Magla svuda, magla oko nas

Upcoming Events

Protekli vikend u planinarskom svetu Srbijei obeležen je sa dve manifestacije. Prva je bila Republička planinarska akcija povodom obeležavanja 100 godina od Kolubarske bitke a druga je takođe vezana za jubilej, 90 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini. Obe  zaslužuju posebnu pažnju, svaka na svoj način. Čitajući juče izveštaje, gledajući fotografije video sam da su obe održane uz veliki broj učesnika. Zbog mnogo čega što me muči u poslednje vreme a i zbog date reči samom sebi da ću se posvetiti samo sebi i nikom više u narednih mesec a možda i više dana moj izbor je bio nešto drugačiji.

Otkrivajući nova mesta na koja sam stizao planinareći ili pak vozeći bicikl često poželim da na isto mesto dođem ponovo. Jedno od takvih mesta je na obali jezera Balaton, mesto se zove Badacsontomaj. Okruženo brdima (nisu planine, niže su od 500 metara, nekadašnje vulkanske kupe) ostavilo je na mene utisak i veliku želju da se ovde ponovo vratim, ispenjem na vrhove tih brda i sa njih uživam u pogledu na jezero. Iznenadna prilika mi se ukazala baš ovog vikenda, nisam želeo da je propustim mada iskreno više sam se nadao nekom letnjem terminu.

IMG_2434

Sumorno popodne u petak nagoveštavamo je isto takav vikend, sumoran gledajući na vremenske prilike. Ne baš vidno raspoložen ipak sam s nestrpljenjem čekao novi susret sa nekadašnjim vulkanskim kupama iznad Badačonjtomaja. Usputna pauza i odlazak na sladoled u Šoltvadkertu je tek malčice doprinela mom boljem raspoloženju. Ova poslastičarnica postaje kultno mesto na svim našim proputovanjima u ovom delu Mađarske. U večernjim satima smo stigli u Badačonjtomaj. Smestili smo se sa ostalim učesnicima u fiskulturnoj sali osnovne škole. Usledio je susret sa mojim poznanicima, razmena poklona u vidu piva sa Aronom (obećanje je dato na poslednjem kolu Vojvođanske treking lige, red je da se ispoštuje). Ubrzo nakon toga sam zaspao. Po običaju (lošem, ali šta ću) bio sam budan već posle 3 sata ujutro. Srećom znajući za ovaj moj problem samo sam dohvatio jedan od svoja četiri telefona, uključio muziku, stavio slušalice u uši i uz muziku razmišljao o svemu i svačemu. E da sam barem došao do nekog zaključka…

U 6 sati su počeli da zvone alarmi na mnogim telefonima, u fiskulturnoj sali je živnulo. Ustajanje, doručak, prijave u holu škole gde se okupio impozantan broj učesnika (po rečima organizatora negde oko 600). Startovali smo već u sedam i koji minut, tih 42,3 km želeli smo savladati pre mraka. Nije me plašilo ta dužina koliko najavljenih 1600 metara uspona. Nisam fizički a naročito psihički spreman kao nekada, ipak ne bojim se izazova ove vrste. Tvrdoglav sam kažu neki, uporan sam kažem ja. Retko odustajem. Gotovo nikada, naročito kada znam da mogu, hoću, volim. Imam ja i ove godine dosta kilometara u nogama, nemam ispenjanih vrhova, mnogo toga me ove godine omelo i poremetilo u mojim planovima i željama. Ali još se ne dam.

15
Već od starta, a odmah nakon izlaska iz grada krećemo na dosta žestoki uspon. Vremenske prilike nam (ne)idu na ruku. Gusta magla se spustila bez namere da se podigne i omogući nam pogled o kome sam maštao kada sam polazio na ovu akciju. Na vrhu, prvom ispenjanom od šest koliko će ih biti danas, jedva se nazire visoki toranj-vidikovac. Već dajem sebi novo obećanje, ovde se mora doći ponovo. Onako bez obaveza, sa uživanjem. Sledi spust, malo brinem, ne volim te strme silaske. Srećom pa sam dilemu koje cipele obuti za ovu akciju rešio na dobar način, obuo sam one kožne, čvršće, i nisam pogrešio. Poneo sam i štapove. Nije za podcenjivanje tih 1600 metara visinske razlike. Jedan dobar deo silazimo kamenim stepenicama, mada meni ni to nije olakšavajuća okolnost. Spust je spust.

IMG_2454

Put nas dalje vodi do tvrđave Sigliget. Tvrđava se renovira, pamtim je dobro još od leta 2013. godine kada smo Boris i ja biciklama vozili oko Balatona. Imali smo dilemu da li da odemo do tvrđave ili ne. Nismo otišli, možda nekog narednog leta kada budem opet krstario ovuda renoviranje bude završeno pa će biti prilike da se u tvrđavu uđe. Tvrđava se nalazi na drugom po redu ispenjanom vrhu za danas, ovaj je bio najniži i realno veoma lako dostupan. Pre uspona na naredni vrh malo smo tabanali asfaltnim putem i te deonice su mi bile i najmanje lepe na ovoj zanimljivoj akciji a najmanje su i prijale tabanima. Usput smo nailazili na brojne vinske podrume, vinograde ali to za mene nije nikakav izazov, ja se s vinom uopšte ne družim.

Odmah nakon uspona na treći vrh, Szent Gyorgy hegy, kod planinarskog doma Kaan Karoly smo dočekani vrućim čajem i hlebom namazanim mašćom, kako to već nalaže red u Mađarskoj. Bilo je tu i kuvanog vina, pekmeza. Bogata ponuda, nema šta. Nakon 20 km zaista je prijalo ovo osveženje i dalo nam novu snagu za nastavak pešačenja. Sledio je opet jedan duži, ravniji deo, pa ponovo uspon na vrh Csobanc gde su ostatci utvrđenja iz 13. veka. Na žalost magla je bila toliko gusta da smo i same ostatke utvrđenja jedva nazirali. Osim toga i temperatura je bila prilično niska pa je svako duže stajanje u mestu bilo neprijatno. Zato smo brže, bolje odmah nakon overe prolaska nastavili dalje spuštajući se sa vrha. Približavamo se poslednjoj četvrtini današnje akcije. Kalkulišemo hoćemo li uspeti izbeći mrak ili ne. Preostala su nam još dva vrha i desetak kilometara do cilja.

mrak

42,3 km i 1600 metara uspona nije malo. Šest vrhova, nisu to neki visoki vrhovi, ni 500 metara nemaju, dakle po svim važećim pravilima kod nas u Srbiji ovo se ne može čak ni nazvati planinarenjem. Valjda zbog svega toga ja ni ne želim više da budem planinar. Dosta je bilo, nepunih 12 godina, četvrtina je to mog života. Da mi je još 12 godina poživeti srećan i ispunjen, uz nekoga koga volim i ko mene voli, radeći ono u čemu uživam i šta mi prija. Eh. Samo teško će to biti. Najlepše godine su prošle. Ljut na sebe i još mnogo koga, ratujući u glavi sa ovim mislima stigoh u podnožje Toti hegya, pretposlednjeg vrha visokog 346 metara (tada sam mislio da je vrh niži, loše sam pročitao podatak pa sam verovatno i potcenio njegovu visinu i težinu uspona). Smešnih 346 metara, rekli bi mnogi. Čak je i prvi pogled ka vrhu delovao bezazleno, vrh se video (tako je to meni delovalo) odmah iza krivine. Naravno da nije bilo tako, uspon je bio dug, oštar, čak je na jednom delu bilo postavljeno uže kako bi olakšalo uspon na strmoj, klizavoj i blatnjavoj deonici. Ispenjasmo mi i taj vrh, gore magla, ne vidi se ništa, zaista kada bi me neko u tom momentu pitao što mi to sve treba i što sve ovo radim teško da bi moj odgovor ikoga zadovoljio.

IMG_2476

Na poslednji vrh smo stigli zajedno sa mrakom. Ruku pod ruku. Overili prolazak, šta ćemo drugo, da sedimo ne vredi, hladno je a i šta dobijamo time. Ništa. Krećemo u spuštanje, istom stazom, mimoilazimo se sa onima koji su iza nas. Pomalo se čudim što ima i takvih. Izlazimo ponovo na ravniji deo staze, nema još mnogo, manje od četiri kilometra. Uz svetla čeone lampe savladali smo i poslednje kilometre ove akcije. Ponovo smo u zgradi osnovne škole. Nekih deset i po sati trebalo je da se pređe tih 42,3 km uz 1600 metara uspona. Iskreno osim dva nažuljana prsta (po jedan na obe noge) druge poteškoće nisam osetio. Ne mogu čak ni reći da sam bio previše umoran. Tvrdoglavost ili upornost da se istraje bila je jača i ovog puta. Bedž i diploma dugo će me podsećati na ovu akciju.

Izgubljene kalorije nadoknađivali smo u školskoj kantini gde su domaćini pripremili obilje hrane, naravno sve o njihovom trošku. Subotnji večernji izlazak u grad sam propustio. Nisu me zanimali vinski podrumi ni najmanje. Nije me zanimalo ništa u stvari. Hteo sam da budem sam sa sobom. Sve dok san nije došao po svoje.

Fotografije sa ove akcije su na: Tanuhegyek nyomaban

U nedelju nas je čekala lakša akcija, tek nepunih 30 km sa svega 500 metara uspona. Delovalo je to nakon jučerašnje akcije kao relaksacija. Zaista je tako i bilo. Vremenske prilike se nisu mnogo menjale. Do starta smo stigli nakon 40-ak minuta vožnje. Vrlo brzo smo preuzeli učesničke knjižice i krenuli. Nije bilo velikih uspona tako da smo i pored toga što smo se dogovorili da nećemo forsirati napredovali sasvim brzo. Sam naziv akcije je govorio da ćemo se na stazi susretati sa starim crkvama i njihovim ostacima nakon rušenja.

IMG_2516

Akcija je okupila nešto manji broj učesnika nego ona subotnja ali nije bila ništa manje zanimljiva. Organizacija je takođe bila savršeno dobra. Na dva mesta bili smo posluženi svim i svačim, najlakše je tako da se kaže. Gotovo da smo naše rančeve mogli ostaviti u automobilu. Osim nekoliko crkava i na ovoj akciji mogli smo videti jednu tvrđavu, Kinizsi var. Ova tvrđava je u dobrom stanju, moguće su posete tokom cele godine, učesnici ove akcije su mogli sa 50% popusta da je posete.

IMG_2581

U drugom delu staze smo videli nekoliko sada već gotovo potpuno srušenih crkava, većim delom se kretali šumskim stazama, markiranim i nemarkiranim stazama. Bilo je zaista lepo biti učesnik ove akcije.

Fotografije su na: Regi templomok nyomaban a na ovoj akciji sam koristio i GPS uređaj kako bih sačuvao trag našeg boravka. Snimak je na Regi templomok-trek

71 km sa 2100 metara uspona za jedan vikend nije malo, bar za mene u ovom trenutku. Sada već smelije razmišljam o nekim novim izazovima. Naravno na visinama ispod 500 metara. Nisam ja za planinara 😛

0 thoughts on “Magla svuda, magla oko nas

  1. zooxy1

    🙂 ne verujem da je baš bilo toliko upadljivo, osim toga nisam po protokolu akademije bio planiran nigde u programu tako da sam smatrao da mogu sebi priuštiti odmor koji sam planirao, o tome sam čak izvestio i sekretara saveza (koliko je on ozbiljno shvatio moje namere ne znam). Kako god, uopšte mi nije žao što sam bio na nekoj akciji a ne na akademiji. Ozbiljan sam u svojim namerama da narednih 12 godina posvetim sebi i nekim svojim željama 🙂

    Reply
  2. Nebojsa D.

    lepo je što si 90.godina organizovanog planinarenja proslavio u nekoj akciji na Balatonu, ali mislim da si, zbog svega što činiš u planinarskom pokretu i što značiš obišnim ljudima koji pokušavaju da u njemu nađu neku oazu u koju će ponekad pobeći od svakodnevice, trebao u subotu biti u Velikoj većnici Gradske kuće u Subotici. Razumem da si umoran, da želiš neko vreme samo za sebe, ali da te nema bilo je baš upadljivo.
    Pozdrav!
    Nebojša D.

    Reply

Ostavite odgovor na zooxy1 Odustani od odgovora

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *