Ozren, Leskovik, Lipovac

Od Subotice do Aleksinca po svim mapama ima oko 400 km. Verovatno se ova relacija može preći putničkim vozilom za 5 sati ali putujući vozom treba nešto više. Čak 12, na primer koliko je trebalo povećoj grupi planinara iz Subotice i Novog Sada. No kada je društvo veselo put se lakše podnese. Na sve to se nekako prirodno nadovezuje i činjenica da sam na akciju pošao kao učesnik, ne kao vodja, što je dodatna motivacija da se opustim i uživam. Zahvaljujući angažovanju vodiča ove akcije iz našeg kluba i Novog Sada Ivana i Milana obezbedjen je vagon iz Beograda pa je putovanje bilo komforno i udobno. U Aleksincu nas je sačekao autobus koji su nam obezbedili domaćini i kojim se prevozimo do sela Lipovac gde se smeštamo u Dečijem odmaralištu. Do jutra je ostalo sasvim dovoljno vremena za odmor.

U subotu se okupilo oko 900 planinara koji su nakon obraćanja predstavnika organizatora, opštine i Planianrskog saveza Srbije pošli ka vrhu Ozrena Leskoviku novotrasiranom stazom (ispostavilo se da je ova staza bila i prošle godine). U početku blag uspon pa zatim spuštanje ka crkvi Sv. Jovana. Preko prevoja Prisedo gde dobijamo pečat kao i bedž, dolazimo konačno do grebena gde je uspon nešto strmiji i izlazimo na sam vrh.

Divan sunčan dan nam je pružio priliku da uživamo na vrhu sat vremena. Silazak je bio u manjim grupama, samostalno, po odobrenju organizatora. Staza je markirana i nije bilo bojazni od lutanja i gubljenja.Ovaj deo staze je mnogo strmiji, naš jedini uspon na Leskovik pre nekoliko godina je bio ovom stazom. Naravno ni silazak nije mnogo lakši, bar za mene, kolena trpe ali tu su štapovi da malo ublaže opterećenje. Po silasku se smeštamo na osunčanu livadu i ručamo pasulj sa mnogo ljutom paprikom umesto kupusom kao salatom jer nisam poneo činiju za salatu.

Ostatak popodneva je protekao u veseloj atmosferi uz muziku koja me baš nije oduševila ali… tako je to na većini akcija ovog tipa. U večernjim satima sam priuštio zainteresovanima priliku da me pobede u društvenoj igrici „Čoveče ne ljuti se“. Ne sećam se da su iskoristili priliku, ber ne oni koji su mi toliko pretili revanšom. Nedeljno jutro je osvanulo sat vremena kasnije zbog završetka računanja letnjeg vremena i pomeranja kazaljki sat vremena unazad. Bilo je i malo konfuzije da li polazimo u osam ili devet časova na pešačenje pa sam vreme do polaska iskoristio da se popnem do penjališta za sportske penjače koje je uredjeno na stenama ispod krsta koji dominira iznad manastira Sveti Stefan (kasnije sam saznao da su penjalište uredili Slovenci). Na pešačenje smo pošli autobusom posle 9 časova do sela Stanci. Blago uzbrdo pešačili smo do jednog vrha koji je visok 645 metara i na kartama je označen pod imenom Koviljača.

Deo grupe očigledno nedovoljno upućen u konfiguraciju današnje staze je iskazao nezadovoljstvo, očekivali su lakšu, manje napornu stazu. No, izbora nije bilo, moralo se dalje. Akcija se završila po planu, u dogovoreno vreme, tako da smo imali dovoljno vremena da se spakujemo i prevezemo do željezničke stanice.

Voz iz Skoplja je kasnio svega desetak minuta ali je u svom sastavu imao samo jedan vagon koji je već bio pun tako da smo se jedva, ali bukvalno jedva ugurali svi u vagon i narednih četiri i po sata našeg putovanja do Beograda prestajali na nogama. Novosadjani ne čekaju na voz u 21.25 nego se putničkim vozom prevoze do svojih kuća. Mi se ubrzo smeštamo u zagrejane vagone medjunarodnog voza i uz polusatno kašnjenje stižemo oko pola dva svojim kućama.

Tracklog za GPS : Leskovik prvi dan i Koviljača drugi dan

Tehnički podaci staze :
prvi dan
– dužina 14 km, visinska razlika 1050 metara, vrh Leskovik 1174 m/nv

drugi dan
– dužina 9,4 km, visinska razlika u usponu 520 metara, u silasku 380 metara, vrh Koviljača 649 m/nv

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *