Mila Milenković je ovako doživela ovu akciju (tekst preuzet sa njegog FB profila)
Stopama velikih srpskih sinova
Nedelja je, 17.novembar, nema još ni 6 sati. Subotica još spava, a mi krenusmo u nepoznato, na akciju iznenađenja i to dva puna autobusa ljubitelja prirode, pešačenja, planinarenja i druženja sa ljudima nasmejanih i ozarenih lica iz udruženja „Poželi želju“. Prođosmo pored Novog Sada i nastavismo dalje prema jugu. Treba da se vozimo preko 250 kilometara da bismo stigli na početak naše pešačke staze. Nagađamo gde bi to moglo da bude. Iza nas ostade i Beograd, izađosmo na ibarsku magistralu kod Lipovičke šume i vozimo se dalje. Negde ispred Ljiga, Zoran, organizator akcije iznenađenja, ustaje, stavlja ranac na leđa i odlazi kod vozača. Pomislila sam da uskoro izlazimo iz autobusa i da otpočinjemo prešačenje. Na velikoj raskrsnici, gde se jedan krak puta odvaja desno prema Valjevu, a jedan produžava pravo prema Gornjem Milanovcu i Čačku, autobus ulazi u kružni tok i umesto da produži pravo ili da skrene desno, pravi krug i sve nas na trenutak zbunjuje. Ipak, produžavamo pravo, pa skrećemo desno. Smeh i aplauz za vozačev simpatični geg. Tek tada mi je bilo jasno da idemo prema obroncima Suvobora. Start će da bude u Banji Vrujci. I zaista stižemo tamo. Leto je prošlo i banja je pusta. Kroz nju protiče reka Gornja Toplica koja se, zbog termalnih izvora u njoj, ne ledi ni po najvežoj hladnoći. Lekovita svojstva vode i blata su poznata od davnina, ali banja je pretvorena u narodno lečilište tek posle prvog svetskog rata, 1935.godine. Ovde su ratnici, lečili svoje rane još za vreme Kolubarske bitke koja se vodila na ovim prostorima. I prosto je neverovatno da smo mi došli ovde samo dan nakon njenog početka pre 105 godina. Kolubarska ili Suvoborska bitka se vodila od 16.novembra do 12.decembra 1914.godine. Na ovom prostoru je živote položilo 273000 neprijteljskih i 153 373 srpska vojnika. Zbog ove bitke Poćorek je smenjen, Živojin Mišić je postao vojvoda, Italija je prešla na stranu saveznika, a Bugarska je godinu dana odložila svoj pristup neprijateljskim silama. A mi se baš u ove novembarske dane zatekosmo ovde. Da li postoje slučajnosti ili smo ovo zaslužili? Neka svako da svoj sud. Za mene je velika nagrada i velika čast hodati stopama velikih srpskih junaka.
Staza kojom smo hodali, od Banje Vrujci do Mionice je bila dugačka 16,4 kilometra. Tako „Gazda“ kaže, a ako on tako kaže, to je onda i tačno. Ova blago zatalasana prostranstva nisu zahtevala velike napore za savladavanje staze. Prolazili smo uglavnom kroz delom naseljene predele, kroz sela sa kućama krečenim u belo, preko širokih pokošenih livada i kroz šume. Često smo nailazili na česme sa pitkom vodom, jer ceo Suvobor je takav, isprepletan vodotocima, rekama i potocima. On sam je glavna vododelnica između dva sliva Morave i Kolubare.
Prošli smo kroz selo Popadić i uputili se prema parku prirode „Ribnica“. Od brojnih zanimljivosti koje su nas čekale, najpre smo se obreli u selu Paštriću. Tu, u domaćinstvu Petrović, koje je vlasništvo Predraga Pece Petrovića, biologa, naučnika i entuzijaste nalazi se neobična muzejska postavka. Preko trista eksponata u muzeju kamena će vas sigurno fascinirati. Niko ne može da ostane ravnodušan pred komadima stena koji su stari preko 80 milijona godina. Pored izloženog kamena, na imanju se još uzgaja organska hrana, čajevi i zagovara se zdrav način ishrane. Za svoj entuzijazam Peca je dobio prestižnu nagradu „Premio slow food“. Kažu da je to nobelova nagrada u oblasti biodiverziteta. Probala sam njihov paradajz i njegov ukus me je očarao. Na njihovom imanju pored uživanja u dobroj hrani, možete i da prespavate i da se prošetate ovim prelepim parkom prirode. Boraveći na imanju Petrovića i družeći se makar kratko sa ovim divnim ljudima, može se mnogo naučiti i lepo zabaviti.
Nakon ove posete nastavili smo pešačenje nizbrdo prema reci Ribnici. Tamo nas je čekalo novo iznenađenje, nova znamenitost. Pred nama je bio manastir svetih apostola Petra i Pavla i zgrada osnovne škole. Oba objekta su od velikog značaji i sagrarađeni su početkom 19.veka. Znameniti učenici ove škole su bili vojvoda Živojin Mišić, Mihajilo Maksimović, otac Desanke Maksimović i Dimitrije Rakić, otac Milana Rakića. Prelašli smo reku Ribnicu preko elegantnog visećeg mosta i na njenoj levoj obali, odmah pored manastira ugledali još jedno čudo prirode, Ribničku pećinu. Visoka je 12 metara i široka 25. Ona predstavlja pravi biser na ovom podneblju. Izuzetno je lepa, a meni je ličila na neku veliku akustičnu, koncertnu dvoranu u kojoj potok koji protiče kroz nju svojim žuborom pravi živopisna muzička dela i nestaje u reci Ribnici. Vegetacija oko potoka i njegova potpuno prozirna voda odmor su za svačije oči i bajkoviti ukrasi pećine. Nije mi bilo zanimljivo da se vratim preko mosta. Morala sam preko reke sa kamena na kamen i jedne uske brvne. Bilo je još hrabrih. Neki su i noge oprali u hladnoj Ribnici. Ali šta mari! I to je deo ove lepe avanture. Zapalila sam sveće u manastiru za moje i zdravlje mojih najmilijih. Pomolila se za sve meni drage ljude i krenula da stignem kolonu koja je već uveliko hitala prema Mionici. Ostalo nam je još nekoliko kilometara do ove živopisne varošice. Prepešačili smo i taj deo staze i stigli na cilj. Okrepili smo se kafom u jednom od kafića i krenuli nazad prema severu naše zemlje, prema našoj Subotici.
Misli su se lagano slegale u glavi. Odavno sam shvatila da se mi ne zovemo džabe udruženje ljubitelja prirode „Poželi želju“. Uživamo u lepim i sadržajnim akcijama. Staze kojima hodamo su poput najboljeg pismenog sastava. Sve imaju neki uvod, razradu i zaključak. Sve ima nekog smisla. Profesor Vladeta Jerotić je rekao(parafraziram) da samo decu treba hvaliti, a da odraslim ljudima to može da škodi. Slažem se, ali ipak mislim da oni koji vredno rade i ostvaruju neke rezultate, zaslužuju barem neku lepu reč, pohvalu. U ovoj našoj naranžastoj priči, pet plus za realizaciju svake akcije zaslužuje Zoran Vukmanom, čovek koji stoji na čelu ovog udruženja. Ako se na akciju u nepoznato prijavi preko devedeset osoba, akcija se završi bez ikakvih problema i poteškoća, a na zadovoljstvo svih učesnika, onda to znači da je poverenje u ovog čoveka veliko. To zaista zaslužuje veliku pažnju i poštovanje. Sigurna sam da ćemo i dalje užvati, bilo poznatim, bilo nepoznatim i tajnovitim akcijama koje će Zoran pažljivo proučiti i pripremiti pre našeg nastupa. Hvala na lepoti viđenoj na obroncima slavnog Suvobora!
[lfh-gpx src=https://pozelizelju.org.rs/wp-content/uploads/2019/11/17.11.2019.-Vrujci-Mionica.gpx title=“akcija-iznenadjenja“ color=orange width=4 ]An exceptionnal trail trough ….[/lfh-gpx]
