Tragovima srna

Staza duga 17 km sa 900 metara uspona, tako je najavljeno prvo kolo Skyrunning lige Srbije na Avali zanimljivog naziva „Tragovima srna“. Delovalo mi je sasvim prihvatljivo čak i za mene, limit celih 6 sati. Bez većih razmišljanja sam popunio prijavni formular, uplatio kotizaciju, rešio pitanje prevoza. Otkako nema noćnog marša Kosmaj-Avala nisam ni bio na Avali.

U nedelju ujutro nas petoro automobilom stižemo na Avalu nešto posle 9 sati. Imamo dovoljno vremena do starta. Preuzimamo startni broj i majicu, to je bio startni paket. Već je gužva, tu su mnoga poznata lica, ja nestrpljivo čekam da se pojave drugari iz Mađarske koji mi donose zasluženu medalju za ostvarene rezultate u 2014. godini na osnovu rangiranja njihovog saveza čiji sam član od prošle godine.

dipl 003

Kako se bliži vreme starta sve je veća gužva, raste nestrpljenje. Organizator pomera start za petnaestak minuta, još malo vremena za priču sa drugarima iz PD PTT Beograd. Konačno start, krećemo u 11:15. Preko 200 učesnika, lep prizor, duga kolona se otegla uskom stazom koja odmah kreće uzbrdo. Nisam imao plan da trčim, mada me je malo ponelo na startu i samo zbog toga već na prvom skretanju pravim grešku, ne skrećem levo iako sam jasno uočio markaciju nego nastavljam pravo uzbrdo kuda su svi otišli. Vrlo brzo svi uočavamo grešku pa se vraćamo se na pravu stazu, gacamo po blatu do članaka a i preko članaka. Uskoro izlazimo ponovo na asfaltni put u blizini planinarskog doma, malo asfalta pa ponovo silazak strmo nadole u šumu. Nastavljamo šumskim putem gore-dole po velikom blatu, u jednom momentu nismo sigurni da li smo na dobrom putu, izbijamo ponovo na asfalt, shvatamo da smo pogrešili. Nakon kraćeg razmišljanja vraćam se sa manjom grupom do poslednje uočljive markacije, pronalazimo pravu stazu i od tog momenta više nisam imao problema sa snalaženjem, više nisam gledao kuda idu drugi, išao sam tuda kuda sam mislio da treba. Grupa se polako razvukla, trkači su otišli napred, ja sam ostao pri začelju sa Milanom iz Rume i Gaborom i Kristinom iz Mađarske. Hodamo već više od sat vremena a nikako da naiđemo na kontrolnu tačku. Razmenjujemo iskustva, pomalo kritikujemo organizatore zbog sitnijih propusta (bar smo mi to tako tumačili u tom momentu)

DSC00295

Nakon 6 km (sa uračunatim lutanjem i gubljenjem) konačno nailazimo na kontrolnu tačku. Blata je sada već mnogo manje, vremenski uslovi sve više podsećaju na proleće. Predeo je lep, staze prekrivene lišćem i dalje nas vode čas gore čas dole obigravajući oko vrha Avale. Prolazimo i drugu kontrolnu tačku tj. bolje rečeno kontrolnu tačku sa osveženjem jer mi nije bilo baš najjasnije šta i gde su kontrolne tačke i ko nas sve ne evidentira kada prođemo. Na kontrolnim tačkama je bilo svega, od vode, cedevite, keksa, voča…zaista nemam ni jednu zamerku. Tako je bilo i na ovoj, drugoj po redu ako sam dobro brojao. Ovde susrećemo nekoliko učesnika koji se po drugi put vraćaju na istom mesto, na jednom mestu se staze koje se penju i spuštaju sa ove KT gotovo dodiruju i verovatno je tu došlo do pometnje.

Sa sve većim nestrpljenjem isčekujem završni uspon ali do njega još nikako da stignemo. Još jedna KT na česmi Sakinac. Pravimo kraću pauzu, osećam prve probleme kako sa desnom nogom tako i sa grčevima u stomaku. Konačno stižemo i do završnice, uspon ka Avalskom tornju. Morao sam češće da zastajem, Milan je sa Gaborom i Kristinom otišao napred. Uz povremena zastajkivanja nekako uspevam da izađem do platoa ispod Spomenika neznanom junaku. Penjem se stepenicama do vrha Avale i Spomenika neznanom junaku (ovde moram napomenuti da je kontrolor koji je stajao na putu ispod spomenika davao kontradiktorne informacije: meni je rekao da moram otići do spomenika i vratiti se nazad, nekom drugom da mora sa spomenika da se spusti sa druge strane). Prisećajući se mejla koji smo dobili od organizatora znao sam da treba ići gore do spomenika mada su nedostajale markacije koje se u mejlu pominju. Gore kod spomenika nisam zatekao nikoga, tek kada sam se spustio sa druge strane (neposlušavši kontrolora) srećem Nikolu Peraća, organizatora i vidim markacije na već poznatoj stazi ka planinarskom domu Čarapićev brest. Zadržao sam se nekoliko minuta sa Nikolom u razgovoru ukazujući na neke detalje koje je možda moglo drugačijerešiti u cilju izbegavanje problema koji su nastali na ovoj trci.

(foto Milan Mirković)

(foto Milan Mirković)

Znao sam da je sada lako, put do doma je nizbrdo, nisam samo bio siguran kojim putem ću stići do doma i ima li još koja kontrolna tačka. Ubrzo nailazim na poslednju KT, i ovde ostajem nekoliko minuta u razgovoru sa kontrolorima. Pri polasku ka domu uzeo sam od njih jednu jednu gajbu i tri prazna balona za vodu. Razmišljao sam o tome da li će to biti dobar izgovor za moje kašnjenje.

Stigao sam poslednji na cilj, pomalo razočaran što je sve ispalo ovako a opet srećan da sam uopšte stigao. Cole me ubedio da odem na tuširanje, da popijem nešto pre polaska tako da sam kući krenuo potpuno osvežen i raspoložen.

I pored manjih propusta meni je bilo zabavno i zanimljivo, ideja Skyrunning lige je odlična i verujem da će se manji propusti koji su bili danas prisutni otkloniti već naredne godine. Na neke od propusta sam ukazao organizatorima, znam da će oni te primedbe prihvatiti u najboljoj nameri.

Zbog lutanja i promašene staze na početku prešao sam 17,85 km sa 841 metara uspona – toliko je moj gps izmerio. Prečišćeni trek sa obrisanim deonicama gde sam išao pogrešnim putem je postavljen ovde dok je nekoliko fotografija u fotoalbumu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *