Utisci iz Slavonije

Možda je vikend u Slavoniji bio iznenađujući ako se uzme da smo za dva dana prepešačili tek nešto preko 20 km, no, s obzirom da smo shvatili da nije sve u kilometrima onda ne čudi što i pored tako „malo“ kilometara lica učesnika ove akcije blistaju od sreće i zadovoljstva. Često se u planinarskoj terminologiji koristi izraz šetnja za neku pešačku aktivnost, poznato je da sam oduvek bio protivnik šetnji, jer šetnje su za korzo sa dragom osobom a ne za planine 🙂

Dakle, i pored toga što su oba dana bila lagana, sa manjom kilometražom od uobičajene kada smo mi u pitanju, bila su to dva dana laganog pešačenja, druženja, otkrivanja novih predela i beskrajnog uživanja u svemu tome.

Dan prvi, Osječki pješački put, organizator HPD Bršljan Jankovac, sticajem okolnosti (da nazovem to tako) pre dva leta upoznah Miroslava i Miru Miro ali sam zbog već ugovorenih aktivnosti bio sprečen da se družim sa njima par dana kasnije kada su doveli svoju grupu na akciju iznenađenja u Suboticu i Subotičku peščaru. Ostalo je obećanje da ću kad tad uzvratiti posetu i doći u Osijek. Bio sam siguran da će se to desiti samo je bilo pitanje vremena kada.

Početkom godine u kalendar sam zabeležio prvi vikend oktobra, Osječki pješački put je lagana tura, nekih 13 km pešačenja pri čemu se ima vremena i mogućnosti upoznati i Osijek kao grad i sve prirodne lepote u okruženju. Nas 42 krenulo je nešto pre 6 sati iz Subotice i oko 9.30 sati smo stigli u Osijek, prema planu koji sam dogovorio sa Mirom, predsednikom Bršljan-Jankovca sačekali su nas Joza i Dikla dva iskusna planinara koji su uz Kikija (pravog veseljaka) bili sa nama ceo vikend i kojima dugujemo veliku zahvalnost za sve doživljeno u ova dva dana boravka u Slavoniji.

Osječki pješački put kreće sa Trga Ante Starčevića, nekih 200 učesnika krenulo je ulicama grada ka Tvrđi, u gradu se ovih dana dešavao Sajam turizma, bile su i visoke zvanice Hrvatske u gradu tako da je primetna gužva ali sa naša akcija odvija bez zastoja i posle overe KT 2 na Trgu svetog Trojstva prešli smo na drugu obalu Drave gde je naredna KT Kopakabana. Prisetio sam se svoje biciklističke putešestvije pre 30 godina i mog boravka u Osijeku baš tu na obali Drave. Hodali smo još uz reku sve do skele (kompe) i KT 4. Kompa nas u dve ture prebacuje opet na suprotnu obalu reke. Deo učesnika se vraća u grad a ostali koračamo ka cilju, Udičarskom domu gde se krčka pasulj i hladi se pivo.

Poslednja etapa, otprilike druga polovina staze ako se gleda kilometarski je onaj deo staze gde se družimo sa prirodom, napustili smo grad i uskim stazicama uz Dravu odbrojavamo poslednje kilometre pred ulazak u cilj, KT 5 Udičarski dom.Miris pasulja se već oseti, vesela je i atmosfera, štimung kao na većini sličnih manifestacija. Zaista je sve lepo i besprekorno organizovano. Od organizatora dobijamo zahvalnicu za učešće, koristim priliku da sve slavonske planinare pozovem u Suboticu, sklapaju se nova poznanstva, dogovaraju konkretne akcije, naravno obećao sam i poslati par majica, narandžastih, vrlo traženih gde god da se pojavimo, ipak smo mi Poželi želju, ispunjavamo sve želje.

Oko 16 sati krenuli smo put Jankovca, planinarskog doma na Papuku. U nedelju je bio plan da se pešači Jubilarnim jankovačkim putem no, pošto je uveče bilo kiše i pošto nismo stigli da obiđemo Grofovu poučnu stazu u subotu, u nedelju u ranu zoru kada sam se probudio i malo razmislio odlučio sam da promenimo plan (pokazalo se posle da je to bila doba ideja, kako god nekima možda delovalo da nisam u pravu) i da najpre obiđemo Grofovu a zatim Jungovom stazom siđemo u Slatinski Drenovac.

Doći na Papuk a ne proći Grofovom poučnom stazom bio bi zaista promašaj godine, 4,2 km duga staza nudi pregršt zanimljivosti, što prirodnih lepota, što istorijskih činjenica, bila bi šteta to ne videti i ne čuti od naših sjajnih domaćina Jože i Dikle začinjenih Kikijevim opaskama. Jungova staza povezuje planinarski dom i Slatinski Drenovac, lagana je, uredno markirana, na jednom kratkom odvojku sa staze nalazi se Klak, ostaci starog utvrđenja, Dikla i ja smo se spustili do utvrđenja, šteta što to nismo svi grupno uradili ali biće prilike.

Nešto ranije od prvobitnog plana krenuli smo kući, kraću pauzu smo napravili u Našicama, valjalo bi i tamo ponovo doći na neko planinarenje, pa smo se u Bizovcu oprostili od naših domaćina da bi smo pauzu od 45 minuta koju vozač mora napraviti zbog saobraćajnih propisa utrošili na spomeniku na Batini. Ne retko smo boraveći u Bezdanu posmatrali spomenik na drugoj obali Dunava, sada je bila prilika da sa ovog mesta posmatramo muzej i vikend naselje na bezdanskoj strani.

Siguran sam da ćemo se ponovo vratiti na Papuk, ima ta planina mnogo staza, naredni put biramo neku težu, da sa nekog vrha posmatramo svet. Siguran sam da će to biti tako, nismo mi džaba Poželi želju.




Utisci sa Suve planine

Ja kao predsednik ili kako kažu u poslednje vreme gazda udruženja sam svoje prve utiske napisao ovako:
950 km vožnje autobusom, dva noćenja na Bojaninim vodama, 33 narandžaste duše na vrhovima Suve planine, na Tremu 29, na Sokolovom kamenu 21, na Mosoru 8, na Radovom kamenu u Jelašničkoj klisuri 32, na pljeskavicama u Nišu, hm, pa podosta nas. Još jedan divan vikend je za nama, žurimo kući, čeka nas Osijek i Papuk narednog vikenda.
Lako je biti gazda u ovakvom udruženju

Čvrsto stojim iza izrečenih prvih utisaka.



Mila je i ovaj put bila nadahnuta za pisanje, njen izveštaj preuzet je sa njenog FB profila




Vinski maraton, naš doprinos

Vinski maraton je relativno nov maraton, ovogodišnji je bio treći po redu, organizuje se polovinom septembra na Paliću. Ko je i kako došao na ideju o organizaciji ovakvog maratona možda meni nije ni dan danas poznato, mislim da za ovu priču nije ni važno. Suština je da sam od tog prvog bio uključen u deo organizacije, prvenstveno u deo oko trasiranja staze, merenja, obeležavanja, manjim delom i biciklističkog vođenja i praćenja učesnika maratona duž trase. Naviknut na volonterski rad na ovakvim i sličnim manifestacijama angažovanje mi nije teško palo, čak bih rekao da sam imao prilike da pokažem deo svog stečenog znanja i iskustva na srodnim manifestacijama.

I naredne godine, prošle, bio sam deo Vinskog maratona sa sličnim angažovanjem, pripremom staze, obeležavanjem i vožnjom bicikla, sada već sa ozbiljnijom grupom biciklista što mi je znatno olakšalo posao a istovremeno podiglo kvlaitet obavljenog posla jer nas je bilo više i uspevali smo da pokrijemo obe staze i na čelu i na začelju a bilo nas je i „letećih“ koji su uvek bili tamo gde je zaškripalo. Da, to „škripanje“ mada ne na delu koji pokrivaju biciklisti je i bilo presudno da se nakon 2. Vinskog maratona ponudim da u ovogodišnjem, trećem po redu imam značajniju ulogu.

Kako bih stvari držao pod kontorlom, kako bih delom rasteretio druge koji učestvuju u organizaciji maratona ponudio sam da sa članovima udruženja Poželi želju budemo oni koji će zaposednuti sve okrepne tačke, sve raskrsnice, i neke od administrativnih poslova ako treba. S obzirom na moje iskustvo, pa ajde i neko znanje u ovoj oblasti, nije me nimalo začudilo što je moj predlog usvojen. Preostalo mi je samo da „ubedim“ narandžaste da ovu ponudu prihvate. No, kako nije teško žabu u vodu naterati tako nije ni dobre ljude nagovoriti da učine dobro i korisno delo.

Trebalo je samo pokriti devet okrepnih tačaka, 25 skretanja i raskrsnica i raditi u garderobi, brat bratu 50-ak ljudi. Rekli bi neki težak zadatak, činjenica je da ne mislimo svi isto, činjenica je da među nama ima i optimista (nekada i preterano optimističnih), ima nas i opreznih, pomalo pesimistički nastrojenih, opet, ima nas realnih, racionalnih, svesnih onoga što nas čeka. Možda će zvučati kao „lako je sada pričati“ ali zaista sam bio uveren da ćemo se sakupiti i da neće biti ni najmanje briga oko toga ko će gde i ko će šta. POtvrdio je to i mesečni sastanak u ponedeljak, pet dana pre maratona kada smo rasporedili sve zadatke. Svi smo sa nestrpljenjem čekali subotu, i mi što već imamo neka iskustva i oni koji su sada možda po prvi put na ovakvom zadatku i mestu.

Maraton je prošao, po mom mišljenju savršeno dobro, do sada nisam čuo impresije glavnih organizatora maratona, Sebastian, glavni logističar maratona mi je samo napisao da je bilo do „tojaša“ (ko ne zna mađarski možda ne može ni da pretpostavi do čega je bilo, ko zna shvatiće kakvi su Sebini utisci). Funcionisalo je sve odlično, saradnja nas, policije, redara, mislim da su i trkači i učesnici maratona zadovoljni, imali su priliku da prođu kroz par vinarija i vinograda, da degustiraju razna vina, da upoznaju naš kraj, isto tako i vinarije su sigurno zadovoljne što su velikom broju učesnika mogle predstaviti svoje proizvode. Zadovoljni smo i mi, članovi udruženja što smo doprineli da ova sportsko-zabavna manifestacija protekne u najboljem redu.

Ja sam od ranog jutra, od momenta pristizanja članova na parking kod Ženskog štranda bio siguran da će sve biti kako treba, osetila se u vazduhu pozitivna atmosfera, volja i želja da sve prođe po planu, nikom nije bilo teško ništa, teško mi je i da opišem kako sam sve to doživeo, ima nešto i u dobroj organizaciji, pripremi, najviše je u dobrim ljudima, jer mi drugačije ni ne primamo u naše narandžasto društvo.

Vinski maraton je iza nas, pred nama je novi izazov, naša tradicionalna akcija Memorijal Mihajlo Kampoš 24. novembra ove godine, možda u nešto nepovoljnijem trenutku od prošlogodišnjeg, zato je izazov i veći, a ko se ne boji izazova taj je osuđen na uspeh. Ja uopšte ne sumnjam u nas. Hvala svima koji su danas odvojili deo svog slobodnog vremena i dali ogroman doprinos da sve bude kako treba, obećanje ostaje, odužićemo se svima, trebaće vam ponovo jedan slobodan dan ali sada samo za uživanje. Za današnji dan od mene čista desetka!




Sastanak u septembru

Redovan mesečni sastanak održan je u ponedeljak 16. septembra od 18.30 sati u prostorijama MZ Dudova šuma, Braće Jugovića 17……




Planine istočne Srbije

18. avgust 2019. godine
Udruženje Poželi želju
vikend akcija Borski Stol, Veliki krš i Malinik
vođa akcije Dejan V.

Nas 48 krenulo je u petak 16. avgusta u 16 sati iz Subotice ka Savači, odmaralištu na obalama Borskog jezera. Među nas 48 bilo je i četvoro učesnika iz Novog Sada, Bačke Topole i Beograda. Cilj ove planinarske akcije je bio uspon na najviše vrhove tri planine, Borski Stol 1155 m, Veliki krš 1148 m i Malinik 1158 m.

U odmaralište stižemo u 23.15 sati, smeštamo se u sobe, za subotu je planiran polazak u 8.30 sati do prevoja Cepe odakle se kreće na uspone tako da ne moramo rano ustati. Bez obzira na to ja se budim rano, obilazim peške malo okolinu odmarališta, spuštam se i do obale Borskog jezera. Još davne 1993. godina sam bio ovde desetak dana, teško se prisećam detalja sa obale jezera ali svakako je lepo ponovo biti ovde. U pola 9 krećemo ka prevoju Cepe, satićak vožnje uskim krivudavim putem sa jednim neplanskim zadržavanjem u Boru. Tako je to kada saobraćajna policija ima pojačanu kontorolu.

Na prevoju grupa se deli, njih 38 kreće na Veliki krš, za nas 10 cilj je Borski Stol. Grupa koja penje Veliki krš će posle uspona krenuti za nama na Borski Stol. Uspon od prevoja ka planinarskom domu pod Borskim Stolom vodi dobro markiranom stazom najpre strmo uzbrdo a zatim opuštenije sve do livade ispred planinarskog doma odakle je prelep pogled na stenu Borskog Stola. S obzirom da ne moramo da žurimo i uspon je u opuštenijem i laganijem ritmu sa čestim pauzama. Najduža pauza, ujedno je i dogovor sa domarom Nešom oko ručka i ostale potrošnje u domu. Mislili smo da smo se dogovorili, no, razvoj situacije kasnije pokazaće da baš i nismo najbolje prošli.

Do vrha Borskog Stola od planinarskog doma vodi uska stazica, ne može se pogrešiti jer skretanja gotovo da i nema, uspon je konstantan. Odlučujemo da se vratimo istim putem dole do doma i sačekamo ostatak ekipe. Po silasku stiže i druga grupa, većina njih se takođe penje na vrrh Borskog Stola, sledi ručak, raskusuravanje sa Nešom, u tom finansijskom obračunu nismo najbolje prošli, ali svaka škola se plaća. Silazimo do autobusa i vraćamo se u Savaču na spavanje. Noć je takođe bila burna, mladi gosti odmarališta iz Turske su imali svoju noćnu zabavu. Nismo im ostali dužni, oko 5 ujutro taman kada su zaspali mi smo krenuli sa ustajanjem i pakovanjem. Nerešeno, red je da i mi uzmemo neki bod.

U nedelju je plan bio potpuno drugačiji, budimo se rano i već u pola sedam krećemo put Zlota, u prevodu to znači pola sata vožnje krivudavim asfaltnim putem. Polazimo zajedno, nas 48, stazom ka vidikovcu Kovej i vrhu Malinika. Posle 2 km grupa se ponovo deli na dve, ovaj put jača grupa ostaje sa 30 a slabija sa 18 učesnika. Do vidikovca staza je u stvari kolski šumski put, njime terenska vozila sigurno mogu proći bez većih problema. Tek povremeno se naziru stene Lazarevog kanjona, uglavnom je staza kroz šumoviti deo bez vidika. Posle dva sata uspona stižemo do račvanja staze, pravo vodi staza ka vrhu Malinika a desno staza za vidikovce. Ja sam sa grupom koja se opredelila samo za pešačenje do vidikovca skrenuo desno. Prijao je duži odmor na vidikovcima i uživanje u pogledu na stene Lazarevog kanjona.

U povratku smo išli delom istom stazom do račvanja, nastavili smo dalje ka Zlotskoj pećini gde smo nakon 13 km stigli oko 13 sati.
Oko 15 sati stigla je u ekipa koja je ispenjala vrh Malinika, sledila je poseta pećini pa povratak za Suboticu.

Odlična akcija, odličan vikend, bar za mene, odavno nisam imao priliku da osetim čar akcije kao učesnik a ne kao vodič, potpuno je drugačiji osećaj, mnogo mi je prijalo.