Na zapadu nešto novo (bar za mene)

Možda to ne deluje tako ali ove godine sam zaista imao malo vikend akcija, naročito onih samostalnih. Svojom blizinom su se Cer i klisura reke Gradac gotovo sami nametnuli kao idealno rešenje za jednu takvu akciju. Prvobitno planirana akcija za pred kraj godine dobila je novi termin u prvom jesenjem vikendu, poslednje subote i nedelje meseca septembra. Blagovremena najava akcije u klubu je izazvala veliko interesovanje tako da je svih 20 mesta bilo brzo popunjeno.

IMG_0163

U subotu oko pola 6 smo krenuli raspoloženi i nadajući se da će nas najavljena kiša zaobići. Udobnim minibusom Euroline Pekez uz jednu pauzu u Platičevu koju smo iskoristili za doručak i drugu u Tekerišu za posetu Spomen kosturnici iz I svetskog rata u planinarski dom Lipove vode smo stigli u planirano vreme. Vremena do polaska na stazu je bilo taman toliko da se stvari unesu u sobe, preobuku cipele, stave kamašne i podese štapovi. Krećemo!

IMG_0164

Maglovito prepodne kao bolja varijanta od kišovitog. Šta je tu je, Cer je inače šumovit, pogleda svakako nema mnogo. I magla ima svoje čari. Spuštamo se prečicom od doma na makadamski put ka manastiru Radovašnica. Njime idemo 4,5 km i na skoro 400 metara niže od doma nailazimo na manastir Radovašnica. Ovde sam bio krajem marta sa novosadskim „Naftašima“. Dok većina razgleda manastir ja se zabavljam jedući sendviče i hraneći dva mačora.

IMG_0168

 

Nismo se predugo zadržali kod manastira, tela se hlade, valja ići dalje. Sledi dosta žestok uspon, brzo smo povratili radnu temperaturu. Još jednom se pokazalo da i niske planine znaju pošteno da oznoje. Ponovo smo na makadamskom putu, njime idemo Manastirskom kosom do grebenskog puta. Sa novosadjanima sam išao delom drugim putem. Da li zbog toga ili zbog magle ili zbog nečeg trećeg tek kada smo izašli na pomenuti put nekako mi se sve okrenulo naopačke. Čak se i GPS u jednom momentu čudno ponašao, zapis je na jednom delu vrlo čudan. Mističan je bio Cer te maglovite subote. No, brzo sam poslagao kockice u svojoj glavi. Nastavili smo ka Kosaninom gradu. Tamo ponovo iznenadjenje. U martu je bilo šume sada je krčevina. Vratili smo se do raskrsnice gde je markirana staza koja vodi ka planinarskom domu. Na sam vrh Cera se ne može, zadovoljili smo se izlaskom na par metara nižu kotu tik uz ogradu gde smo napravili zajedničku fotografiju,

IMG_0172

 

Pošto je krug od 15-ak kilometara za nas bio nedovoljan nastavili smo ka Trojanovom gradu. Sa tih dodatnih 5 km smo ispunili normu za subotu, vratili se u planinarski dom nešto posle 17 časova. Prešli smo oko 20 km sa oko 600 metara uspona.  Uz gulaš, pivo i priču o svemu i svačemu iscedili smo subotu maksimalno. Moramo se odmoriti kako bi smo i nedelju maksimalno spremno dočekali.

IMG_0176

Naspavani i orni za nove avanture napuštamo planinarski dom posle doručka. Planiranih sat i po vožnje do manastira Lelić se oteglo na skoro dva sata, ali brže se nije moglo. Nije to vožnja po vojvodjanskim putevima, ravnim kao tepsija. Planirani dodatak, uspon na Strmnu goru sam otkazao. Magla je i dalje tu kao bolja varijanta od najavljene kiše, svakako ništa ne bismo videli sa vrha. Nakon obilaska manastira krećemo ka izvore reke Gradac. Najpre kroz sela i zaseoke gubeći visinu stižemo do reke odnosno njenog izvora. Kiša koja se toliko najavljivala nas je konačno sustigla. No, nije nas i obeshrabrila. Spremno smo je dočekali. Kao i u velikoj većini slučajeva ponovo smo izašli kao pobednici. Nastavili smo svojim putem a kiša svojim, a ta dva puta se nisu ukrstili. Mogli smo nastaviti bez kišnih kabanica.

IMG_0200

Kod manastira Ćelije smo nakratko odmorili pred nastavak pešačenja. Nastavili smo markiranom stazom pored etno ekološkog domaćinstva „Skok po skok“ do pruge Beograd-Bar koju treba pažljivo preći. Dalje sledi pravo uživanje. Uska vijugava, pomalo klizava staza, pravi doživljaj sa primesom uzbudjenja, baš ono što iskreno nisam očekivao ali je došlo u pravi momenat. Zaista je bilo pravo uživanje i za mene prijatno iznenadjenje. Kada smo prošli Deguričku pećinu sve su se više osetili znaci civilizacije. Grafitima unakažena putokazna tabla za Deguričku pećinu, vidljivi tragovi prisustva urbanog sveta, nije to to što nas je ispunjavalo u ova dva dana. No, nema se druge, autobus nas čeka u Valjevu, tih satićak vremena je proteklo u naizvesnosti hoće li nas kiša ponovo sustići ili ćemo mi biti brži. Nakon 19 km stigli smo do Valjeva, do autobusa smo imali još nešto manje od 2 km. Susret sa kišom se desio bukvalno na par minuta do parkinga gde smo stigli u 16:15 nakon predjenih 20.5 km i 370 metara savladanog uspona i 570 metara spuštanja. Možda će nekom od učesnika ovo delovati malo ali tako je.

IMG_0217

Nekoliko fotografija je kao i uvek u fotogaleriji.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *