Da sam soko da letim visoko

Upcoming Events

Kako mi je palo na pamet da se prijavim za „Sokolov put“ više se ni ne sećam. Verovatno su me nagovorili drugari iz Mađarske za vreme „Avala trail“-a u martu mesecu. Kako god, prvomajske praznike sam proveo u Niškoj Banji učestvujući na ovoj zanimljivoj trci i penjući neke planine na kojima još nisam bio.

Učesnički karton Sokolovog puta

Učesnički karton Sokolovog puta

Na put sam krenuo u četvrtak, vožnja Auto Kodeksovim autobusom do Niša je protekla brzo u zanimljivim razgovorima sa saputnicima, poznatim i nepoznatim. U Nišu sam trebao da se nađen sa Miljanom, planinarom od koga ću preuzeti nekoliko primeraka dnevnika Niške transverzale. Miljan je na žalost u toku dana izgubio mobilni telefon pa nisam imao mogućnosti da mu javim da mi autobus stiže nešto kasnije u Niš nego što sam ja to prvobitno napisao ali sam se nadao da će me i pored mog kašnjenja sačekati na dogovorenom mestu. Tako je i bilo, po dolasku u Niš brže bolje sam pohitao ka Tvrđavi i Domu planinara koji sada nije u funkciji ali je poslužio kao zgodno mesto susreta. Preuzimam dnevnike i nastavljam do centra grada gde čekam autobus za Nišku Banju.

Wellcome to NIš

Wellcome to NIš

Drugari iz Mađarske su već u smeštaju, šalju mi sms da su stigli. Očekujem da ću i ja za dvadesetak minuta biti tamo. Usput u lokalnom autobusu kontrolori hvataju dva momka bez karte. Kondukteru koji je do tada vrlo živahno i revnosno obavljao svoj posao odjednom biva loše, vozač zaustavlja autobus, neće da vozi dalje, kaže nije po zakonu. Odnekud se stvorila i komunalna policija. Čitava se gužva napravila oko dve neplaćene karte (mada su prilikom ulaska kontrolora momci naknadno platili kartu). Nastao je problem, morali smo napustiti autobus i čekati sledeći.

Stižem konačno i ja u Banju, smeštam se u iznajmljenoj sobi u „Smeštaju Živković“ . U večernjim satima odlazimo do kampa gde preuzimamo naše startne pakete, usput se srećemo sa mnogim poznatim licima, trkačima, planinarima. Večera pa u krevet, sutra nas čeka izazovna staza.

Niška Banja, rano jutro 1. maja

Niška Banja, rano jutro 1. maja

Petak, prvi maj. Poranio sam po običaju, prošetao banjom, nigde nikoga. Do starta sam imao dovoljno vremena da doručkujem, da se pripremim za celodnevni boravak na planini. Znao sam da je staza „Sokolovog puta“ možda preveliki izazov za mene u ovom trenutku, motiva sam imao da je pređem celu a opet glas razuma mi je sugerisao da to ne činim. Odlučiću na samoj stazi. Na startu se uočavaju dve grupe učesnika, prvi su planinski trkači, ful opremljeni i sprekmni ko zapete puške da na znak starta krenu put visina Suve planine i drugi, pomalo skromniji su planinari, većina ipak primetno sa manje ambicija. Trkači su odmakli već na prvim metrima staze dok mi ostali lagano savladavamo strmi uspon na samom početku. Ne nasedam na provokacije kao na Avali, ne dam da me grupa povuče, držim neki svoj tempo, onako kako i koliko noge same idu. Izlazimo na vidikovac koji je i uzletište za paraglajdere. Poveća grupa odmara. Ja nastavljam daljle bez zastajkivanja, nešto je sada lakše, uspon nije više toliko strm. Do KT 1 stižem u planiranom vremenu. Nastavljam dalje, staza je do KT 2 lagana, blaga nizbrdica, čak sam u nekim momentima i potrčao. Sledi uspon na Mosor. O Mosoru sam dosta toga čitao, pre trke se o usponu i silasku dosta pisalo, dosta sam toga znao, ponešto i nisam. Uspona se nikada ne bojim, više strepim na silascima.

Na vrhu Mosor

Na vrhu Mosor

Konačno na Mosoru. Nekoliko zimskih pokušaja je bilo, više onih idejnih nego konkretnih, sada sam konačno stigao i dovde. Pogled na greben Suve planine već podstiče u meni želju da se više uživa nego gleda na prolazna vremena i juri dalje. Glas razuma polako prevladava emocije. Gužva je na spustu. Organizatori su postavli užad, kažu za one maze koje se boje. Pih. Puštam sve ispfred mene da se spuste, ja ću na kraju. Malo ću da sednem i još malo da razmišljam. Da li da dam gas, da se isforsiram i da pokušam stići do Trema? Da li je to veći gušt, biti tamo neki 254 u generalnom plasmanu i reći da ja sam soko, nemam krila ali umem da letim čak do Trema. Ili jednostavno prepustiti se trenutku, ići onako kako mi prija, sesti kada duša bude u nosu, kada noge krenu da otkazuju, kada su oči željne pogleda u daljinu? Na Tremu sam bio sedam puta, uvek zimi, moram priznati da iako jako volim zimu da mi je sada greben Suve planine bio mnogo lepši. Dok se dvadesetak učesnika spustilo niz Mosor ja sam već doneo odluku: nigde ne žurim, dan je idealan za uživanje u čarima Suve planine.

Od Mosora ka Sokolovom kamenu

Od Mosora ka Sokolovom kamenu

KT 3 Repetitor ispod Mosora, zalegao sam. Čemu žurba. Još ću da se povredim pa će momci iz GSS-a imati težak zadatak da me odnesu dole. Zadatak težak preko 100 kilograma 🙂 . Predah pa sledi uspon na Sokolov kamen. Korak po korak u društvu još nekoliko planinara koji su takođe odlučili da ovaj put neće na Trem. Na Sokolovom kamenu duva vetar, meni prija, malo da rashladi zagrejano telo. Ponovo pauza, fotografija sa vrha. Sledi spust do Devojačkog groba pa dalje na Bojanine vode. Odjavljujem se, ovi iz „Skyrunning Srbija“ asocijacije definitivno imaju nešto protiv mene 😛 završio ili ne završio stazu ne daju mi medalju 😛 Dobro, na Avali sam razumeo, bilo je prijavljivanja na licu mesta pa je valjda neko od njih dobio moju, ovde su deljene samo onima koji su završili stazu i to je sasvim korektno samo ne znam kome su podeljene one preostale? Valjda gostima banje? Ma nije ni važno. Ja sam svakako svoju nebesku karijeru završio. Startni broj 305 je ostao kod mene i ne morate da ga štampate ponovo. A medalju sa Avale sam dobio od pravog sportsmena, mog planinarskog prijatelja Dragana Ćirića koji mi je svoju medalju poklonio u Vršcu uz reči da sam je ja zaslužio jer sam prešao stazu a njemu je data iako je nije završio. To je fer plej, to je Dragan Ćirić.

Sokolov kamen

Sokolov kamen

Zapis iz GPS-a Sokolov put i fotogalerija

Sutradan smo po planu sa drugarima iz Mađarske krenuli na Svrljiške planine. Ja sa ciljem da popnem najviši vrh a oni sa idejom da pređu grebensku turu i pri tome overe nekoliko kontrolnih tačaka Niške transverzale. Putovanje vozom kroz živopisnu Svrljišku klisuru ostavlja bez daha goste iz Mađarske. Izlazimo na stanici Dolac. Preko livade peške nastavljamo ka selu Krupac odakle imamo markiranu stazu sveže očišćenu i obnovljenu markacijama pre nedelju dana od strane niških planinara. Na početku nas i ovde čeka strmi uspon. Nakon sat i po smo već na nepunih 800 metara visine, još malo i dostižemo kotu 905 gde se račvaju staze. Desno bi trebala da je markacija Niške transverzale, staza pravo je sveže markirana, velika strelica jasno ukazuje na to da se može i tuda, a primetne su i markacije ulevo, pretpostavka je da je to put ka selu Dolac. U gps-u imam samo trek transverzale, odlučujemo da idemo pravo prateći jedno vreme markacije a kasnije gledajući samo ka vrhu do koga stižemo nakon sat vremena žestokog penjanja po kamenju.

Oblaci nad Suvom planinom

Oblaci nad Suvom planinom

Vrh je dosta nepristupačan, mnogo je oborenih stabala, polomljenih grana, pretpostavljam da će planinari iz Niša u nastavku radnih akcija na obnovi marakcija i rasčišćavanja staza rešiti i ovaj problem. Na vrhu sam imao nameru pojesti burek sa sirom kupljen ujutro u Niškoj Banji kad ono…vetar je počeo toliko jako da duva da sam jedva izdržao na vrhu toliko da se samo fotografišem. Zeleni vrh na visini 1334 metara najviši je vrh Svrljiških planina. Ostvario sam cilj za ovaj dan. U roku od par sekundi i vidljivost je smanjena toliko da smo nas troje jedva uspevali da vidimo jedno drugo. U ovakvim uslovima drugari su odustali od grebenske ture, brže bolje su krenuli za mnom nizbrdo ovaj put prateći markacije Niške transverzale. Ponegde malo tumarajući kao neki pijanci levo desno u potrazi za pravom stazom uspevamo da se spustimo ponovo do kote 905 gde bez mnogo razmišljanja odlučujemo da se do sela Dolac spustimo markiranom stazom (bar smo mi mislili da je markirana).

Svrljiške planine

Svrljiške planine

Markacije su bile jasne i uočljive samo na prva tri, četiri stabla, dalje već nije bilo nijedne ali je bar staza bila jasna i uočljiva tako da nismo imali nedoumica sve do izlaska na jednu livadu. Tu smo se malo dvoumili ali smo ubrzo našli stazu kojom smo nastavili dalje. Mada nisam imao trek u gps-u imao sam u glavi opis staze koji sam pročitao na sajtu „Staze i bogaze“ tako da se nisam mnogo brinuo. Staza je na nekim delovima jasno oivičena kamenjem što znači da se sigurno nekada često koristila, sada nisam siguran kada je neko pre nas prošao ovuda. Problem nam je zadavalo mokro lišće i granje pošto je staza dosta zarasla morali smo se provlačiti i tako smo bivali sve mokriji. No, nismo gubili nadu da smo na dobrom putu i da smo načinili dobar izbor. Dosta dugo smo hodali stazom po izohipsi, visina 860 metara, nikako da krenemo naniže. Trebalo je zaobići neko brdo. Uskoro smo ugledali dolinu odakle smo jutros krenuli i u daljini snežne padine Suve planine.

Silazak u selo Dolac

Silazak u selo Dolac

Staza se strmo spušta kod sela Dolac odakle asfaltnim putem izlazimo na put Niš-Bela Palanka kod autobuskog stajališta. Proveravam kada imao naredni autobus i razočaravajući saznajem da je naredni polazak tek za sat i po. Srećom preko puta je kafana „Srpska skara“ gde provodimo vreme do dolaska autobusa. Kada smo već stigli tamo greh bi bio da nismo i ručali i tako nadoknadili izgubljene kalorije tokom uspona na Zeleni vrh.

Zapis iz GPS-a Svrljiške planine i fotogalerija

Plan za nedelju

Plan za nedelju

Za nedelju sam planirao odlazak u Jelašničku klisuru u kojoj sam malo toga znao što se tiče planinarsih staza. Tek nekoliko trekova i informacija iz pozivnog pisma tradicionalne akcije koje se tamo održava svake godine. Nakon oblačne i mokre subote za nedelju je predviđeno toplo i sunčano vreme. Jedini i najveći problem je bilo navlačenje mokrih cipela na noge, kada sam taj težak zadatak uradio više nije bilo problema. Autobusom za Jelašnicu pa dalje će već da bude nekako. Vukan iz Niša mi je prethodno veče pustio još jedan trek tako da sam imao neku ideju šta bih voleo da vidim. U selu doručkujemo kod prodavnice. Idemo dalje kroz selo, ubrzo nailazimo na markacije, pratimo ih. Ulazimo u šumu, ponovo slična priča kao i prethodni dan, mokro lišće, granje, težak vaduh, velika vlažnost. Gazimo po potoku, po mokroj travi. Stižemo na šumski put sa koga se odvaja staza ka vrhu. Gore je već druga priča. Uživamo u pogledu. Ne žuri nam se. Nismo planirali predugu akciju za danas.

Crkva u Jelašnici

Crkva u Jelašnici

Na silasku sa vrha srećemo grupu planinara, među njima je mnogo poznatih lica. Još nekoliko sjajnih vidikovaca, kameni prozor pod imenom Prozorac kao jedna od atrakcija u klisuri nam privlači pažnju. Nakon kraćeg druženja svako nastavlja svojim putem. Oni ka vrhu mi nadole ka asfaltnom putu. Prolazimo kraj penjališta, jedan momak i devojka vredno treniraju. Vodopad Ripaljka rashlađuje, mami da se tu ostane neko vreme ali nema se vremena. U krivini pre mosta i ulaska u selo napuštamo asfalt i uz konsultacije sa domaćinima iz kuće na ćošku krećemo ka selu Rautovo.

Jelašnička klisura, Prozorac

Jelašnička klisura, Prozorac

Nekakav trek sam imao, čovek nam je lepo objasnio no biće da smo negde ipak krenuli pogrešnim putem. Stazama druga Raje mogla bi se nazvati deonica do Rautova. Prolazili smo svakojakim stazama i bogazama, kroz trnje, granje, pa i ugaženim stazicama, puteljcima…negde na kilometar pre sela konačno izbijamo na dobar šumski kolski put. Njime ulazimo pravo u Rautovo, na već istrošen asfaltni put kojim ćemo do Niške Banje.

Vodopad Ripaljka

Vodopad Ripaljka

Srećemo trojicu vrednih ljudi, popravljaju ogradu. Jedan od njih nas poziva unutra da nam pokaže svoju etno kuću. Na tabli iznad ulaza natpis „Etno kuća Ranđelović“. Prihvatamo poziv i ulazimo, prijaće par minuta predaha. Par planiranih minuta se pretvorilo u pola sata i još malo pride neplaniranog odmora uz rakiju, kafu, keksiće…i priču o prošlosti ovog kraja, uz brojne eksponate koje vredno sakuplja vlasnik kuće. Da li zato što nisam popio ni rakiju ni kafu tek ka Nškoj Banji sam krenuo ostavivši štapove naslonjene na ogradu kuće. Tek nakon kilometra hodanja sam shvatio da mi nešto nedostaje. Pošto su štapovi iz mlađeg doba i nisu još za postavku etno kuće odlučio sam da se vratim po njih. To je značilo da će nam za pakovanje ostati još manje vremena. Tabananje po asfaltu do Niške Banje u onako mokrim cipelama još je više ukiselilo moje noge, jedino o čemu sam maštao u tom momentu je da se izujem. U pola tri smo ponovo u smeštaju, pakujemo se na brzini, izuvam cipele…fuuuu…tuširanje, pa obuvam čiste patike i čarape, više bi mi prijalo da mogu bos i u papučama ali…

Još jedna avantura je završena

Još jedna avantura je završena

Put do kuće je trebao biti rutinska stvar ali da to ne bude pobrinula se najpre teta sa šaltera kada mi je saopštila da u autobusu kojim  sam planirao putovati kući nema mesta. Ubrzo me je utešila da eto imam sreće jer imam autobus u 17 sati u kome gle slučaja ima baš jedno slobodno mesto taman za mene. Tek kada sam joj rekao da malo bolje pogleda za koji autobus ja imam kartu je shvatila da me je htela uputiti u pogrešan autobus. Drugari iz Mađarske su prošli još gore, oni su kupili kartu za pravac Beograd-Niš a ne obrnuto. Tek to ne znam kako se desilo, ja sam brže bolje pojurio za mojim pavim autobusom koji je upravo stigao na stanicu ostavivši ih u nadi da će problem uspešno rešiti i krenuti put Budimpešte.

Zapis iz GPS-a Jelašnička klisura i fotogalerija

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *