje, ali nije ni razlog da se ne nađete na ovoj manifestaciji. U sred noći, na stazi se pojavio neki bolesnik sa motornom testerom. Posle duže agonije i teških minuta provedenih u strahu, samo pribranošću i pravim potezima, situacija je dobila srećan epilog. 

Zoranova priča i neprakidno trčkaranje kako bih uvek bila isprad kolone da uslikam prelepe predele i našu naranđastu kolonu, učinili su da skoro neprimetno stignemo na KT15. Andrevlje, izletište i kongresni centar, mesto vredno svačije pažnje. Andrevlje je izletište na Fruškoj gori koje sam sa porodicom, pored Iriškog venca i Stražilova, najčešće posećivala. To je bilo glavno mesto za roštiljanje i duge šetnje pored potoka, kroz šumu i preko cvetnih livada. Ovde svega ima u izobilju. Bilo bi dobro navratiti za mesec dana kada budu sazrele šumske jagode. Toliko ih ima da sve miriše na njih. Posle overe i kraćeg odmora, spuštamo se kroz šumu do potoka. Prelazimo mostić i izlazimo na livadu punu prolećnog cveća. Na sredini tog predivnog mirisnog tepiha stoji red košnica. Biće meda, samo da sunce ogreje i da pčelice krenu na pašu.

Sa livade ponovo u šumu, sada u hrastovu, putem od kamena i manjih stena. Na stazi, na stenama ili na drveću na svakih pedeset ili sto metara po jedno srce u crvenom krugu. Odlično obeleženo. Čak i oni koji prvi put krenu ovude mogu bez problema da se snađu. Odjednom se otvori vidik, pravo ispred nas puče pogled prema selu Grabovo, desno prema Bačkoj Palanci i levo prema Sremskoj Mitrovici. Oblaci su malo kvarili sliku, ali mi nije smetalo da zamislim kako bi stvarno izgledalo. Produžismo prema kamenolomu „Debeli cer“. Iznad kamenoloma, na Orlovom bojištu, dobismo krila, pečat sa slikom orla i čaj. Nastavismo dalje prema Popovom čotu. U ovom delu su velike količine posečenih stabala i šumske staze koje su izrovale teške mašine uneše dozu gorčine u nas ljubitelje prirode. 

Dolazak na Popov čot je bio trenutak odluke za deo naše ekipe. Neki su odlučili da skrate pešačenje i vrate se na početnu tačku. Veći deo nas je nastavio pešačenje prema Šuljamskoj glavici i KT16. Naravno, nikako ne bih propustila da vidim Srem sve do Save. Pokret kroz šumu punu prolećne svežine i izlazak na plato sa koga se pruža pogled na divan kićeni Srem. Ispod nas su sela Šuljam, Manđelos, Grgurevci… Kakva slika, kao na najlepšem platnu. Spektar zelene boje se meri kilometrima. Zaustavlja se negde iza Save, tamo prema Bosni, Hrvatskoj…I ponovo čarobna šuma, hrastova i put kao da je posut kamenom, travom, mahovinom. Preskakanje potoka i mala šala sa mojim drugom Bašom:“E, ti ćeš meni da pomažeš…“ A posle potoka, naranđasta kolona kreće na uspon sve do Letenke. Toliko zelenila i kiseonika da ni jednog trenutka ne osećam umor. Kao da lebnim iznad zemlje. A Ruža vežba za narikaču izvodeći Čarlston za Ognjenku (hahaha). I evo nas na cilju!

Još jedan pečat i overa učešća, 19,622 kilometra. 
Da vam kažem, ja nemam profil nekog maratonca, ali to nije bio razlog da ne iskusim i ovako nešto, da budem na mestu gde imaš sve: potok, šumu, livadu, planinu. Ne znam koliko je maratonaca učestvovalo na 42.fruškogorskom maratonu, ali znam da sam i ja bila među njima. Savladala sam stazu koja odgovara meni, zajedno sa osobama koje imaju slična interesovanja. Verujte mi na reč, svako od vas može da uradi ovo isto. Ja mogu, a možete i vi.

Oplemenite sebe učešćem na nekim peštačkim stazama. Nemojte da budete samo posmatrači. Ne razmišljate o kondiciji, fizičkoj spremi, ne tražite izgovore: posao, vreme, obaveze… Sve je stvar vaše volje. Učinite nešto za sebe. Napravite korake koji neće zavisiti od drugih ljudi, već samo od vas lično! Videćete da ćete biti zadovoljni sobom i beskrajno ponosni što sve to vidite uživo, a ne na nekoj od televizija ili društvenih mreža. Ja vam poklanjam ovaj tekst i fotografije sa željom da sledeći maraton ne prođe bez vas. Do tada, otidite u neku šumu, pored neke reke, na neku planinu i uživajte, dišite duboko i oslobodite se loših misli.
Svima vama, koji ste bili sa mnom i družili se ovog 4. maja, jedno veliko HVALA!
Vidimo se uskoro!