Trebala je biti prosta priča

Trebalo je da bude nekako ovako. Planinarima je palo na pamet da krenu u obilazak planinarskih transverzala. Našlo se nekoliko istomišljenika, brzo je pao konkretan dogovor oko obilaska prve. Neka bude Zanatlijska, na Fruškoj gori. Kratka je, dugačka svega 20-ak km, može da se pregazi u jednom danu. Ali, ajde kad je već prvi susret planinara transverzalaca neka se susret oduži na dan više pa da se vreme iskristi za bolje upoznavanje, planiranje aktivnosti u budućem periodu. Uslovi su tu, planinarski dom pod Glavicom je jedna od kontrolnih tačaka, dakle ni smeštaj nam ne bi trebao biti problem.

Učesnici akcije (foto N:Radičević)

Učesnici akcije (foto N:Radičević)

U svom relativno gustom planu aktivnosti našao sam jedan vikend koji sam bio voljan posvetiti ovoj akciji. Treći vikend u martu, nekada smo u to vreme proslavljali rođendan „đaka generacije“ vodičke službe PSS-a, sada su to samo blede uspomene. Prihvatio sam se da budem vodič na terenu, nisam neki ekspert ali smatram da sam dobar poznavalac Fruške gore. Ivan iz Beograda će da reguliše naš smeštaj, transverzalne dnevnike i bedževe.

Tri dana pred akciju polako privodeći pripreme kraju stigla je prva loša vest. Nemamo smeštaj. O razlozima sada ni ne razmišljam više. Ko je kriv i da li je uopšte neko kriv za ovaj propust? Zaista mi više nije važno. Desilo se, jednom se i to mora desiti. Razmišljam šta mi je činiti? Da  li da otkažem celu akciju? Teško mi je doneti odluku. Žao mi je onih koji su se za akciju prijavili, nekima bi ovo bila prva vikend akcija. Jooj, muke i nevolje. Razmišljam još malo do donošenja konačne odluke. Ići ćemo ali uz manje korekcije staze na jednodnevnu akciju. Šteta je da se ova ideja ne ostvari. Svi prijavljeni prihvataju novonastale činjenice, nema nam druge. Čekamo subotu.

Kroz kamenički park (foto N:Radičević)

Kroz kamenički park (foto N:Radičević)

Subota. Poranio sam. Ispratiću drugu grupu planinara našeg kluba  koji će na akciju „Potoci i vodopadi Fruške gore“. Onako već po navici proveravam red vožnje železnice preko interneta. Koji šok! Voz kasni skoro 2 sata u dolasku, ko zna koliko to može biti u polasku!? Proveravam na šalteru, dobijam samo potvrdu da je informacija sa interneta tačna. Karte sam kupio dan ranije, imamo pravo na povraćaj novca. Utešno saznanje. Počinjem da kuckam poruke, odustajem, za koji minut će svakako svi biti na stanici pa ćemo se dogovoriti šta i kako. Vraćam pare i objavljujem da ću ja ipak u Novi Sad autobusom. Lastinim polaskom u 7:30 ću taman stići na vreme u Petrovaradin na mesto susreta sa grupom koja stiže iz Beograda. Ostali mi se pridružuju, nikom se ne ostaje kući kada je već krenuo na put. Brzim korakom jurimo ka autobuskoj stanici, stižemo koji minut pre polaska autobusa. Dobro je, valjda je sada kraj našim nevoljama vezanim za ovu akciju.

Pre pola deset smo već u Novom Sadu. Uvertira za današnju akciju je pešačenje od autobuske stanice u Novom Sadu do Petrovaradinske tvrđave. Susret sa beogradskim planinarima, tu je i Steva, vodič iz SK Orlovac, on će nam biti domaćin do doma pod Glavicom. Odlična vest za mene, biću vodič samo na drugoj polovini staze. Pola brige manje. Nas 28 kreće nakon zajedničkog fotografisanja ispod petrovaradinskog sata putem ka Dunavu, prolazimo kroz naselje Ribnjak, pa ispod Mosta slobode, ulazimo u Kamenički park. Par kratkih pauza, nama nepotrebnih, navikli smo mi mnogo duže da hodamo bez odmora. Ali prilagodljivi smo, svakako nema potrebe za žurbom. Daleko je još mrak. Ulazimo u Sremsku Kamenicu, dolazimo do Spomen kuće Jovana Jovanovića Zmaja. Kuća je zatvorena, u prozoru kuće rukom ispisano obaveštenje na listu papira da se kuća za posete otvara početkom aprila. Poranili smo znači.

Steva nas vodi kroz Sunčanu dolinu ka domu pod Glavicom. Meni nepoznat put, koliko me pamćenje služi njime još nisam prolazio. Stižemo u dom nakon pređenih 11 km.  U domu je predviđena malo duža pauza. Prilika da se pojede neki sendvič, popije pivo (ja kao vodič dalje trase se uzdržavam, ne bih da zalutam negde u šumama Fruške gore), da se ispečatiraju dnevnici transverzale i preuzmu bedževi. Opraštamo se od Steve, preuzimam vođenje grupe i obećavam ih mnogo dinamičniju stazu.

IMG_0914

Staza od doma vodi ka Savinoj vodi, lepa šumska staza, baš za uživanje. U početku ima malo više nizbrdice ali to može da znači samo jedno, biće posle uzbrdice. I zaista, pod uglom od devedeset stepeni skrećemo desno  i vrlo strmom stazom grabimo ka grebenu i izvoru Viline vodice. Uspon je za neke naporniji, no bez većih problema svi ga savladavamo. Malo odmora pre dolaska do izvora gde se odmor trajao toliko koliko nam je svima trebalo da napunimo flašice izvorskom vodom. Vraćamo se na greben, ovde nas napušta jedan učesnik iz Iriga, on će još malo da švrćka Fruškom gorom. Mi nastavljamo ka Masnoj ćupi. Usput nailazimo na stazu koji koriste mauntibajkeri i divimo se njihovoj hrabrosti koju pokazuju dok savlađuju ove prepreke. U dolini se već nazire Bukovac. No pre toga stižemo do spomen obeležja inicijatorima i osnivačima prvog planinarskog društva u Vojvodini. Koristim priliku da i beogradske planinare upoznam sa svečanom akademijom koja se priprema za 29.novembar ove godine u Subotici kada će se obeležiti 90 godina organizovanog planinarstva u Vojvodini. Do Bukovca smo došli pored Direka i srušenog vojnog objekta. Akciju završavamo kod rodne kuće Milice Stojadinović Srpkinje nakon 21 km pešačenja i oko 600 metara savladane visinske razlike.

Prva transverzala je uspešno savladana. Da li ćemo i kada još biti u prilici da zajednički organizujemo prelazak neke od transverzala pokazaće vreme.

Mojih nekoliko fotografija sa akcije su u fotoalbumu

Trasa Zanatlijske transverzale je ovde a statistički podaci na sajtu PK Spartak Subotica

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *