Magleš

Upcoming Events

Jedina (bar po evidencijama koje ja vodim) planina u (severno) zapadnom delu Srbije na kojoj nisam bio. Najavu Vlade Radivojevića za uspon na Magleš nisam mogao odbiti. Putovanje noćnim vozom do Beograda, pa dalje busom do Lastre pa uspon pa povratak za Beograd pa opet voz do Subotice, sve stane u 24 sata, taman da se snimi neka emisija o životu jednog nazovi planinara iz Subotice. No, ovih 24 sata obilovalo je svakojakim dešavanjima.

Buđenje u 1.35, sreća rano sam zaspao pa mogu reći i da sam naspavan koliko toliko. U pet do dva sedam u auto, Dijana me vozi na železničku stanicu gde stižem oko 2.10. Voz po redu vožnje polazi u 2.26 no jedno je red vožnje a drugo stvarnost na prugama Srbije. Krećemo sa 18 minuta kašnjenja što mi još uvek ne predstavlja problem jer ću i dalje stići znatno pre polaska na akciju. U vozu primećujem da su mi oba telefona prazna iako su cele noći bila uključena na punjenje, očigledno je da produživač nije bio uključen u struju. Srećom u vagonu postoje utičnice pa problem rešavam lako i oba telefona uspevam da napunim već do Novog Sada. Već? Jeste Novi Sad udaljen samo 100 km od Subotice ali po redu vožnje je to 2 sata i 40 minuta klackanja vozom a u stvarnosti je bilo 50 minuta više jer je voz iz meni nepoznatih razloga na stanici posle Vrbasa stajao, stajao, stajao…Započela je moja agonija, hoću li uopšte stići?

Dodajem minute kašnjenja na vreme dolaska po redu vožnje, uf pa to je već 15 minuta posle 7 sati. Da li ću ja uopšte krenuti put Lastre ili ću se samo provozati do Beograda pa nazad? Vlada zove, kaže da se ne sekiram, da će me toliko sačekati. Samo da ne bude dodatnih stajanja i kašnjenja. Stara Pazova, Nova Pazova, Batajnica…nikako Zemun da prođemo, voz usporio, gledam na sat, sabiram, oduzimam…kreće, staje, kreće, ubrzava, Zemun smo prošli, još tunel pa Tošin bunar i eto ga, stižem tačno u 7.15 na Novi Beograd, jurim dole niz stepenice, taman nailazi bus pun planinara. Maglešu u pohode, stižem.

Jedinu pauzu na putu ka Lastri napravili smo u Ubu, doručkujem burek po 80 dinara sa sirom (ima i onaj sa mesom za 90 dinara ili sa šunkom za 95, ko šta voli). Neka oni sendviči u rancu ostanu za posle. Nastavlak vožnje, vreme sve lepše, sunce se već probilo i obasjava snegom prekrivene padine Maljena i Magleša. Iznad železničke stanice Lastra završavamo putovanje. Izlazimo iz busa. Već sam opčinjen lepotom oko mene. Setih se ovog mesta kada smo sa Drenovačkog kika silazili i kada mi je prilikom pranja cipela u Bukovskoj reci upao fotoaparat (koji je posle 3-4 dana ponovo proradio). Ovaj put smer kretanja je bio na suprotnu stranu, na planinu Magleš.

Prelazimo najpre mostić preko Bukovske reke pa ubrzo i mostić preko reke Zabave, hodamo uz reku koja je većim delom zaleđena. Prolazimo kraj par kuća zaseoka Zabava, skrećemo i krećemo uzbrdo. Brzo dobijamo na visini, na rubu jedne kose livade na visini od oko 800 metara pauza. Polovina od šest sendviča (koji i nisu nešto veliki, da se ne lažemo) menja mesto prebivališta, iz ranca se seli u moj stomak. Trebaće snage za završni uspon. Vrh Magleša se vidi pred nama, najpre prolazimo kroz zaseok Plandište, par kuća, obori za ovce, deluje da od pet, šest kuća samo u jednoj ima nekoga. Zima u ovim krajevima zna biti surova. Na prevoju smo, levo je vidikovac na koti 948, desno se kreće ka vrhu Pali na 1036 metara. Stotinjak metara uspona, računam da smo za dvadesetak minuta gore. Međutim, nije sve bilo kako treba, sa začelja kolone stiže poziv da je nekom pozlilo. Vlada se brzo vraća, mi ostali čekamo, nismo ni pretpostavili da su stvari toliko ozbiljne. Čekanje je potrajalo, krećemo nazad i mi, vidimo da su se dole uskomešali, izgleda da je stvar ozbiljna. Ubrzo saznajemo da je jedan od učesnika u kritičnom stanju a samo par minuta kasnije stiže vest koju nikako nikome ne bih poželeo da doživi na jednoj planinarskoj akciji. Ugasio se jedan život, tu na planini, ispod vrha Magleša. Muk i neverica.

U tišini kolona izlazi na obližnji vidikovac, geldamo u daljinu, misli su svima pomućene, teško je bilo šta reći. Istim putem vraćamo se do železničlke stanice Lastra, čekamo da dođe autobus po nas, to je potrajalo baš mnogo, većina je već nervozna, hladno je, dugo stojimo u mestu. Nisam siguran da ću stići na vreme u Beograd na voz za Suboticu, kako bude, snaći ću se već. Neobičan dan, nažalost pamtiću ga po tužnom događaju.

Policija i gorska služba izlaze na lice mesta, mi dobijamo informaciju da možemo krenuti ka Beogradu, stižem na voz, smrzavam se u njemu do Subotice gde stižem nešto pre 2 sata posle ponoći. Prođoše 24 sata od trenutka kada sam krenuo, toliko toga se izdešavalo da bi mogao kratak film da se napravi. Nije lako biti planinar u Subotici, pokazalo se to i ovaj put. Ostaće Magleš planina na čiji vrh moje noge nisu kročile.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *