Jesenji a zimski ili zimski a jesenji

Na Fruškoj gori u subotu 28. novembra organizovan je po prvi put Jesenji planinarski maraton. Dobar tajming nakon kola Vojvođanske treking lige krajem oktobra a pre prvog kola polovinom januara u Šidu ovo je bila dobra prilika za ljubitelje ovog vida planinarenja da oprobaju svoje mogućnosti.

Snežna jesen fruškogorska

Snežna jesen fruškogorska

Maraton je najavljen na društvenim mrežama, poslato je pozivno pismo svim klubovima, iskreno očekivao sam podosta ljudi na Popovici. Kako se maraton približavao tako su se vremenske prilike kvarile te je nakon gotovo prolećnih dana početkom novembra stiglo najavljeno zahlađenje sa padavinama. U petak sam od mnogih čuo da neće doći na maraton zbog lošeg vremena što me je moram priznati iznenadilo. Nisam znao da ima toliko razmaženih planinara.

Posle dužeg vremena...Ćufta

Posle dužeg vremena…Ćufta

Za subotičke planinare pa i one koji to nisu bar zvanično ali su redovni učesnici maratona i kola treking lige dileme nije bilo, naše mesto je u subotu na Fruškoj gori. Manje kašnjenje u polasku iz Subotice nije imalo većih posledica jer očekivane (bar za mene) gužve na putu ka Popovici nije bilo pa smo i autobus mogli parkirati ispred doma Železničara odakle je bio start maratona. Na brzinu popunjene prijave (izvinjavam se organizatorima na nečitko i nepotpuno popunjenim prijavama, mogu poslati mejlom podatke ako treba) i već smo na stazi.

Silazak sa Kobile

Silazak sa Kobile

Krećem među poslednjima, nije to problem, nemam takmičarskih ambicija. Kiša koja nas je jutros ispratila iz Subotice i pratila do samog ulaska u Novi Sad je, jel’te prestala, sad već definitivno mislim da imam neke natprirodne moći kada je nepadanje kiše na akcijama u pitanju. Poznata staza ka Vagi, malo blata na nas nije obesrabrilo, uskoro, kako se penjemo na veću nadmorsku visinu sve postaje belje i belje. Na grebenu kod Kraljeve stolice je sve pod snegom. Po snegu u pravom zimskom ambijentu nastavljamo grebenom ispod vrha Kraljeve stolice ka domu na Zmajevcu koji će nam u povratku biti kontrolna tačka. Mi nastavljamo ka Brankovcu. Deonica oko Brankovca budi neprijatne uspomene na jedan maraton pre par godina, no, nije danas vreme za ružne teme.

Dumbovački potok

Dumbovački potok

Predah na Brankovcu odnosno koju desetinu metara pre na raskrsnici puta sa Dubčekovim putem gde je bila kontrolna tačka. Negde smo na polovini staze, prešli smo njen lakši deo. Tek sada počinje ono pravo pa se mora prezalogajiti pre nastavka. Trebaće dosta snage da se savlada drugi deo staze. Iako ne deluje mnogo hladno kada se duže stoji nije baš prijatno pa ubrzo nastavljamo. Blagi uspon na Kobilu vraća radnu temperaturu. „Ključanje“ sledi na spustu ka Dumbovačkom vodopadu. Strmo, strmo, klizavo, klizavo pa tako pet, šest puta filovano. Oprezno korak po korak stižemo bezbedno iznad vodopada. Sada treba dole. Pomoć nam pruža postavljeno uže i metalni nogari. Zahvaljujući ovoj pomoći svi se spuštamo dole bez većih problema ali ushićeni novim iskustvom.

Dumbovački vodopad

Dumbovački vodopad

Nakon spuštanja obično sledi penjanje. Ni ovaj put nije bilo drugačije. Vrata raja nas očekuju raširenih ruku. Treba samo doći do njih, a to nimalo nije lako. Šta bi bilo da smo krenuli u pakao samo onaj gore zna. Od Vrata raja ponovo sledi nizbrdica, nimalo bezazlena a posle nje ponovo uspon. Dokle više? Pa do cilja, dalje nema više. Priznajem nije mi ni malo bilo lako.

Spuštanje niz Dumbovački vodopad uz pomoć užeta

Spuštanje niz Dumbovački vodopad uz pomoć užeta

Penjemo se na Gradac, mali, veliki više ni ne znam. Hoću samo da stignem na vrh. Sa vrha blagi spust do puta kojim idemo do doma na Zmajevcu. Kontrolna tačka, poznati planinari iz Vrdnika. Kratki predah uz koka kolu i osmeh i pomalo smrznuti brzo hitamo dalje ka izvoru Zvečan. Tešimo se da smo blizu kraja. Ponovo blato, što se niže spuštamo to je više blata, to smo prljaviji. Šta da se radi, nema nazad. Izvor Zvečan, overa prolaska na KT i odmah uzbrdica da dušu ispustiš. Znam da je poslednja pa je valjda zato lakše podnosiim. Od Vage već nije strašno. Izbijamo na asfalt, možemo malo da otresemo blato sa cipela pa hiramo ka domu i cilju.

Ka Vratima raja

Ka Vratima raja

Ulazak na cilj, nije neko respektabilno vreme ali to mi nije bilo ni važno. Jaffa biskvit, jabuka, vruć čaj i puno osmeha na licima svih. Bilo je odlično, to sam čuo od gotovo svih učesnika maratona. Bilo je teško, gotovo svi u glas konstatuju bez izuzetka. Doći ćemo opet? Naravno, mislim da ni tu nema dileme. Kako bilo, ko god je došao sigurno nije zažalio jer je Fruška gora pružila priliku za uživanje bez obzira na činjenicu da je staza „momački“ teška. Prva pomisao nakon prelaska staze mi je bila kako li je tek onim ultra maratoncima u aprilu na Fruškogorskom maratonu kada ih ova deonica spopadne posle nekih 100 km pređenog puta.

Snežni jesenji maraton

Snežni jesenji maraton

I na kraju uz hvala organizatorima na organizaciji i jedan predlog: ako jesenji maraton preraste u tradiciju predlažem da se učesnicima na cilju dodeli neka finišerska medalja, bedž, diploma, šta god, mislim da je to za manifestacije ovog tipa obavezni segment pa i po cenu plaćanja neke skromne kotizacije.

Zahvaljujući Slavici Rašuo ja imam suvenir sa Jesenjeg maratona

Zahvaljujući Slavici Rašuo ja imam suvenir sa Jesenjeg maratona

Prikaz staze : Jesenji maraton

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *