Drugog vikenda aprila na programu je bilo 2. kolo Vojvođanske treking lige koje je ujedno i 1. kolo Treking lige Srbije. Pošto je Vršac udaljen preko 220 km od Subotice odlučio sam da ovaj put idemo na vikend varijantu pa da u nedelju obiđemo neku bližu destinaciju, ne mnogo tešku jer sam pretpostavljao da će zahtevna staza Vršačke transverzale u treking varijanti umnogome umoriti učesnike akcije.
Za Vršac smo krenuli u petak popodne u 17 časova a stigli uveče negde posle 21 čas. Smestili smo se u veliku grupnu sobu. Negde posle 22 časa „nekom“ je palo na pamet da bi smo mogli da protegnemo noge, mnogo je bilo četiri sata sedenja u autobusu. Ideja je ubrzo pala, idemo do Kule. Znao sam da je to krupan zalogaj ali ajde, krenućemo pa šta bude. Nas 18 kreće putem ka Crvenom krstu i Kuli. Mirna i topla noć, stižemo do asfalta i odmarališta Crvenog krsta. Kula osvetljena sija u mraku na vrhu brda. Daleko je to za ovaj put, već će 11 sati. Zajednička fotograija pa nazad u krevet.
Sat pre ponoći isped odmarališta Crvenog krsta
Ujutro se budimo rano, trekingaši, njih osmoro čekaju start a nas dvanaest kreće oko 8 sati nekom svojom stazom. Pošli smo stazom ka Lisičijem vrhu, kod šumareve kuće napuštamo markiranu stazu i strmom, zaraslom i retko posećenom stazom krenuli ka Vršačkom vrhu ili vrhu poznatom pod nazivom „tabla“. Lagano, nismo imali nikakvog razloga za žurbu, korak po korak penjali smo se sve više i više sve dok nismo izašli na greben odakle je po karti trebalo samo još par minuta do table. Vidljivost je bila slaba, no to nije smetalo da se uživa u gotovo nestvarnom šarenilu cveća oko nas.
Cvetići (foto Irma Marković)
Izuzetno pozitivna atmosfera dosegla je kulminaciju na predahu pre samog izlaska na vrh, no ja to teško mogu preneti opisujući, ipak je sve to trebalo doživeti. Na moju žalost desio mi se peh da sam i telefon zaboravio u sobi u domu tako da ni fotografije nemam da bar njma kako tako dočaram sva dešavanja u tim momentima. Ovih nekoliko sam preuzeo od ostalih učesnika akcije.
Na nas ravničare visina preko 500 metara nadmorske visine poprilično ima uticaja (foto Irma Marković)
Na vrhu Vršački vrh (514 m/nv) ispod velike table (služi najverovatnije za telekomunikacione potrebe) jedna ili nešto više zajedničkih fotografija pa nastavljamo dalje. Noge su nam već mokre ali staze prošarane cvećem svih boja pravi su lek i odmor za dušu i telo. Još jedan manji uspon ispod samog vrha poznatog kao Bezimeni vrh (570 m/nv) pa sledi spust do markirane staze koja vodi ka Lisičijog glavi.
Kod brane (foto Nataša Kanjo)
Ne penjemo se na vrh, stazom koja obilazi vrh se lagano spuštamo i dolazimo do staze koja od planinarskog doma vodi ka Guduričkom vrhu. Ubrzo nailaze i najbrži trekingaši sa kratke staze, bodrimo ih. Na prevoju staza se račva, mi nastavljamo ka Kamenarici i Hajdučkim stenama. Od najavljene kiše ništa. Na žalost ni vidljivost nije najbolja ali stene su i pored toga idealno mesto za uživanje i momente kada želite biti sami sa sobom. Proveo bih ja rado tamo neko vreme.
U podnožju vrha Turska glava
Pre izlaska na same stene primećujem putokaznu tablu koja usmerava na stazu koja vodi ka domu. Nešto je se ne sećam od ranije. Prilika je da se prođe tom stazom i upozna sa njom. Staza se lagano spušta i pre nailaska na branu spaja sa stazom kojom sam poslednji put silazio sa stena. Od brane preostaje samo da se vratimo do doma i time zatvorimo krug. Ovaj deo staze mi se posebno dopada, šteta što nije uključen u staze treking lige, siguran sam da bi se mnogi oduševili lepotom predela kroz koje staza prolazi.
Nastavak akcije usledio je nakon kratkog predaha u domu, ja sam zgrabio svoj mobilni telefon koji sam jutros zaboravio u domu i proverio kakva je situacija sa ručkom koji se sprema za učesnike akcije. Četiri učesnice odustaju od dalje akcije, one će samostalno da planinare do Đakovog vrha i nazad.
Vršačka kula
Mi krećemo putem ka odmaralištu Crvenog krsta isto kao i sinoć. Kod odmarališta je kontrolna tačka za učesnike treking lige. Uključujemo se u stazu treking lige i preko vrha Turska glava idemo ka Kuli. Usput nas povremeno pretiču oni najbrži učesnici treking lige među njima je i nekoliko naših članova koje zdušno bodrimo. Sa Kule silazimo ka Crkvici i dalje stepenicama ka gradu. Silazak tim stepenicama mi je svaki put poseban doživljaj. Prolazimo kraj Vile Breg i sportske hale Milenijum. U potrazi smo za mestom za predah. Nalazimo ga u poslastičarnici ili kafiću već prema tome ko šta više preferira.
Crkvica
Sledi povratak ka domu. Do Crkvice idemo istim putem. Stepenicama nikada kraja, sreća pa su klupe za predah česte. Kod Crkvice srećemo Borisa i Željka iz naše treking ekipe, uskoro stiže i Edita. Željko i Edita odlaze bržim tempom dok je Boris ostao sa nama pa zajedno nastavljamo dalje ka cilju prateći celo vreme trasu treking staze. Stižemo u dom na ručak i opušteno druženje sa mnogim poznanicima, planinarima redovnim učesnicima treking lige. Ovogodišnje izdanje u Vršcu okupilo je preko 200 učesnika a po rečima učesnika organizacija je bila odlična.
GPS zapis sa akcije iz dva dela prvi deo i drugi deo
Nedeljno jutro je osvanulo kišovito. Po planu u 7 sati krećemo od planinarskog doma ka Beloj Crkvi. Pronalazimo pekaru, doručkujemo i nakon toga krećemo ka vidikovcu Tri krsta tek da se malo razgibamo. Nekako pronalazimo ulicu koja vodi ka vidikovcu. Za „beskrajnu sreću“ nekolicine učesnika osim kiše pobrinule su se ponovo stepenice. Ima ih nešto manje nego u Vršcu ali podjednako „prijaju“ onima sa upalama mišića.
Vidikovac Tri krsta u Beloj Crkvi
Sa vidkovca je lep pogled, stvari uvek treba posmatrati sa lepše strane što ja i činim pa probleme sa vremenskim uslovima i stepenicama zanemarujemo. Vraćamo se do minibusa pa pravac Stara Palanka. Do polaska skele „ubijamo“ vreme u jedinoj kafani koja radi od ranih jutarnjih sati gde se upoznajemo i sa posadom skele. Dilemu oko toga da li je 21 dovoljno više od 20 ili nije rešavam pozivajući gazdu skele (po tarifi za 10-20 putnika cena je 400 dinara a za 21-40 putnika 300 dinara, skeledžija je tvrdio da je 21 nedovoljno više od 20 i da to ne može da se plaća po 300 dinara).
Skela ka Ramu
Plovimo ka Ramu. Dunav širok kao more. Šteta što je vreme malo tmurno ali kao što rekoh malopre na vremenske prilike se nećemo žaliti. Dva kilometra duga plavodba traje petnaest miinuta. Već smo u Ramu. Odmah krećemo na pešačenje stazom uz samu obalu Dunava. Nakon 5 kilometara skrećemo na slabo uočljivu stazu blago uzbrdo. Kako dobijamo na visini tako se sve više otvaraju vidici ka Dunavu. Rekao sam već da je šteta što je dan tmuran i mamuran?
Pogled ka tvrđavi pre iskrcavanja sa skele
Kombijacijom hodanje-odmaranje-hodanje brzo stižemo i do najviše tačke na brdu, kota Gorica kod antene na visini od 282 m/nv. Makadamski put kojim se spuštamo napuštamo ubrzo i preko travnatih proplanaka izbijamo na još par vidikovaca. Ne znaš koji je lepši! Uslovljeni vremenom za povratak dužinu ture prilagođavam raspoloživom vremenu no tempo pešačenja je pak bio malo brži od planiranog, valjda zbog hladnoće i kiše koja je padala tako da akciju završavamo nešto brže od plana.
Na brdu iznad Dunava
Za kraj akcije ostavljamo posetu tvrđavi Ram koja je u fazi obnove. I pored toga tvrđava je interesantna sa lepim pogledima na Dunav. Ponovo kolektivno fotografisanje sa bezbroj fotoaparata i telefona. Sa tvrđave se spuštamo do skele kojoj se vraćamo u Staru Palanku na riblju čorbu a zatom u minibus pa kući. Južnobanatska avantura se privela kraju negde posle 21 čas kada je minibus sa 20 subotičkih planinara pristigao u Suboticu.
Odmor na tvrđavi Ram
GPS zapis drugog dana Ram i brdo Gorica