Fruška gora i Sremski Karlovci

Upcoming Events

Počelo je ovako: prošle godine smo zapostavili Frušku goru. O razlozima ne bih, svako bi našao neki svoj razlog zašto je to bilo tako. Pitanje je bilo sledeće: da li bih se prihvatio da osmislim jednu akciju na početku godine na Fruškoj gori? Moj odgovor: Da, mada sam rekao mi je ona akcija „Od Venca pa do Rume“ bila poslednja. Da, to sam rekao, i stojim iza toga. Ali moj nemirni duh uvek željan avanture upao je u još jednu klopku. Šta je to za mene?

Malo je bilo igranja sa terminom, morao sam voditi računa o mnogo čemu, najmanje o sebi kao i uvek. Na kraju se kao slobodna ukazala nedelja 22. februar. Ideja za stazu je odavno tinjala u glavi, problem je samo bio sa terminima i mojom voljom.

Najava akcije je bila pripremljena već polovinom januara, broj prijavljenih se već posle jednog sastanka popeo na 20. Minibus je već popunjen. Zaista smo se uželeli Fruške gore.

Baš tih dana kada sam definisao datum i najavio akciju pojavio se novi momenat: dodela medalja za postignute rezultate mađarskog udruženja „Teljesítménytúrázók Társasága“ čiji sam član od prošle godine i gde sam u protekloj godini svojim ostvarenim rezultatima zaslužio bronzanu medalju biće održana baš u nedelju 22. februara. Tako mi i treba kada ne koristim mozak dovoljno i kada sebe uvek stavljam na poslednje mesto. No, našao sam rešenje i za ovaj problem, Gabor će mi medalje doneti u nedelju na Avalu. Utešno ali jedino moguće rešenje.

Predstavnik TO Sremski Karlovci nas je dočekao na parkingu (foto Aleksandar Žmaher)

Predstavnik TO Sremski Karlovci nas je dočekao na parkingu (foto Aleksandar Žmaher)

Kako je vreme odmicalo broj prijavljenih se povećavao i na poslednjem sastanku pre polaska na akciju svih 50 mesta u autobusu je bilo popunjeno, čak se tražilo i mesto više što se odavno nije dogodilo. Ekipa je šarenolika, uglavnom sačinjena od meni poznatih članova kluba, redovnih učesnika mojih akcija čije mogućnosti su mi dobro poznate. Nađe se uvek i poneko novo ime, to je odlično, znak je da se o nama priča širi ali to pomalo zna da unese dodatnu brigu jer jeli šta ako… i tako to. Ali širimo optimizam, nema mesta za brigu.

Najavljene vremenske prognoze nisu bile sjajne, posle nekoliko sunčanih dana za nedelju je najavljena promena vremena sa kišom. Kažu neki kada kiša pada vodič je grešan. Kažem ja ovaj put je ipak došlo do neke zbrke tamo gore. Čist sam ko suza. Kao i uvek, naravno 🙂

Do nedelje je ipak došlo do nekih promena na spisku, troje je obolelo, za jednu učesnicu sam našao zamenu, ona se blagovremeno javila, za preostalih dvoje je već bilo kasno. Nedeljno jutro, ispred klupskih prostorija gužva kao sredom pred sastanak. Nestrpljivo se isčekuje dolazak autobusa. Krećemo na vreme putem preko Novog Žednika, kako smo često navikli, pa dalje autoputem, što smo ređe navikli, pokušavam nekom slatkom magijom oterati oblake i kišu. Brzo stižemo do Novog Sada i do Sremskih Karlovaca. Na parkingu nas već čeka turistički vodič Darko koga sam angažovao da nas pre polaska na pešačenje ukratko upozna sa istorijom Sremskim Karlovaca i znamenitim građevinama i ličnostima koje su vezane za ovaj gradić. Ko je želeo mogao je u tih 45 minuta da čuje mnoge detalje za koje pretpostavljam da do sada nije čuo. Kao i u školi tako je i ovde pri kraju časa nestrpljenje bivalo sve veće, jedva se čekao polazak na pešačenje. Čudni smo mi suplaninari.

Svi za mnom (foto Aleksandar Žmaher)

Svi za mnom (foto Aleksandar Žmaher)

Planirana staza najvećim delom se poklapala sa trasom koju sam 2008. u februaru prešao sa grupom beogradskih planinara i za koju me vežu neka lepa sećanja (ništa bez evociranja uspomena). Od čuvene česme „Četiri lava“ ulicama Karlovaca nastavljamo ka groblju blago se penjući ka Magarčevom bregu uživajući u lepim pogledima na Karlovce i Dunav koji kako Aco-paparaco kaže užurbano hita ka Crnom moru. Kiše još nije bilo, sve sam se nekako nadao da je neće ni biti i da je moja slatka magija dala rezultata. Samo, nadam se je i mnogim drugim stvarima koje se na žalost nikada neće ostvariti. Nekada nadanja nisu dovoljna za potpunu sreću.

Grupa od skoro pedeset učesnika se pošteno razvukla, iskreno i očekivao sam ovakav sled događaja. Možda nekom to nije delovalo tako ali stvari su bile potpuno pod kontrolom. Na prvom raskršću puteva oni koji su pohitali napred su naravno krenuli pogrešnim putem, oni koji su zaostajali su taman imali vremena da sustignu čelo grupe dok se ono vrati na pravi put. Put je bio sve blatnjaviji pa smo povremeno pribegavali silasku sa puta i kretanju kroz voćnjake i vinograde ali držeći se željenog pravca. Nakon 8 pređenih kilometara izlazimo na asfaltni put koji nas dovodi do manastira Velika Remeta.

Pauza (foto Aleksandar Žmaher)

Pauza (foto Aleksandar Žmaher)

Nakon predaha i posete manastiru predajem vođenje grupe na kratko Milenku koji je želeo da prođe stazom iza manastira u pravcu šumarske kuće ka grebenu. Nisam nikada prolazio tuda ali sam sa velikim zadovoljstvom prihvatio izazov. I nisam (nismo) pogrešili. Staza je odlična, Milenko takođe, mogao bih ubuduće češće da prepuštam vođenje grupe njemu ili nekom drugom zainteresovanom. Konstatovao sam da je staza čak lepša od one staze markirane transverzalnim i bukovačko maratonskim markacijama. Nadam se da će ove moje konstatacije još neko konstatovati i možda ovu stazu koristiti za dve pomenute planinarske staze.

Ponovo smo na asfaltnom putu, ovaj put nas prati kiša, srećom ne previše jaka. Skrećemo na plavu markaciju kojom ćemo se spustiti do Stražilova. Staza je blatnjava, klizava. Vidi se to i po mojim pantalonama koje su blatnjave do kolena jer sam uspeo da se pošteno okliznem i padnem sa sve fotoaparatom u ruci. Sreća pa je aparat navikao na padove, upadanja u vodu, blato. Već brinem kako će biti na spustu koji je strm i klizav i po suvom. Ali kakva bi to akcija bila da nema ovakvih uzbudljivih momenata. A i kakvi bi to mi bili planinari da ne prođemo kroz izazove svakojake vrste.

Strmi spust do Stražilova (foto Aleksandar Žmaher)

Strmi spust do Stražilova (foto Aleksandar Žmaher)

Nakon uzbudljivog spusta na Stražilovu kod spomen biste Branka Radičevića delimo se na tri grupe: jedna će putem dole ka Karlovcima, njima je ovo bilo dovoljno, druga će pravac u dom na Stražilovu a treća, ona „naivna“, koja naseda na moje provokacije kreće maratonskom stazom do Brankovog groba. Nekako sam morao nakupiti tih obećanih 750 metara uspona 🙂 a i dobro je za trening ići malo gore, malo dole pa još par puta tako.

Nakon silaska sa Brankovog groba pridružujemo se ostatku ekipe koja se već pošteno ugrejala u domu. Zaslužena pauza pre završne deonice. Nemarkiranom stazom, ucrtanom u GPS krećemo ka jezeru Podvezirac. Nekako nalazimo stazu, zatim izbijamo na put između voćnjaka i vinograda, blata je sve više i više i više. Zbog manjih problema na začelju kolone zastajem da sačekam one koji su zaostali, čelo nastavlja dalje. Jezera ni od korova, popušta i strpljenje, nešto razmišljam u sebi da mi posetu jezeru ostavimo za neko lepše vreme, više je razloga za to. Treba pre mraka stići do autobusa, naći česmu i oprati cipele, kako ćemo ovakvi u autobus. U prilog mojim razmišljanjima ide i to što su na čelu pojačali tempo i naravno promašili skretanje ka jezercetu, i ne samo to nego su i ka Karlovcima pošli nešto dužim putem. Oni baš vole da pešače.

Natpis na slici sve govori (foto Petar Kozma)

Natpis na slici sve govori (foto Petar Kozma)

Na ulasku u Karlovce srećem Boru, orijentirca koji se čudom čudi koji su to planinari koji ovuda prolaze. Kaže on meni retko planinari koriste ovaj silazak. Naravno, samo mi smo po svemu malo drugačiji. Mi biramo uvek neke čudne puteve, retko gažene. Bora nas upućuje da česmu u parkiću sa termalnom vodom, kaže prijaće i nama i cipelama, lakše se blato spere mlakom vodom.

Na kraju GPS pokazuje 23, 5 km, nije mnogo, opet za veliku grupu nije ni malo. Penjali smo se i spuštali po 750 metara, nije mnogo a opet nije ni malo. Dostigli samo 379 metara visine, daleko smo mi od planine bili a opet planinarili ili pešačili kako god, svakako ne dam ni pet para na neke zadate kriterijume o vrednovanju planinarskih aktivnosti.

Pola šest, u autobusu smo, krećemo kući. Ne znam da li sam više gladan ili žedan? Dejo sedi do mene i „pali“ me pričom o sendviču koji je pojeo pre ulaska u autobus. Pa gde me nađe sada sa tom pričom?Kao utehu dobijam komadiće šunke i hleba, pa nije ti loša utešna nagrada Dejo. Hvala ti. Progledao sam.

Umoran stižem kući, bio je ovo baš naporan vikend prepun raznim događanjima. Koliko mi je bilo drago što nas je bilo mnogo na akciji toliko mi je bilo teško da sve to izguram. Sreća pa je u ponedeljak padala kiša, idealno za spavanje. Naravno da nisam propustio takvu priliku. (moram ovde dodati da se ni utorak nije mnogo razlikovao od ponedeljka po broju sati provedenih u popodnevnom spavanju)

Zapis iz mog GPS-a je ovde a foto-priča iz fotoaparata kome ni voda i blato ne mogu ništa je ovde. Ja sam još uvek tu negde, na raskrsnici puteva u potrazi za onim koji vodi ka sreći.

U sredu je Petar Kozma postavio snimljeni materijal na youtube

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *