Fruškogorske poslastice

„Akcija ima svega, laganih staza, kratkih i strmih uspona i spustova, predivnih vidikovaca, obilazak kulturno istorijskih spomenika, obilazimo i Manastir Grgeteg, prelazimo jednim delom atraktivan deo staze Vilenjaka. Po završetku akcije možete istu završiti u Paragovu ili još neko vreme provesti u Planinarskom domu Jugodent, uživajući u popodnevnom Suncu, pogledu na obližnje brežuljke.“

Kada sam pročitao ovako napisanu najavu nisam se mnogo dvoumio da li da idem ili ne. Dodatni motiv je što sam Frušku goru pomalo zapostavio u poslednje vreme. Sada je bila prilika da se taj propust ispravi. Milan (Marković, PD Naftaš, Novi Sad) vodi zanimljive akcije, dinamične, siguran sam da se neću pokajati ako odem. Čak je i polazak na akciju neobično kasno, mogu bez problema poslovnim vozom do Novog Sada.

Gužva u autobusu za Paragovo (foto Vesna Guljaš)

Gužva u autobusu za Paragovo (foto Vesna Guljaš)

Buđenje oko pola pet, biciklom do grada, pa na voz. U Novom Sadu smo na vreme, srećem mnogo ljudi na ulici, vraćaju se sa Exita. Ne stoji mi se u mestu,  idem bulevarom do kraja, tamo ću sačekati autobus za Paragovo. Nekako se ukrcavam sa još nekoliko planinara i za petnaestak minuta smo već na okretnici na Paragovu. Ima nas dosta, više od očekivanog. Izgleda da mnogi nisu odoleli najavi.

Paragovo, pred polazak na stazu (foto Vesna Guljaš)

Paragovo, pred polazak na stazu (foto Vesna Guljaš)

Nisam prebrojavao koliko nas tačno ima, valjda trideset. Milan je odmah povukao, malo jači tempo od početka. Jači za one koji nisu navikli. Idemo ka Glavici ali ne poznatom maratonskom stazom nego delom nemarkiranom, onom kojom sam trčao jesenas na planinskoj trci. Od Glavice idemo Zanatlijskim planinarskim putem, nedavno sam išao ovuda, sada je dosta zaraslo. Napuštamo markiranu stazu pa opet idemo delom nemarkiranom pa zatim „crnom“ stazom. Vidim da je sveža markacija, obnovljena je. Staza je jako lepa, nisam mnogo puta prolazio njom. Pre Zanatijskog bunara kreće onaj strmi uspon do grebena. Savladavam ga lako, čak ni štapove ne vadim iz ranca. Stižemo do Viline vodice, prva planirana pauza. Prilika da se doručkuje. Dalje idemo „crnom“ markacijom. Nailazimo na prvu prepreku. Nekadašnja trasa zalazi u privatni posed, nova trasa zaobilazi posed ali je dosta zarasla. Čuju se i negodovanja. Ne podržavam takav stav. Pre izlaska na put trebalo se baš pomučiti kako bi smo se probili kroz gusto šiblje. Sreća našle su se tu i kombinirke i noževi pa je posao delimično olakšan.

(Foto Milan Marković)

(Foto Milan Marković)

Izašli smo na Direk, uzvišenje iznad Bukovca, nedaleko od nas je srušeni vojni objekat po kome se ovaj predeo i pamti. Nastavljamo transverzalnom stazom do Masne ćupe. Ne zadržavamo se, idemo dalje uzbrdo dok nam se staza ne ukrsti sa Stazom vilenjaka. Onda sledi avantura, gore, dole, gore, pa kroz potok. Kroz potok se nije moglo dugo, opet uzbrdo, kao da se na zid penjemo. Za nevolju ispao mi je fotoaparat pa se skotrljao nadole, šta ću moram po njega. Opet uzbrdo, nije lako, grupa se dosta razvlači. Pronalazim stazu koja po izohipsi obilazi ovu strminu i za čas sam sustigao ostale. Uviđam da ukoliko želim da stignem na vreme voz za Suboticu moram brže napredovati pa odlučujem da napustim grupu. Dok su oni krenuli ka Grgetegu ja sam stazom Bukovačkog maratona (u suprotnom smeru) krenuo ka Velikoj Remeti. Nisam imao mnogo vode, dvoumim se da li da odem do manastira i natočim ili ne. Odustajem od te ideje, nadam se da ću do Sremskih Karlovaca stići sa ovom malom zalihom koja mi je preostala u rancu.

(Foto Milan Marković)

(Foto Milan Marković)

Skrećem na put ka Sremskim Karlovcima, išao sam dva puta njime ali iz pravca Karlovaca. Prepoznajem neke detalje, na dobrom sam putu. Sve je toplije, vode sve manje imam. Gledam na gps, odbrojavam, 5 km, 4 km, 3 km, ne skrećem na put prema Magarčevom bregu nego izlazim na asfalt. Nadam se da ću tu pre doći do vode. Ulazim  u naselje, prodavnica. Pa još i radi. Juhu. Pepsija nema, on me uvek vrati u život. Pokušavam sa koka kolom. Hm, sumnjivo je ovo meni, nešto mi danas (ili juče) nije leglo. Sreća do centra nema mnogo. Desetak minuta i već sam kod Četiri lava. Svadba. Tamburaši. Veselo je nedeljno popodne u Karlovcima. Klupa u hladovini, pola sata odmora do polaska autobusa za Novi Sad.

Na stazi vilenjaka

Na stazi vilenjaka

U Novi Sad stižem taman kada mi Lastin autobus za Suboticu odlazi, ne uspevam van stanice da ga zaustavim i uđem u njega. Čekam naredni autobus, vozom mi se ne da, to može da potraje. Sve je dobro kada se dobro završi. Zanimljiva, dinamična akcija, dosta toga viđenog i doživljenog što do sada nisam imao prilike da vidim i doživim a opet nisam zadovoljan kako sam sve podneo. Nikako da mi se sve kockice slože u jedan besprekoran mozaik. Novi vikend je možda nova prilika. Treba se samo opredeliti kuda poći 🙂

Staza koju sam ja prešao u nedelju je ovde 13.07.2014. Fruska gora sa Naftasima . Fotografija imam malo, na moju veliku žalost ni jedna fotografija sačinjena u šumi nije uspela. Da li je vreme da menjam fotoaparat? Ono malo što koliko toliko valja je ovde

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *