Has Bukovica

Upcoming Events

Zanimljiv kraj je ta Azbukovica, brdsko-planinsko područje u zapadnoj Srbiji na granici sa Bosnom i Hercegovinom. Granicu čini reka Drina koja odvaja Azbukovicu od opština Srebrnica i Bratunac. Na severozapadu je Mali Zvornik, na severu Krupanj, na severoistoku Osečina, na istoku Valjevo, a na jugu Bajina Bašta. Najviši vrh je na planini Bobiji, 1272 metara visoka Tornička Bobija. Azbukovicu preseca nekoliko bujičnih reka koje se ulivaju u Drinu a najpoznatije su Trešnjica i Ljuboviđa. Cilj mog odlaska u ovaj kraj je naravno bio vrh Bobije, vrh koji mi je uvek nekako izmicao pri brojnim posetama ovom kraju.

Dva Zorana, Željka i Nada. Pauza u Valjevu. Foto Milan Marković

Dva Zorana, Željka i Nada. Pauza u Valjevu. Foto Milan Marković

Prilika mi se ukazala zahvaljujući akciji koju je organizovalo PD Naftaš iz Novog Sada. Nije mi mnogo teško palo buđenje u pola 2 ujutro i putovanje vozom do Novog Sada. Burek sa jabukom za doručak, greh bi bio to propustiti. Sledi dalje putovanje (ne)udobnim minibusom do prevoja Debelo brdo na putu Valjevo–Bajina Bašta. Put prekraćujemo gledanjem emisije „Moja Srbija“ koja govori o Azbukovici i Bobiji. (emisija može da se pogleda na Youtube : Azbukovica)

Polazak sa Debelog brda ka Bobiji. Foto Milan Marković

Polazak sa Debelog brda ka Bobiji. Foto Milan Marković

Konačno nakon tročasovne vožnje smo na Debelom brdu, mogu da se posvetim onom zbog čega sam došao, usponu na Bobiju. Krećemo najpre makadamom ka planinarskom domu Debelo brdo, dalje istim tim putem do raskrsnice gde se udesno odvaja slabiji put ka Jablaniku. Mi nastavljamo ulevo, ka zapadu u pravcu Grebenske stene i Jokinom bregu. Pravimo pauzu u zaoseoku Razbojište. Tu je i prodavnica, najbolje prolazi Valjevsko pivo, a šta drugo? Ovde se susrećemo i sa planinarskim markacijama, baš na raskrsnici kod prodavnice je uz markaciju i natpis Trešnjica. Jednom ću i tamo, nadam se, no danas nam je cilj vrh Bobije. Nakon kraćeg odmora nastavljamo dalje, napuštamo makadam i krećemo uzbrdo, zaobilazimo vrh Rilo i ubrzo izlazimo na vrh Opaljena stena na 1156 m/nv. Uskoro stižemo kod šumarske kuće i izvora Dobra voda gde je i crkva brvnara. Šarenolika, brojna grupa planinara, pomalo već umorna, nekima fali kafana, navikli ljudi na akcije sa drugačijim sadržajem. Milan, vodič ove akcije se ne da zbuniti, požuruje ih, mrak rano pada a mi još imamo dosta do cilja.

Opušteno. Foto Milan Marković

Opušteno. Foto Milan Marković

Sledi uspon ka najvišem vrhu, usput se staza nakratko odvaja do jednog od brojnih vidikovaca. Pošto su nam vremenske prilike išle na ruku, naravno da odlazimo do vidikovca. Ubrzo počinje sitna kišica, dok je većina povadila svoje kišne kabanice i obukla ih kiša je gotovo prestala da pada. Sreća prati hrabre. I bezgrešne. Tako neki kažu. Konačno stižemo na sam vrh. Nekima je već svega dosta. Čudno. Ne razumem te ljude, što uopšte kreću na ovakve akcije? Sam vrh Bobije nije atraktivan, nema posebne oznake, tu su betonski ostaci četiri stuba, verovatno od neke antene. Tu su i prostorije radio-kluba. No, samo 200 metara dalje sjajan vidikovac koji otplaćuje trud koji je uložen da bi se dovde stiglo. Gotovo pola Srbije kao na dlanu. Još kada su vremenske prilike idealne, eh, da dođeš i poželiš da tu dugo, dugo ostaneš.

Ne, nisam u Subotici danas. Foto Milan Marković

Ne, nisam u Subotici danas. Foto Milan Marković

Ostati se ipak nije moglo predugo, jesen je, dani su kratki, uskoro će mrak, a treba se još spustiti do sela gde bi trebalo da nas čekaju minibusevi. Pratimo trek iz GPS-a a tu je i planinarska markacija. Staza se sve strmije spušta naniže. Potrebna je velika pažnja, ima nas mnogo, kolona je dugačka, može neki kamen da se otkotrlja i povredi nekoga. Sve teže nalazim oslonac, idem na kraju kolone, klizavo je. Ne smem ni da pomislim kako bi bilo da je padala kiša! Konačno smo na jednoj livadi, vidljivost sve slabija, rekao bih da smo u minut do dvanaest završili. Silazimo na put, pa do početka asfalta. Tu su minibusevi, pakovanje pa polazak.

Vidikovac na Bobiji. Foto Milan Marković

Vidikovac na Bobiji. Foto Milan Marković

Povratak kući je uvek nekako najteži deo jedne akcije. Pomalo umoran, ostvarivši cilj možda i emotivno ispražnjen, znajući da moram iz Novog Sada hvatati neki prevoz za Suboticu i da će to potrajati, nisam baš bio oduševljen saznanjem šta me sve još čeka do momenta kada ću da legnem u krevet. Nisam ni pomišljao da će i vožnja do Novog Sada biti pravi doživljaj. U negativnom smislu, na žalost. Već pomenuta (ne)udobnost u šaragama minibusa, pomalo suluda vožnja srpskim putevima punim rupa, nedostatak vazduha, sve to praćeno scenama „Podzemlja“, uglavnom jedva smo opstali čitavi i normalni do Banje Badanje gde smo primorali vozača da stane kako bi smo došli sebi. Nakon pauze nastavili smo dalje, Kusturicin film smo ostavili za neka druga vremena a rupe i neravnine na putevvima smo amortizovali uz Van Halen, Whitesnake i ostale rok and rol i hevi metal bendove. I beše lakše tako preživeti do Novog Sada. Na moju sreću iz Novog Sada nisam morao kući javnim prevozom, Slavica me je svojim automobilom dovezla do Novog Žednika a posle je već do kuće bila rutinska stvar. Ništa bez stodvadesetosmice 🙂

Staza koju smo prešli je bila duga 20,17 km sa 610 metara uspona i 835 metara spuštanja, bar tako pokazuju podaci sa učitanog treka iz GPS uređaja.

Moje fotografije su u fotogaleriji Tornička bobija

Hvala Milanu Markoviću što se potrudio da organizuje ovu akciju i meni omogući da se po Katalogu planina Srbije Jovana Đokića ispenjem na 50-ti najviši vrh srpskih planina.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *