Nikad briga, nikad stres

Konačno sam preživeo jedno kolo Vojvođanske treking lige na kom je sve funkcionisalo kako treba. Zaista dugujem veliku zahvalnost planinarima „Jelenka“ iz Pančeva što su uspeli da organizuju Deliblatski maraton na ovako visokom nivou.

Još pre nekoliko nedelja nisam bio siguran kako ću uopšte stići do Pančeva odnosno Deliblata. Nešto nisam u poslednje vreme voljan da se podmećem kao organizator odlaska na planinarske akcije, nisam ni verovao da postoji dovoljan interes u klubu, stići do Deliblata nije ni jeftino s obzirom na činjenicu da i Strahinja mora sa mnom. Mnogo je toga bilo u magli, mnogo nerazjašnjenih stvari. Srećom kada su stvari počele da se rešavaju sve je krenulo dobro jedno za drugim. Gotovo bez stresa kakvi me u poslednje vreme snalaze uspeli smo da se sakupimo nas 18 i krenemo u subotu ranom zorom put Deliblata.

(foto Ljubica Drča)

(foto Ljubica Drča)

Pre pola 9 već smo bili na startnom mestu, Strahinja nije želeo ništa da rizikuje sa mojim već pomalo rasturenim netbukom, poneo je svoj kompjuter. Devojka koja je radila na prijavama, Nevena, vrlo savesno je prišla poslu koji joj je poveren i već nakon par minuta sam video da bi danas stvari trebale ići savršeno. Milan iz „Jelenka“ mi je u nekoliko mejlova koje smo razmenili u poslednjih desetak dana nagovestio da su stvari pod kontrolom i da je kolo Vojvođanske trekiing lige prioritet ove godine i da ne brinem. Ne sumnjajući u njega, ozbiljan je to čovek, ipak sam zadržao minimalni minimum opreznosti u slučaju da se ipak nešto previdi. Uostalom ne jednom sam se već opekao. No, ovaj put zaista nije bilo razloga za brigu. Bili su tu i planinari iz Paraćina predovđeni Maretom, oni u novembru organizuju promo kolo Treking lige Planinarskog saveza Srbije. Danas su tu da malo uče zanat 🙂

(foto Ivan Sokolović)

(foto Ivan Sokolović)

U 9:30 sati označen je start na sve tri staze, oko 90 učesnika je krenulo na stazu koja mi je najviše odgovarala ovog subotnjeg prepodneva. Ja sam se opredelio za onu srednju od 31 km, najpre sam još jednom obišao prijavni sto, proverio je li sve pod kontrolom i onda krenuo. Ubrzo sustižem one sporiije i opuštenije učesnike. Posle kontrolne tačke broj 1 napuštamo asfalt i ulazimo u peščaru. Uskoro me sustižu i najbrži takmičari sa duge staze. Zaista su brzi, teren im sigurno odgovara,pošto je padala kiša jutros pesak nije suv pa je kretanje olakšano. Nakon KT 2 ulazimo u šumski deo staze, hodajući sam sa sobom imnam dovoljno vremena da preslažem svoje misli u glavi i potražim svoj mir. Tek me kod KT 3 sustiže nova grupa učesnika. Ubrzo nailazim na raskršče staza, odvajaja se kratka od srednje i duge, naravno dileme nemam, idem na srednju. Danas sam po prvi put u novim cipelama, znam da nije pametno u potpuno novoj obući hodati 31 km ali nemam izbora, drugu nemam. Još osećam posledice od prošlonedeljnog pešačenja, na oba tabana mi još nisu zarasli plikovi, na desnoj peti je još uvek krvavi žulj. Ali šta je to za nekoga ko toliko voli da tabana po bespućima.

(foto Ivan Sokolović)

(foto Ivan Sokolović)

Na stazi ka KT 4 je poprilična gužva, brojni znani i neznani planinari, užurbano ih obilazim pozdravljajući se usput sa njima. Na KT 4 ostavljam ranac dok obilazim krug do KT 5 gde se na kratko zadržavam u priči sa raspoloženim kontrolorima. Nailazi i Ivan Sokolović koji je malo promašio stazu pa dalje idem sa njim. Ponovo sa rancem na leđima grabimo ka KT 6 gde nas kontrolor radosno dočekuje, izgleda da mu je samom dosadno. Na KT 7 dve vesele „Jelenčice“, ponovo ostavljamo rančeve pa krećemo u krug usput uveravajući naredne dve KT. Na povratku srećem i petočlanu ekipu iz Mađarske koji su mi se najavili putem mejla. Dajem im nephodne instrukcije i nastavljamo ubrzanim koracima ka cilju. Nakon KT 10 nas sustiže i Milan iz Rume i sa njima zajedno stižemo do poslednje 11-te KT. Tu nam se pridružuju i zrenjaninski trekingaši. Usput konstatujemo da smo u velikom problemu jer na današnjem kolu nismo našli ni jednu zamerku i sad ne znamo kako ćemo Milanu (Glumcu iz PD Jelenak) na oči. Eh da su uvek ovakvi problemi 🙂

(foto Milanka Arsić)

(foto Milanka Arsić)

Na cilju smo, po izjavama svih učesnika čak i onih najvećih kritičara ovo je zaista bilo jedno besprekorno kolo. Konačno da i ovo doživim. Sledi dodela medalja i poklona koji su domaćini obezbedili za pobednike. Vreme je da se krene kući. Sutra je novi dan i novi izazov.

Fotografije su u fotogaleriji, trasu ovaj put nisam snimao tj. nisam poneo GPS jer sam stazom već prolazio nekoliko puta.

0 thoughts on “Nikad briga, nikad stres

  1. Predrag Prtljaga

    Prošle godine sam baš kritikovao (http://vojvodjanskatrekingliga.wordpress.com/rezultati/rezultati-2013/rezultati-po-kolima/rezultati-6-kola/#comment-18 ), ali ove godine DUPLO toliko hvalim!
    Svaka čast „Jelenku“, posebno Milanu G. i (da se ne ljute moji Vrščani) ovo je u 2014. godini jedno od dva najbolje organizovana kola (za sad, očekujem da se Subotica baš pokaže)!

    Pitanje: gde mogu/možemo pratiti i/ili dobiti informacije o „promo kolu Treking lige PSS“?

    Reply
  2. Milan Mirković

    Neću da kažem da do sada nije bilo jako dobro organizovanih kola lige, ali organizacija Deliblatskog maratona može da bude primer svima. Odlično markirane staze, dovoljno kontrolnih tačaka, više nego dovoljno okrepljenja za sve, kontrolori na visini zadatka… Stvarno treba biti jako razmažen pa naći neku zamerku. Ni u jednom trenutku se nisam pokajao što sam umesto uspona na Ovčar sa klubom odabrao da idem sam u Deliblato, stvarno je sve bilo besprekorno.

    Reply

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *