Nakon svih ovih godina

Da li zaista postoji neka tajna veza izmedju „druga Raje“ i „onog gore“ ostaće nerazjašnjeno ali pokazalo se i ovaj put da te glasine nisu bez osnova. Prošao je još jedan vikend kao naručen. Bar na to ne može niko od prijavljenih učesnika ove akcije staviti primedbu.

Veliki zaton, Majdanpek

Veliki zaton, Majdanpek

Već u subotu u rano jutro sam shvatio da mi duks i duge pantalone neće trebati. U pet ujutro smo krenuli autobusom ka Novom Sadu. Majstor Stipan za volanom, u sigurnim smo rukama vidim ja odmah, autobus odličan, sve klizi po asfaltu. Dvoje prijavljenih iz Novog Sada ulaze na parkingu kod „Rodića“ i već nastavljamo ka Beogradu i Pančevu. Pančevci u nešto manjem broju ali na moje zadovoljstvo poprimiše naše navike i dodjoše svi na vreme na parking kod oronulog hotela „Tamiš“. Dok čekamo da iscuri tih 45 minuta pauze koliko zahtevaju saobraćajni propisi, imamo priliku da protegnemo noge ulicama Pančeva, obnovimo zalihe hrane i pića mada kada idem sa „Jelenkom“ na akciju hrane ne nosim mnogo, znam da ćemo biti u prilici često da obnavljamo zalihe i nadoknadjujemo izgubljene kalorije. Do Majdanpeka nema stajanja a i po dolasku se mora odmah na stazu, dani su sve kraći a naše želje i planovi veliki.

Pogled na Majdanpek sa vrha Starice

Pogled na Majdanpek sa vrha Starice

Na parkingu kod Rajkove pećine smo par minuta pre podneva. Nije da se hvalim, ali zaista sam proračunao sve u detalje. Dolazi Marko, planinar tek osnovanog društva „Starica“ iz Majdanpeka. On će nam biti domaćin i vodič danas. Nešto kasnije na odvojanju od asfaltnog puta ka stazi koja vodi ka vrhu je i drugi član ovog društva, Strahinja. Sad ne znam da li je Strahinja video nekog od subotičkih planinara ili članova Jelenka kada je konstatovao da ćemo mi teško proći celu stazu u planiranom vremenu. E, Strahinja ne znaš ti nas ravničare.

Jesen na Starici

Jesen na Starici

Staza do vrha većim delom prati makadamski put uz par prečica koje smo koristili. Na vrhu smo očas posla, satićak vremena. Pogled na Majdanpek koji se nekako ugurao izmedju planine nam dodje kao priznanje za uspešan uspon. Da ne bude sve tako jednolično pri silasku koristimo već poznmate „drug Rajine vukoj..ine“. Izazov je to i za Acine štapove, onako iskrivljene da se konačno isprave na vodjinim ledjima. No, vodja se i ovaj put na čudesan način izvukao a štapovi ostadoše iskrivljeni. Sumnja da vodja ne zna šta radi i kuda ide ubrzo je otklonjena. Ponovo smo na makadamskom putu i sad je Steva ponovo mogao da konstatuje da od nas nikad neće postati niko pravi planinar. Te smo salonci, te putari.

Staza uz reku Radjenu

Staza uz reku Radjenu

Tako smo tabanali putem čekajući prvu zgodnu priliku da makadam i tvrdu zemlju zamenimo nekim travnatim tepihom. Prilika se ubrzo ukazala, stazom uz reku Radjenu domaćini su nas poveli ka Rajkovoj pećini. Staza vijuga uz tok rečice, jesen u punom koloritu boja nam pruža lepu sliku. Vredelo je prevaliti tih 400 km da se ovo doživi. Očarani doživljenim u vidno raspoloženom stanju u zakaznih 16 sati smo na ulazu u Rajkovu pećinu. Vodič Marjana iz Turističke organizacije Majdanpeka nas čeka. Priča o Rajkovoj pećini, toliko ista ili toliko drugačija od priča iz drugih pećina ipak ne uspeva sve nas da ubedi da je to baš bilo tako. Je li tako Borise?

Rajkova pećina

Rajkova pećina

Zajednička fotografija i kratak obilazak Majdanpeka, greh bi bio tek tako otići a to propustiti. Zahvaljujemo se našim domaćinima Marku i Strahinji i nastavljamo ka Tekiji. Polako pada mrak, a pomisao na večeru samo povećava osećaj gladi. Večera u restoranu u Tekiji bar na trenutak otklonila taj osećaj.

Zajednička fotografija (foto PD Starica Majdanpek)

Zajednička fotografija (foto PD Starica Majdanpek)

Staza predjena u subotu može da se pogleda i preuzme ovde

Nedeljno jutro na obali Dunava, sinoć izgleda nije bilo žurke, Boris je zbog toga ostao razočaran, najveća žurka je bio  prelazak na zimsko računanje vremena. Dobro, bilo je i onih koji su izašli sat ranije na dogovoreno mesto, bilo je i onih koje je rumunskih sat napred još više zbunilo ali svi smo uspešno savladali domaći zadatak. Jutro je krenulo onako kako je i planirano. Na parkingu ispod Miroča čekamo čuvara prirode „rendžera“ koji kasni. Mi čekamo, on kasni i to tako traje li traje. Bez obzira na opravdanost njegovog kašnjenja ipak deluje neprofesionalno. Sa više od pola sata kašnjenja polazimo na stazu pravcem preko Malog prilaza.

Pogled sa vidikovca Mali prilaz

Pogled sa vidikovca Mali prilaz

Lepa staza, dobar uspon i već smo preboleli njegovo kašnjenje. Pančevci su preboleli jedno lepo mesto za pauzu, odmorićemo kasnije na vidikovcu. Nekako se tih 30-ak minuta mora nadoknaditi. Na Malom prilazu pravi fotosešn. Pogled na Dunav i Veliki Kazan prosto mami da se okoveči fotoaparatom. Sledi još mao uspona pa jedan nešto ravniji deo staze. Pred završim usponom pravimo pauzu, ima nas gladnih. Treba obnoviti snagu pre izlaska na sam vrh Miroča. Ja malo zaostajem, čekam da se i ovi sa kraja kolone ispenju do vrha, oni napred, pomalo nestrpljivi odoše, ne obaziraju se mnogo na ove malo sporije. Izlazimo na vrh, šta reći? Ne postoje pare kojima se može kupiti prizor koji se vidi i doživi na vrhu. Ponovo rade fotoaparati, prosto ne zna čovek šta prvo da zabeleži. Tamo dole vijuga asfaltni put kojim smo stigli jutros, mi gore, nekih 700 metara više. Rumun koji je išao sa nama nekoliko puta me je pitao koja je najlepša planina u Srbiji. Nisam imao odgovor, teško je to pitanje. No, pogled sa Miroča sigurno ulazi u najuži izbor. Tu nemam dilemu.

Vrh Miroča, Veliki Štrbac 768 m/nv

Vrh Miroča, Veliki Štrbac 768 m/nv

Sledi silazak dole, iza nas nailazi druga grupa planinara, moramo da im ustupimo mesto na vrhu. Na Ploči je još jedan vidikovac, pogled sličan kao na vrhu samo sa manje visine. Rendžer ostaje na Pločama, on će automobilom dole. Hm, sad mi je jasnije zašto smo menjali smer uspona na vrh 😀

Vidikovac Ploče

Vidikovac Ploče

Silazimo putem do asfaltnog puta, još 800 metara do naše autobusa. Hladna voda na česmi na parkingu mnogo prija da se malo rashladimo i osvežimo. Na žalost mora se dalje, daleko je Subotica. A i želja da se vidi Golubačka tvrdjava za dana je presudila da se odmah krene dalje.

Golubačka tvrdjava

Golubačka tvrdjava

Do Subotice je ostalo da se vozimo i vozimo, prepričavajući doživljaje i sanjajući neke snove već zavisi ko kako više voli da prekrati vreme. Ja sam pokušavao smisliti neki dobar naslov za ovaj izveštaj. Čini mi se da sam ga i osmislio ali ga nisam zapisao i naravno da sam ga do jutra zaboravio. No, suština se ne menja. Beše ovo poslednja akcija „druga Raje“ ne samo ove godine. Drago mi je da je destinacija bila dobra, da smo „uboli“ i dobro vreme, dakle nisam bio „grešan“. Sustiglo me mnogo toga, jednostavno.

Staza uspona na Miroč može da se pogleda i preuzme ovde

Izbor fotografija je u fotogaleriji 

0 thoughts on “Nakon svih ovih godina

  1. zooxy1

    Hvala lepo što čitate ove moje impresije. A što se tiče novih izazova, o tome kada i gde će se oni dešavati verovatno će odlučivati oni koji su za to nadležni 😉

    Reply
  2. ivanmanic

    Što bi rekao Đorđe Balašević …‚‚ neko od gore vidi sve…Lep izveštaj. Žao mi je što nisam bio sa vama. Biće prilike za nove izazove ove vrste, te već sada predlažem da u novoj sezoni bude više ovakvih, nego da se troše resursi na one već uobičajene i pomalo dosadne.
    Verdo!

    Reply

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *