Džej Džej (Ješevac i Jelica)

Upcoming Events

Držeći se nekih nezvaničnih kataloga planina i planinskih vrhova Srbije stigao sam do slova J. Ješevac i Jelica, relativno blizu Subotice, to relativno u prevodu znači da do tamo i nazad nema više od 700 km što je neki maksimum koji dozvoljavam sebi kada organizujem planinarske akcije.

Istina je da sam na obe planine već napravio nekoliko koraka, na Jelici nekoliko puta kada sam prelazio Ovčarsko-kablarsku transverzalu a na Ješevcu prilikom uspona na Borački krš. No, ostalo je izazov ispenjati i najviše vrhove ove dve planine. Čisto da se spisak ispenjanih najviših vrhova srpskih planina poveća za još dve.

Prateći vremensku prognozu izbor za subotu je bio Ješevac. Po saznanjima nešto duža i teža staza od one planirane za nedelju. Do poslednjeg dana sam se premišljao za koju varijantu da se odlučim i na kraju je izbor bio da se prevozom dođe do sela Lunjevica pa dalje peške kroz selo Jablanicu do Trijeske. Prolazeći kroz Jablanicu sam shvatio da smo mogli i prevozom do sela ali neka, tih prvih 2 km po asfaltu je taman dobro došlo za razgibavanje nakon šestočasovne vožnje od Subotice.

Pripreme za polazak (foto Ivan Manić)

Pripreme za polazak (foto Ivan Manić)

Puteljcima između kuća, pa dalje preko livade do šume, pa onda lagano uzbrdo do podnožja Trijeske. Stenovita gromada pred nama, staza vijuga okolo penjući se lagano sve do samog vrha. Poslednje metre prolazimo probijajući se kroz šiblje kojim je nekadašnja vulkanska kupa sada obrasla. Konstatujem da mi je čudno da se ovakav atraktivan vrh ne eksploatiše više od strane planinara i da ne postoji markirana staza.

Spuštamo se nakon kraćeg odmora na prevoj između Trijeske i Savićevice, dalje pratimo put u podnožju koji bi trebao da nas dovede do najviše tačke Ješevca Crnog vrha. Neke od usputnih vrhova zaobilazimo, na neke se penjemo. Prateći makadamski put stigosmo i do Crnog vrha. Ko zna koji je to vrh sa ovim nazivom? Ni sa njega nema vidika, valjda se to već da zaključiti iz naziva.

Kolona na usponu (foto Ivan Manić)

Kolona na usponu (foto Ivan Manić)

Onaj teži deo akcije je prošao, takva su mi bila razmišljanja, sada bi valjalo samo naći pravi put do sela Grabovica. Do sela će se isprečiti još nekoliko vrhova, pokušavamo da ih izbegnemo. Neke smo uspeli sa većom neke sa manjom srećom. Onaj nazvan Veliki vrh nam se preprečio u skladu sa svojim nazivom, nikako da ga zaobiđemo. Što se više trudimo sve više ulazimo u gustiš i šiblje.  Dobro, poneka ogrebotina će bar dva,tri dana podsećati neke na ovu malu avanturu. Nije planinarenje unapred izrežirana predstava gde se sve zna unapred. Čuju se petlovi i lavež pasa, tu smo. Još par stotina metara i izlazimo na asfaltni put.  Nakon pređenih 20 km i ispenjanih 940 metara uspona završena je današnja akcija.

Ješevac, Crni vrh902 m/nv (foto Ivan Manić)

Ješevac, Crni vrh902 m/nv (foto Ivan Manić)

Noćenje u planinarskoj kući na Rudniku. Vode ima kao u ona nesrećna vremena devedestih, dva sata imaš, dva sata nemaš. Naravno ta dva sata znaju da se otegnu i na četiri, naročito ako su to ta dva sata kada nemaš vodu. Političke igrarije lokalnih moćnika. Preživesmo mi i bez vode.

Nedelja nas dočekala sa vodom ali onom u obliku kiše koja je počela da pada. Krenusmo ka selu Banjica odakle ćemo na planinu Jelicu. Putem ka manastiru Stjenik do raskrsnice. Dilema, je li manastir na gornjem ili donjem putu? Mi ćemo gore, ne bismo da gubimo u visini ako ne moramo. Šumskim putevima, neobeleženim naravno, uspavajući gotovo uvek da na raskrsnicama nastavimo pravim putem dođosmo do mesta gde se vrši „sanitarna seča“. Naravno da se one ko ruka tanke grane samo ostavljaju, niko to ne sklanja, to što je njima zakrćen prolaz koga to briga. Prođosmo mi te prepreke ali pojavi se i druga, prirodna u obliku potoka. Nerado ali drugog izbora nismo imali morali smo se spustiti u potok pa preko njega na drugu stranu gde se nazire put, dosta zarastao ali definitivno onaj koga smo tražili.

Nakon malo avanturizma (moram priznati neočekivanog) dalje pešačenje je već bilo manje uzbudljivo osim ako se izuzme detalj da je umesto kiše tu već sneg bio taj koji je diktirao vremenske uslove. Dakle prava zimska akcija, čak sam u jednom momentu zažalio što nemam rukavice na rukama. Širok šumski put po grebenu Jelice sa tek povremenim goredoliranjem nas je nakon satićak vremena doveo do vrha Jelice. Na jednom stablu na beloj podlozi crvenim slovima ispisano Vrh Jelice! Hm, možda sam mogao i sam da to ispišem na nekom stablu ranije?

Jelica, Crna stena 929 m/nv

Jelica, Crna stena 929 m/nv

Iako pomalo smrznuti ispoštovali smo uobičajene rituale na vrhu, fotografisanje sa klupskim obeležjima u čast još jednog ispenjanog vrha. Vraćamo se do raskrsnice odakle nas markirana staza, valjda jedina na koju smo naišli ovog vikenda dovodi do manastira Stjenik. Od manastira do Banjice je već rutinsko pešačenje makadamom i asfaltom do autobusa. Nešto lakša, oko 17 km duga tura sa 744 metara uspona po kišovitom i snežnom vremenu bila je dovoljna za danas.

Možda Ješevac i Jelica nisu atraktivni kao Trem na Suvoj planini gde se proteklog vikenda našlo skoro 1500 planinara iz cele Srbije ali su mene u potpunosti ispunile osećajem zadovoljstva.

Fotoaparat nisam ni poneo, par fotografija već poznatim „telefonom za dinar“ uz nekoliko pozajmljenih fotografija su u albumu koji se može pogledati u fotogaleriji Ješevac i Jelica

Prikaz staze sa usponom na Ješevac je ovde a za Jelicu ovde

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *