Moje muke direktorske

Upcoming Events

Često se zapitam šta mi je sve ovo trebalo u životu? Da sam prećutao u datom momentu, da sam skrenuo priču na neku drugu stranu do svega ovoga ne bi ni došlo i možda bih ja bio sada odmorniji i bezbrižniji. Možda. Ko to da zna. Pošto u datom momentu nisam prećutao nego sam progovorio o mojoj ideji da se na tradicionalnim akcijama Planinarskog saveza Vojvodine pokrene drugačiji vid planinarenja, vrlo sličan nadaleko čuvenom i poznatom Fruškogorskom maratonu i nešto mladjem bratu Bukovačkom maratonu. Dakle da se da šansa i onima koji  bi voleli i imali snage i volje da predju mnogo više kilometara i da brzinu prelaska staze prilagode svojim željama i mogućnostima. Uz neke manje korekcije mojih ideja došli smo do Pravilnika, do plana i programa za prve četiri pilot akcije na kojima bi smo predstavili nšu novu ideju.

Sada, nakon održanog kola na Vršačkim planinama mogu sa sigurnošću tvrditi da sam bio u pravu i da je ova ideja pun pogodak. Ne bih da ponavljam sve što sam napisao u izveštu koji se nalazi na sajtovima Saveza i Lige, tmo je rečeno gotovo sve što se desilo i što je bilo vidljivo u subotu na stazama Vršačke trnsverzale.

Ipak nije sve išlo glatko. Strahinjina velika pomoć oko izrade programa za vodjenje baze učesnika i rezultata sa merenjem vremena je bila nemerljiva, ja to sam nikada ne bih znao uraditi. Priznajem da sam samo ideju dao, a do nje sam došao tako što sam učestvovao na jednoj sličnoj manifestaciji u Mađarskoj. Dalje je već išlo nekako. Savez je obezbedio bar kod čitač, trake i folije za ID kartice. Predsednik saveza je pomogao oko štampanja kartica. Hvala mu veliko mada moram reći da sam se šokirao kada sam otpakovao paketić i ugledao kartice koje su sve do jedne imale štamparsku grešku. Šta raditi? Jednostavno ništa. Još kada sam ih izmerio i shvtio da su i kraće i uže za 2 mm! No, nije to bio kraj mojih muka. Nalepnice na koje sam štampao podatke za svakog učesnika su bile takodje formata kartica. Tako je bar pisalo na kutiji, ali… desna kolona je bila za 2 mm šira. Pa dobro, nalepnice šire, kartice uže, sa svake sam makazama odsekao višak. Kada sam krenuo da ih ubacujem u foliju još jedan šok, desetak folija je bilo zavareno sa sve četiri strane. Eh 🙁 pa ništa me neće.

Subota se neumitno bližila, počela je da me hvata blaga nervoza. Srećom u sredu na sastanku se minibus prepunio pa sam Mirku i Sanji prepustio dovodjenje grupe a ja sam sa svojima automobilom krenuo za Vršac. Nekako mi je bilo lakše da budem u subotu od jutarnjih sati tamo i eventualno pomognem oko priprema za start. Srećom sve je uz neke sitne problemčiće prošlo kako treba. Koje olakšanje za mene. Mogu mirne savesti na stazu.

IMG_0917

Planiranu srednju stazu sam promenio u kratku, biće sa mnom troje Rumuna, idemo da ispenjemo najviši vrh Vojvodine pa nazad u dom na druženje. Do vrha je zaista sve išlo po planu. Preteće kišne kapi su se brzo povukle pred sunčanim zracima. Lepo sam ja napisao par dana pred start da su i meteorolozi ljudi kao i svi mi, ponekad grešni.

Zvono mog mobilnog telefona na silasku sa Guduričkog vrha je ngovestilo promenu plana. Zovu me sa KT 2, kažu jedan učesnik koji je krenuo sa starta i prošao KT 1 nije stigao do KT 2. Pola sata telefoniranja, provera, potrage nije urodilo plodom. Nema mi druge nego da se sa prevoj ispod Guduričkog vrha spustim do Središta i dalje preko Lisičije glave da krenem u kontra smeru ka cilju. Trkom nizbrdo, onoliko koliko ja mogu da trčim. Kontrolori se već pakuju, ja nastavljam uzbrdo ka Lisičijoj glavi. Mora da sam nametnuo prejak tempo, vrlo brzo sam osetio umor. Nekako, korak po korak savladavam veliku strminu i izlazim na vrh. Tu pronalazim Iliju, nastarijeg učesnika današnjeg kola. Sve je u redu sa njim. Biće i sa mnom onda, sada već nema šta da me snadje.

ocaj

Tako sam završio svoje učešće, zvanično prešavši 16 km, stigao pretposlednji na cilj. Dobro, nije sve uvek onako kako piše. Ima i u pozadini cele priče još dosta toga. Važno je samo da su svi na broju, srećni i zadovoljni.

U nedelju je sledilo malo relaksacije, 12 km pešačenja po Zagajičkim brdima u Deliblatskoj peščari. Želja mi je bila da stignemo do najvišeg vrha no, ovaj put nije bilo dovoljno vremena. Vrh smo posmatrali sa udaljenosti od par stotina metara, ispred nas je bila dolina, trebalo se dosta spuštati pa ponovo penjati a u ovom sastavu to već nije bio najrealniji i najracionalniji potez.

Nekoliko fotografija sa Zagajičkih brda su u fotogaleriji

0 thoughts on “Moje muke direktorske

  1. Milan Mirković

    Lako je biti „veliki vođa“ i pustiti druge da rade sav posao, uvek je najteže biti prvi među jednakima…
    Svaka čast na odličnoj organizaciji. Ta ogromna pozitivna energija uložena u celu priču se itekako oseti. Najvažnije je da su na kraju svi bili zadovoljni, a koji kilometar manje ili više tu ne pravi veliku razliku.

    Reply

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *