I tako, mic po mic dođosmo do kraja

Dođosmo do kraja sezone, juće popodne, negde oko 18 časova kada su po slednji učesnici napustili Dom kulture Radanovac pala je zavesa na ovogodišnje takmičenje u okviru Vojvođanske treking lige. Koliko je i da li je ova godina bila drugačija od prethodne? Gotovo svi parametri ukazuju da je postignut napredak, imali smo jedno kolo više, broj učesnika se povećao za preko 20%, sve je više učesnika i van Vojvodine kao i neplaninara što jasno ukazuje na to da se priča širi. Po svemu navedenom liga je opravdala svoje postojanje.

Kako sam ja doživeo i preživeo ovu godinu? Za mene je godina bila loša, prilično loša, sa vrlo malo realizovanih planova, mnogo stresova i gubljenja energije i živaca u svim životnim sferama. Rešenje po kome ću biti prisutan na svim kolima zajedno sa Strahinjom koji će voditi računa o rezultatima i evidenciji učesnika kao ideja sigurno nije loša međutim to je dovelo do toga da sam često morao da se odreknem nekih svojih zadovoljstava i budem deo lige i polako su kola krenula nizbrdo što se mojih želja i namera tiče. Naravno i Strahinja, još uvek dete koje neke stvari teško razume, nije uvek bio spreman da shvati da je između želja i mogućnosti ponekada prevelik jaz. Mnoge njegove ideje nisam mogao pretočiti u realnosti a svima nam je jasno da je to samo i isključivo zato jer je budžet lige smešno mali, sponzora nemamo, a ni ne trudim se previše da moljakam i kukam za pare. Pare na kraju krajeva ipak ljude kvare a ja bih još jedno vreme da budem dobar.

Za to vreme liga je iz kola u kolo mic po mic pomerala standarde i slobodno mogu reći da je jesenji ciklus, trilogija Deliblatski maraton – Kup Fruške gore i slobodan ću biti napisati Subotička peščara-Memorijal Mihajlo Kampoš zaista bila vrhunac ovogodišnje sezone kako po dobroj organizaciji tako i po brojnosti učesnika. Pretpostavljam da će se trend nabolje nastaviti i naredne godine.

Generalno ja ni u jednom kolu nisam imao velike zamerke, možda je za nijansu slabiju ocenu dobila organizacija Dunavskih čarolija, više od strane učesnika manje od mene, direktora. Smatrao sam da je za sve, kako za mene tako i za učesnike a i za organizatore najbolje rešenje da se naredne godine to kolo preskoči tj. da se predloži inđijskim planinarima da u okviru Čarolija organizuju i treking ali on neće biti bodovan u ligaškom bodovanju za narednu godinu.

Juče održano poslednje kolo u Subotici je po mojoj zamisli trebalo da bude i mala žurka svih nas koji smo iz kola u kolo prelazili kilometre i sakupljali bodove kako za nas tako i za naše planinarske klubove. Moju ideju su srećom prihvatili svi u klubu pa mi je samim tim i organizacija bila olakšana što opet ne znači da se nisam umorio dok nisam sve odradio onako ili nar približno onako kako sam to želeo. Izuzetno veliki odziv kako onih koji stalno dolaze na treking tako i nekih novih lica, odličan prostor u kome smo bili zahvaljujući razumevanju i pomoći MZ Veliki Radanovac i gospodina Čanadi Josipa, maksimalno angažovanje velikog broja članova PK Spartak doprineli su da su se svi učesnici juče odlično osećali kako na stazi tako i posle. Mali problem smo opet imali sa tehnikom tj. kompjuterom na kom radimo evidenciju učesnika i merenje vremena ali to je hronični problem koji se  javlja cele godine. Iz tog razloga i obrada rezultata ide nešto sporije.

Često ovako umoran na kraju svega razmišljam o tome da mi ovo ne treba u životu. Bilo bi lepše da mogu negde bezbrižno da uživam, radim šta hoću, koliko hoću ili mogu, s kim hoću ili mogu…vrlo slično sam se osećao i prošle godine, verovatno i prethodne, i one pre prethodne, i 2009. kada sam na Midžoru želeo da se oprostim od kluba ali nisam uspeo jer se uvek nešto novo desi što me podstakne da nastavim. E sada, bar za sada još nisam osetio ništa što bi me odvratilo od moje želje da „okačim bakandže o klin“. I kao što to Milan iz Rume reče, liga već ima svoje ja, može ona i bez mene, direktora (al mi nadenuše funkciju, svaka im dala).

P.S. sva imena navedena u ovom tekstu su izmišljena i nemaju veze sa stvarnošću.

Žalim što ni ovaj tekst nisam ilustrovao, jednostavno ni ne nosim više fotoaparat, toliko sam skenjan da mi nije ni do slikanja.

Pošto sam od Aleksandra Žmahera dobio nekoliko fotografija iste stavljam u nastavku ovog teksta

otto

strale

start - Copy intervju - Copy deca - Copy 10515087_376543329169839_2558151224525498763_o

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *